Спљескала нас цивилизација,
Ко камион остављено штене на џади.
Ојела нас јапад,
Оглодала прса, чела и образе
Побољавамо од успомена,
На доба када смо било људи.
Сада смо неко, који је и мајци далек
И због којег Отац држи скинуту капу
Сципљену коленима, јер су гвожђа однели вукови
Да их ставе брату уместо колијера.
Кад ме сретнеш, склони се и преко шанца
А не само украј пута.
Немој да ми однекуда сукне гуја на тебе
Више јој нисам праг ни подрожњача
Пошао сам да некога питам, познаје ли ме
И да л’ ме се однекуд сећа…
Ето, то да знаш.
А и ја ћу припазити на те
Ове очи којима гледам
Одавно нису моје
Мајка ми их на рабош од Бога измоле
Моје су код тебе, брате
Прштиш их док седиш на цепалу
И задеваш се са секиром
Тражећи врат неки уместо гране за потпалу.
Плани на мене, да се не погасимо!
Ми смо ведло у оној кули код Ниша,
То су нам солијери и мастиљарнице.
Пишем ти ребрима,
Од оловке сам колац направио
И однео пред капију Београда;
Нечија ће глава на њу пасти
Као што је на наше пала чавка.
Чујеш ли како певају врани гавранови
Наши славуји
И тице ластавице
Легу се неки тићи ко гујићи
У гнезду материце
Рогатица,07.02.2020.година.
Хтедох да ти напишем, коју реч, о сланини, пуздри и ракији.
Опрљи ме нека истина, коју нисам препознао, док сам срицао и муцао памет.
Сада ми је доцкан, не знам шта хоћу с памећу, а да је делим ко ораје, пре би је бацили
они којима је дарујем, него што би у језгру погледали.
Уфлекао се вид, осећај се погужвао, не личимо на пешкир, којим Кум брише образ.
Посали смо циц и фланел, лепо упакована пустолина, које се и трн стиди.
Једном, ако Бог пристане, да нас усини, можда опет засвирамо у двојнице,
те нас срце чује, и почне у нама куцати.
Овако нам је у недрима јагма од времена. Нисмо стигли ни овде где се налазимо…
Ето, опрости, што сам и даље прост. И простих је премало, па због тога праштај…
Понека ме се застиди, можда у мени има и твоје срамоте. Ред је да се почнемо пропирати.