ЈЕДАН ТЕШКИ ПОВРАТАК
(О градовима и људима)
Прича главног јунака овог романа
коју је записао путујући авионом на релацији
Барселона–Београд
(док је био студент)
Већ дуго покушавам да објасним себи зашто било шта записујем, сваку мисао, сваки лични став према некој појави. Прије два мјесеца, један професор књижевности ходао је кејом и затекао ме на клупи покрај рјеке. У школи ми је предавао српски језик и књижевност и није нешто нарочито био одушевљен мојом персоном. У ствари, са 16 и 17 година ме није занимала никакава књижевност, нити романи, нити пјесници. Будимо реални, у тим годинама то не интересује никога нити се у тим годинама може било шта аутентично схватити. Нисам ни ја њега симпатисао, а сада сам сентименталан, увијек му се јавим, чак ми је и драг послије толико година, некако га поштујем као човјека који иза себе има побијеђен живот. У руци сам држао оловку и свеску, нешто сам записивао. Пришао ми је:
„Здраво, Аркадије, како си?“
„Поздрав, професоре. Онако… Како сте ви?“
„Пензионерски, углавном чекам смрт.“
„Бар вам није досадно.“, одговорих кроз благи осмијех.
„Шта ти радиш?“, упитао ме.
„Нешто записујем.“
„Има ли смисла?“
„Професоре, шалите се? Смисао се углавном своди на трагање, а ја ево пискарам.“
„Мудар одговор. Мучиш ли се?“
„Углавном не, али се деси да понекад застанем…“
„Није лако писати, ах…?“
„Можда није, али оно што се воли не може бити тешко.“
„Али шта све те знојем нарисане ријечи значе било коме осим Теби? Чему такви подухвати?“
„Управо зато што мени значе све што многи не могу ни да сањају, а камоли да разумију, зато пишем! Није важна форма, него оно што излази, крварење из ријечи, лудило, љубав…“, одговорио сам. Погледао ме блиједо, а онда сам отпио своје пиво.
„Па срећно ти! Надам се да знаш шта радиш.“
„Хвала вам. Не знам ја ништа, али нечим се мора попунити ова временска рупа. Ја сам, ето, одлучио засути је кубицима својих менталних наплавина“, рекох му.
„Мора се, мора… Извини, али журим. Поздрав, Аркадије.“
„Поздрав, професоре“.
Питао сам се гдје пензионери имају да журе, кад углавном чекају смрт.
Ваљда је профа знао гдје жури, колико знам и данас је жив.
Неспорно је да оно што је живот давно чинио људима, чини и данас, па сам и ја поприлично сигуран да више ништа није револуционарно. Обрачунавање са древним и садашњим тековинама појединца дефинитивно воде у понор. Гријехови, казне и гиљотине су идентични у свом понављању. Умјетност што се из свега рађа, такође, као и моје записивање. Не чиним то да бих нешто доказао, неког задивио стилом, лингвистичким способностима или техником дочаравања емоција. То препуштам квазикњижевницима и патетичарима. Можда сам најближи одговору ако тврдим да то чиним како бих себи оправдао своје постојање и условљеност према самом себи. То је просто облик молитве, услов стања бити жив, једини начин да одгодим душевну смрт. Dixi et salvavi animammeam!
Враћам се са путовања, из Барцелоне. Лебдим у авиону JatAirways-a кроз простор. Сједиште 14Б. Вани је -50 C. Звучи катастрофално. Буљим у мотор, вјерујем му. Повремено се деси турбуленција и сваки пут преблиједим. Не знам зашто, јер вјерујем у смрт. Поједини људи дјелују као да и не примјећују. Вјероватно није страшно, све док нешто не крене по злу. Стиже кетеринг, добијам некакав сендвич недостојан тог назива, знам да га нећу појести. Затим стиже стјуардеса са колицима са пићем:
„Господине, шта желите да попијете?“
Прво се окрећем око себе, помислих, нисам ја никакав господин. Ја сам анонимни писац, али осјетивши стријеле њених плавих очију на своме лицу, схватих да се обраћа мени.
