Ноћ. Црна као бездан зјенице њене мајке која је прије неколико минута угасила сва свјетла и отишла на спавање. Лијевим образом и врхом носа наслоњена на стакло прозора, шарала је погледом по тами, питајући се да ли је то што гледа небо или поглед можда није подигла довољно високо, па гледа кров комшијине гараже. Очи су се полако привикавале на таму и почела је јасније да разазнаје облике. Облаци су пропуштали понеки сноп мјесечеве свјетлости која је правила необичне сјенке у кући. Одувијек зазирући од несталних и прикрадајућих сјенки, прикова поглед за бунар који се једва назирао испред куће.
Ископан прије педесетак година, док је њен дјед био у пуној младалачкој снази, био је једини извор питке воде њиховој кући. Ни за вријеме највећих љетних жега није пресушивао, али тада се, додуше, морао продужавати конопац за који је била завезана стара лимена канта која је, откако се сјећала, стајала на каменом сантрачу, који је био висине тек један метар изнад земље. Тај зид и танки лимени поклопац, били су једина ограда између травнатог, цвјетног дворишта, и дубоке, хладне бунарске воде. Пријатно хладне за пиће и љети и зими. У бездану бунара, у који је могла да завири тек ако ју је неко добро држао за рамена или око струка, било је нешто добро, животно, неопходно. Било је и небо које се љуљушкало на ситним таласићима. Био је њен лик који се огледао, машући јој, док неко не би спустио поклопац.
– Мама, не вади воду из бунара – молила је плачући. – Мама! Мама, ја знам да ћеш пасти јер нема ко да те држи, а канта пуна воде је тешка… Мама! Мама, немој… пашћеш и удавићеш се! – вриштала је покушавајући да јој отме канту.
Одвојила је лице од прозорског стакла и пипајући по мраку кренула уз степенице које су водиле до њене дјевојачке собе. Голицање мрака по леђима натјерало је да се врати и провјери да ли су врата закључана. Ухватила је за кваку и врата су се отворила. Испред је стајао комшија Петар, старац од седамдесет осам година. На глави му је била шубара коју је носио и зими и љети, преко рамена огрнут кожух, а међу прстима цигарета која се гасила у старој, изгорјелој муштикли. Петар. Исти онај Петар којег су нашли прије неколико дана у каналу пијаног и промрзлог до смрти и који је сутрадан сахрањен на сеоском гробљу без много оплакивања.
– Жедан сам – рече, пружи јој канту, окрену се и крену према бунару.
Узела је канту, изула кућне папуче и несигурно стала на ледену бетонску плочу испред врата.
– Жедан сам – понови.
Кренула је беспоговорно. Све што је осјећала било је боцкање покошене, оштре траве и заглушујуће лупање срца у ушима. За њом се вукао конопац који је био везан за обруч. Од куће до бунара било је двадесетак корака.
– Жедан сам – рече још једном и наслони се на сантрач подигавши поклопац.
Гледао ју је право у очи које су се сасвим јасно видјеле иако је била ноћ. Полако је почела да спушта канту. Никад није вадила воду из бунара, нису јој дозвољавали, говоривши да је то тешко и опасно за њу.
Чуло се како лимена канта удара о камене зидове бунара. Конопац је клизио кроз дланове и полако нестајао. Није могла да дохвати воду. Са посљедњим центиметрима конопца, везаног у чвор, осјетила је језиву хладноћу. Али, само је први додир воде био хладан. Од првог гутљаја зацвокоташе јој зуби. Закашља се од првог уласка воде у ноздрве. Постајало јој је све топлије, а тијело је бивало све теже. Тонуло је, опуштајући се, као у сан.
Нагли трзај тијела изазвао је оштар бол у врату. Протрљала је болно мјесто, окренула се око себе, устала и отишла у своју собу.
Ноћ је наставила да троши своје вријеме.
