Џорџ Орвел – О „Уликсу“ (из писама Бренди Салкелд)

Џорџ Орвел – О „Уликсу“ (из писама Бренди Салкелд)

Драга Бренда,

Лепо од тебе што си ми писала. Најзад сам нашао мало времена да ти одговорим. Драго ми је што си коначно успела да набавиш свој примерак Уликса и прочиташ га. Питала си ме: „Шта је Џојс хтео да каже?“ Много тога, и то се не може објаснити у две-три реченице. Почео бих од романа уопште. Пре свега, мислим да роман треба да прикаже живот јунака, затим да има занимљиву причу, и најважније да буде добро написан, што не зависи од грађе, већ искључиво од писца и његовог приповедачког умећа. Наравно, то су само неке опште одреднице, али схватићеш на шта мислим када то упоредим с уметничком сликом, мада нисам неки познавалац сликарства. На првом месту је тема (на пример, портрет), затим цртеж састављен од линија, равних површина, итд. и најзад, ако је сликар стварно добар, он ће вештим потезима четкице створити јединствену текстуру. На тој окосници се гради и Уликс. Међутим, оно што је код њега необично и оригинално је приказивање времена.
Уместо да пружи конвенционалну, поједностављену слику живота, као и већина романа, Уликс представља живот онакав какав заиста јесте. Наравно да то није његова највећа вредност. Када је први пут објављен, многи су рекли да он описује један дан у животу обичног човека, са свим његовим доживљајима, утисцима, размишљањима итд. Не бих се сложио с тим. Опис бескрајног низа појединости из сирове свакодневице не само што никоме не би био занимљив, већ не би успео да дочара стварни живот. Писац мора да изабере карактеристичне догађаје из живота јунака, и Џојс се држи тог правила у Уликсу исто колико и Џејн Остин у роману Гордост и предрасуде. Једина разлика је у томе што је Џојс покушао да створи илузију тока свести и распореди догађаје онако како се одвијају у животу, а не у роману. Можда није успео да то оствари до краја, али је његов покушај величанствен и оригиналан. Први пут сам се сусрео с Уликсом у једном часопису. Наишао сам на један од најчуднијих одломака из књиге, солилоквиј Герти Мекдауел. Написати цело поглавље у стилу сладуњавих женских романа није ми се чинило као нека посебна уметност, али сада ми је јасно да се мисли једне просечне девојке не могу сажети на друкчији начин. Вероватно се сећаш Гертиног нарцисоидног уживања у показивању својих „женских чари“ и њених еротских сањарија. Сваки лик у роману има другачији ток свести, а самим тим и свој стил. Код Дедалуса се види утицај елизабетанске и средњовековне књижевности, Молине мисли да су неартикулисане и збркане, а Блумове пуне фраза, осим у борделу, када је сувише пијан да би разликовао машту од стварности. Стил се стално мења, и признајем да на неким местима не видим разлог за те неочекиване промене – од пародија новинских рубрика до Хомера и келтског песништва – мада су неке од њих прилично забавне. Сигурно си упамтила онај изненадни епски поклич у сцени у којој се говори о смрти пијанца Падија Дигнама: „Лако му је нога ходила по папрати, Дигнам озарена чела“. Сцена с разузданим студентима медицине садржи низ пародија енглеске књижевности, од памтивека до данас. Мислим да је то такође непотребно, поготово што се развој енглеског језика крајње неспретно повезује са рађањем. За разлику од тог мноштва стилских облика, запажања су на појединим местима заиста фантастична. Погледај, рецимо, сцену погреба. Упореди мисли које у том тренутку Блуму пролазе кроз главу са уобичајеним размишљањима неког књижевног лика на сахрани. Што се тиче композиције, Уликс се састоји од различитих сцена и прича, а нит која их спаја у целину је паралела са Одисејом. Верујем да ти неће бити тешко да препознаш многе Хомерове ликове. Блум је Одисеј, Дедалус је Телемах, Моли је Пенелопа (заједно са просцима), Герти Мекдауел је Наусикаја, а власница бордела, Бела, је Кирка итд. Мислим да је Џојс покушао да истакне контраст са Одисејом, као да каже: „То је било бронзано доба – ово смо ми“. Ипак, главни мој утисак о роману је неповезаност мноштва различитих епизода.