„Шта имате?“
„Кафу, сок, киселу…“
„Добро, дајте ми дупли виски са ледом.“
„Мораћете сачекати, алкохолна пића су нам на другим колицима.“
„Није проблем, имамо времена.“
Након пар минута стјуардеса ми доноси дупли виски са ледом.
Сви они фини и добри људи опколише ме погледима као да сам некакав окорјели алкос. Кулирам их са максималном дрскошћу тражећи још један дупли виски.
Потом настављам да гледам облаке по којима се излежавају сунчеве зраке у бљештећем и гламурозном сјају. Размишљам о временским међама, о себи и свом животу, о простору гдје сам рођен и гдје живим, о људима које познајем и не познајем, о градовима некад и сад…
…Географски гледано, планету опсједају људотине и прекривају градови још од када вјечност памти цивилизацију. Кварећи или уобличавајући Њен облик, изглед и процесе. Велики и мали, прљави и чисти, опасни и безопасни. Са споменицима културе и времена…
…Толико тога имају заједничког и све то служи својој сврси…
…Многи од њих су врхунска и непоновљива умјетничка дјела. Оно што немају заједничко, што их разликује, а само понекад приближава, то су аутентична умјетност, индивидуална снага, инспиративна меланхолија, духовна слобода, небеске литице креативног уздизања, споменици, књижевници, сликари, музичари, композитори… Богато вријеме у аманет Човјечанству које обилује умјетничким богатствима у коријенима прошлости… Али све што вријеме произведе, оно и однесе са собом… Данас све то претежно служи у комерцијалне сврхе.
…Гледао сам и посматрао. У свим тим градовима и данас живе створови који себе називају људима. Чудни, нормални и изопачени, непознати и познати. Живећи и опстајући са својим идејама, срећама, тугама, рађањима и умирањима. Водећи сасвим уобичајене животе, пролазећи кроз рутину и обрасце, поштујући и извршавајући задате обавезе. Несвјесни сопствене експлоатације, осјећајући сигурност и биједни конформизам који дају привид унутрашњег мира, а притом нестварајући ништа што би могло да засјени прошлост и обогати садашњост. Радећи све оно што чини опште идиотство читавог животног садржаја!
…Сви они пролазе, само градови остају и све што је у њима извајано руком Генијалног Хомо сапиенса… И заиста, остаје само оно што је створила умјетност, што је наградило вријеме круном и орденом генијалности, оно што је постало тековина, темељ за надградњу, духовно уздизање и спознају.
…Наравно, шта ја брбљам. Све ово никоме (или ничему) није битно. Можда само Нама, шетачима по танкој кори од леда, несхваћеним створовима са дна који умиремо сами; ми који носимо ожиљке на срцу од немилосрдно наоштрених звјерских зуба људске глупости и површности која над креативном свијешћу спроводи геноцидни масакр, јер имамо индивидуалну и аутентичну потребу унутрашњег самоодређења и тежњу ка сопственој сврси.
Многи сапиенси које познајем имају средства, али не и тежњу да сазнајно путују градовима свијета, као и да се радују новим спознајама и духовним реинкарнацијама; хранећи душу зрнцима мудрости и предзнањима која се могу убрати само у споменицима прошлости који воде духовној узвишености и просвећености. Познајем и оне који пропутују свијет, али се и даље враћају духовно сиромашни, емоционално сакати и хистерични, доносећи кући само некакве јефтине сувенире, говорећи да су за њих путовања непроцјењиво богатство. Смијешно, али може се разумјети, нагон је примарно стање у просјечном човјеку којему се тешко одупријети и све што такав ради јесте у циљу тог задовољења.
