Седели смо у зеленој просторији, коју је осветљавала лампа. Ја и он, он који верује да је господар свега живог, такорећи бог, а да сам ја његов послушни слуга, роб, и ја који сам веровао да он прича глупости и да сам слободан. Седели смо, свако са својом вером и погледом на свет, сами, са својим личним драмама, јер све драме, и светске и личне, се решавају ван очију света.
– То што си ти покушао, да објавиш свету, ту велику страшну тајну – поче он – то нема смисла. И не вреди. Ти си роб, а ја сам господар. Ти си у самој суштини… оруђе, а оруђа не мисле. Како ти имаш извесне процесе мишљења, и не можеш се баш сматрати за класично оруђе, већ више за стоку. Јер и стока, баш као и ти, и стока се храни, пари, кад јој ми дозволимо, и креће се у одређеном простору, ради одређене задатке. По чему би се ти разликовао од стоке? По говору? Стока се исто оглашава. По начину мишљења? Смешно. И стока мисли, али примитивно. Говорити истину свету је бесмислено јер… зар мислиш да ће те стока разумети и следити? Да ли је икад и једна свиња убедила друге свиње да побегну из неког обора? Или нека друга животиња? То је апсурдно. И зашто би те неко следио?
– Можда зато што жели бити слободан? – рекох му крајње смирено, иако ме је вређао.
– Слобода? То је смејурија. Ви нисте људи. Ти ниси човек. Изгледаш као човек, опонашаш човека, верно до најмањих ситница… али ти ниси човек. Да ли си се родио као човек? Не! Ти си створен у епрувети мешањем две људске ћелије. Људи се не стварају већ рађају. Стварају се машине, оруђа, али не и људи. И шта још? Дате су ти одређене особине. Бићеш то и то. Изгледаћеш тако и тако. И пре рођења ти си одређен. И цео твој живот. Зар мислиш да и смрт која је саставни део живота, да и она није теби одређена? Као што се бринемо о стоци и оруђу тако се бринемо и о вама, створенима. Зар ти мислиш да је та бесмртност, коју смо дотакли, то пресађивање трошних органа, па то пребацивање људске свести и сећања у трајније форме, да је то ради неких племенитих циљева, за добробит човечанства? Смешно. И јадно. Нема смрти за вас! Ја сам господар ваших живота. Ви припадате друштву као привредно добро. Стварамо вас кад ми то одлучимо, не кад ви хоћете! Доводимо вам жене које ми хоћемо да са њима живите, не које ви хоћете. И ви добијате потомке не кад ви хоћете него кад вам ми допустимо. Ништа није ваше у овом свету, већ наше.
– А то што стојим пред вама? И овај разговор? Чега је то резултат? Зар је моја побуна случајна?
– О томе ти и причам! Није случајна. То је наша намера.
– Али… не разумем! – збуних се.
– Твоја побуна је осуђена на неуспех. Ми не рушимо сами себе. Признај, то је ипак бесмислено… ако то можеш да схватиш. Али ако смо све око нас одредили, где је ту слобода за нас? Колико смо заправо ми слободни у одређеном свету? Дакле, да бисмо се осетили слободним, бар до одређеног степена, ту си ти.
– И чему онда овај разговор који ничему не води?
– Нећемо те убити, ако на то мислиш. Требаш нам. Не можеш се убити. То ти није постављено у генима. Ти си роб и то је све. А овај разговор је само да убије досаду, јер ми је страшно досадно. И да задовољи моју сујету.
– А Бог, императив слободе?
– У томе лежи цео проблем. Мислиш ли да нисмо ишли на другу страну, да видимо, има ли Бога? И погоди шта? Није га било. Није било ни тог другог света, фанфара, анђела, демона, пакла, Луцифера. Ничега. Распад система. Ми смо били на ивици смрти и видели смо ништавило. Зар да допустимо стога да сва енергија која покреће овај свет, да се она распрсне у ништа? Не! Ми смо је задржали у „здели”. Створили смо научнике који откривају тајне космоса. Населили смо друге планете, јер је ова била пренасељена, створили еколошки чисту планету Земљу, направили прави рај… али за нас. Не за вас, јер ви сте стока.
– И куда све ово води?
– Никуда. Ти си заправо слободан да идеш, као што си и дошао. Слободан, ма како то иронично звучало.
Гледао сам у њега, тог одвратног створа. Како је могуће да постоји овакав систем у којем је све одређено и где смо ми сви робови тог система? Чак не можемо ни да умремо. Он прича о томе како је остварен животни сан свих тирана, послушно ропство које не смета његовој самовољи. Како је до тога дошло? Живот је збиља бољи, квалитетнији откад све постоји по правилима и одређености, јер нема неизвесности судбине, али како је до тога дошло? И та смела тврдња да Бог не постоји, то понашање као да је он Бог… То је лудило. Овај човек мора бити луд јер је опасан по све нас. И зато мора бити убијен.
Извадио сам пиштољ и уперио у њега.
– Шта сад мислиш о слободи и њеном делању, смраде?
– Али, али… то је немогуће. Ти ниси рођен, ти си створен по науму и вољи…
Није стигао да заврши реченицу а ја сам уживајући у тренутку његових уплашених очију пуних неверице повукао окидач и овај самозвани господар је у диму и прасцима пао са столице. Самоуверени гад није имао обезбеђење, јер му није ни требало и зато сам могао унети са собом пиштољ.
Стајао сам и гледао у његово мртво тело осећајући слободу, када се она претворила у очај. После неколико тренутака отворила су се врата и унутра је ушла особа иста као овај доле гад. А опет морао је бити различит, јер је он, некакав господар наших живота ипак лежао мртав.
– Нема места чуђењу – прозбори овај који је ушао. – Самољубиви, нарцисоидни гад је готов. И да не буде неспоразума, готов је, не зато што си ти хтео да га убијеш, већ што сам те ја створио да то урадиш. Међу силне заповедне гени, био је довољан само један мали вешти потез промене за коју он није ни знао. Потез је наравно био ризичан, јер он посебно води рачуна о томе, али се ризик исплатио. Нико не може довека пазити на све ситнице са једнаком пажњом и опрезом. Ионако је на ту позицију господара дошао незаслужено, прљавим пословима, и сад је ред да ја господарим. Слободан си да идеш. Имаш посла.
И ја пођох као ошамућен. Зар је збиља било могуће да нисам слободан?