Надам се да ћеш ми опростити што ти држим овако опширна предавања. На крају крајева, не мораш све да читаш. Што се тиче самих ликова, мислим да су и Дедалус и Блум Џојсови аутопортрети – један из времена кад је имао двадесет две, а други када је имао тридесет осам година. Блум је много занимљивији и вишеслојнији. Дедалус је типичан савремени интелектуалац који ни у шта не верује, а разликује се од класично образованог Енглеза само по томе што је одрастао у строгим католичким школама. С друге стране, Блум је замишљен као обичан човек – доброћудан и добронамеран, изузетно пријемчив за све. Мислим да је такав лик права реткост у енглеској књижевности. Писци који приказују живот обичног човека „са улице“, који је уз то и образован, често се и сами осећају као отпадници, иако поседују велики књижевни таленат (на пример Тролоп), или су салонски интелектуалци који немају увида у унутрашњи живот својих ликова (као Семјуел Батлер и Олдос Хаксли). Када читаш дела те књижевне господе, тешко ти је и да замислиш да такви људи могу да се напију, покупе девојку са улице, или преваре неког за ситне паре. Мислим да је Блум посебно занимљив зато што је подједнако добро сагледан изнутра као и споља. Он није неки високи интелектуалац, али није ни типичан примерак људске врсте – радознао је и склон да у најситнијим поводима поставља неуобичајена питања, што га понекад доводи у невољу са друговима из паба, или са женом. Осим тога, то су и његове чудне сексуалне склоности. Лик Моли Блум није баш толико убедљив. Бак Малиган је добар. Остали споредни ликови се ни по чему не издвајају, али су неки дијалози у пабу веома добро урађени.
Што се тиче саме уметничке форме, Уликс није за свакога, али мислим да је Џојс у њему достигао савршенство. Можда си приметила да се на неким местима граничи са поемом – то су делови које највише волим. Сцена у којој се Блум сећа како је водио љубав са својом женом на стенама пре него што су се венчали, његова размишљања у месари, авантура у борделу, када од Беле, која се претворила у мушкарца, сазнаје да га жена вара – вечно ће ми остати у сећању. Прочитај их наглас, и увидећеш да у суштини звуче као стихови. Најчуднији су они који приказују ток свести једног пса – сигурно их се сећаш, почињу са: „Моја клетва клетву стиже/седам дана сваког дана.“ Чини ми се да они имају потпуно оригиналан ритам.
Опрости ми још једном што толико мудрујем. Џојс ме је толико обузео да бих бесконачно могао да причам о њему.

(…) Могла би да прочиташ и Портрет уметника у младости, ранији Џојсов роман. Има стварно добрих делова. Део у коме дечак пролази кроз побожну фазу написан је са суптилном и помало гадљивом иронијом. Али то је обична књига у поређењу с Уликсом. Пиши ми што пре.

1933.

* * *

Успео сам безбедно да сачувам свој примерак Уликса. Волео бих да га никада нисам прочитао. Улива ми осећај мање вредности. Тешко ми је да седнем да пишем после таквог романа, и онда самом себи делујем као евнух који узима часове певања и покушава да прође као бас или баритон, али кад га човек мало пажљивије слуша, чује се стари добри пискави гласић. (…)
Затрпан сам послом као и обично, али надам се да ћу имати више времена следеће недеље, када се заврши школска година. Молим те пиши ми. Немаш појма колико се обрадујем кад видим твоје писмо.

1934.

Preuzeto sa sajta https://knjizevnikutakok.blogspot.com/

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *