1. (Према Антарктику)
дођи да нас два на антарктик побегнемо
без предомишљања луд је ко се
од дугачког пута и поларног мраза престраши
биће нам тамо добро одједанпут све ће јасно бити
престаће притисак кривице и скривања
ослобођен смех попут леденог кристала звечи
сем очију од нас не види се ништа
одатле читамо шта се с нама догађа
ти моје проматраш ја твоје испитујем
јасно видим у теби жељу твог будућег
потомка ко сад у твојим ћелијама се скрива
нестрпљив да сазна каква судба га чека
у поларном мразу можемо себе заледити
и у једној бољој ери већ ћемо се одледити
и уживати у кратком пролећу антарктика
данас смо тек гомиле леда које је сунце ружно начело
дођи са мном на антарктик као кући што би
то је већ зов леда леденог срца
2. (Санта леда која пуца)
не смем ни спавати
чујем како санта леда пуца
на напуклом пловилу испуњени страхом
удвоје се савијамо
морна ти глава је на мом рамену
океан је немиран
шта још нас чека
једном ће пукнути наша санта леда
дању и ноћу те држим да
на немирним водама не би
одједанпут отпловили
већ ни да заспим не смем
овако можда нећу се ни пробудити
3. (Тајанствена веза)
какво је то комешање испод леда
рибе нас у ројевима прате
тело иза тела тело изнад тела
у опалноплаво обучено
се дивимо том кретању
у бескрај нестајању
колико их стигне и где
сазнати никад нико неће
да та на жар припремљена риба је
тајна веза шта нас спаја
једно смо тело само преполовљено
у средини блиставе опљачкане
санте леда пловимо
где смо се сјединили
ти и ја
4. (Збркан календар)
на углу од када живимо
залуд рачунам
календар је збркан
а у нашој руци
и бусола чудан плес плеше
те ни један од наших завидника
да нас прати
и само зато да би
штетио живот прихвата
у којој радост самоће
мења се са снагом љубави која одржава
баш то је чудо антарктика
није заносан дар земље леда
тамо ми смо са собом донели
5. (Непостојани предео)
сидро је дигнуто
на обали која се удаљава усамљену
рањену цвокотајући корачајућу наду
ни жмиркајуће око не примети
судбу лађе у кретању
више силе одређују ја само са крме
залеђену попут бескрајне
озледе зараслу увалу могу проматрати
љуљам болну успомену
једног непостојаног предела
једне изостале слободе која
само тад и тамо живи
где иначе човек неспособан је живети
6. (циркус се развали)
поред мене си се налактила
лице ти је затворено
испуцало
и док кришом твоје боре гледам
набрекло дно носа
усне спуштених рубова
незнатне бркове
перут на корену косе
као да страни свет проматрам
застидео сам се
па то сам и до сада видео
рука би на свој уобичајен нежан пут кренула
кретња на пола пута у властито хтење смрзну
како се све удаљава
заостаје обала и ти са њом
нада која на обали
руке сламајући трчкара
остаје слобода ватра ноћи
наша лепота реч
као кад се циркус
полагано развали
неутешно
у обрнутом редоследу
(1993-1994)
Препјевао са мађарског:
Илеш Фехер