…Из тога јасно произилази да су сапиенси углавном неиспуњени и трули изнутра, чак осјећају понос зато што су нормални?! И данас, као и кроз прошлост, појединац (Геније-Умјетник) је чудак или психијатријски болесник ако се бави било чим што одскаче од просјечности, нарочито ако страствено чита књиге, бави се музиком, писањем пјесама, прича… Такав чак неријетко представља предмет спрдње и подсмијеха, некима неријетко и пријетњу, какву год… С друге пак стане, великим дијелом за овакву ледену празнину и пустахију су криве челичне странице правила и закона које су опет створили створови, ови или они…
…И шта је човјек до власништво система, јединка множине коју чине људи, и та јединка као таква нема права да се уздиже, отуђује и осјећа слободно, јер је слобода сила и принуда коју трпи од множине које је друштво. Данашњи „материјални човјек“ је дресирани хомо сапиенс без вјере, окамењен и неинспиративан, потпуно духовно отупљен, растрган у својој нужности, „ушушкан“ у друштвене окове. Све то указује да Благостање већине не познаје Вјеру (Бога) као ни Искрену Умјетност. Нема Богатства до Царства свога Ума.
…Довољно је отпутовати у доказе надмоћи генија, те предивине трагове умјетности, Барселону, Венецију, Праг, Вијену, Грац, Салцбург, Атину и обратити пажњу, видјети све те тупаве туристе (људе припросте памети и неразвијена духа) којима је само важно да имају фотографију са цвиксима, шеширом и руксаком покрај Саграда Фамилије, Лувр музеја у Паризу или покрај Цркве Санта Мариа де ла Салуте, у исти мах не знајући ни зашто, ни ко је саградио та величанствена архитектонска дјела, не одашиљући никакву импресију. Не обраћајући пажњу на причу и дах историје, тајанственост, говор и вриштање грађевина, музеје, галерије, позоришта, фреске; не покушавајући да осјете снагу повратка у вријеме креације монумената, које емотивном и духовном човјеку леде крв, али и које га бацају у понор бесмисла и безначајности, чинећи га малим и мизерним.
Да не говоримо колико је појединим женама и метросексуалцима свако путовање прилика да хватају тен под небом од Сунца и да на свакој другој фотографији буду у другом купаћем костиму. Чудни су и сиромашни људови Господњи…
…Сви смо исти, а опет драстично различити. И сам Достојевски је подијелио људе: …Једни су умно ограничени, а други су много паметнији. Али зашто би као такви једни у односу на друге били поштеђени болести, бола или смрти ако смо од исте материје или Бога начињени? Свако има своју мисију, свој задатак који је можда искупљење за нешто што се одиграло раније; или нас Творац искушава колико можемо надвладати нагоне и досећи виша стања ума…
…По чему су Једни вриједнији, значајнији или бољи од Других (осим ако неко од Једних или Других није некакав нови Никола Тесла, Достојевски, Моцарт, али бољи и новији. Ако неко није биће које тежи одвајању и креативном уздизању… Биће које је способно да превазиђе сопствени или Универзални Ум)? А ако је Ум најсложеније и најсавршеније средство (стање) у човјеку, више од биологије, како Он онда не може да одреди крајњи циљ и сврху живота, а да то није само храна, вода, репродукција, кров над главом, плаћање прекршајних казни и рачуна… Може ли индивидуални субјекат уопште да одреди властиту визију и да схвати вјечити поредак ствари у овом хаосу неусклађених дјелатности?
Било како било, људи остају људи, заробљени у својим умним и друштвеним пећинама, претежно се разликујући само по томе да ли један човјек уради нешто више од другога.
Рађамо се овакви или онакви, никако није исто бити рођен у Америци, Британији и БиХ (не БиХ да сам могао да бирам гдје ћу се родити). Али ту смо гдје јесмо, тако и живимо. Старији и „искуснији“ нас фарбају како је бит живота константна борба и кловновско доказивање пред ауторитетима. Све нас су учили да су племенитост и доброта највише вриједности и да шниту хљеба која није твоја не треба узимати од другог па макар и да ниси сит од своје. Логичким, као и животним формулама и околностима нисам дошао до закључка да је то тако као што тврде, али сам дошао до закључка зашто то тврде. Ако ћемо најреалније, и они су свјесни да је све то хокус покус, па како испадне, јер нечим се „мора“ оправдати боравак овоземаљски.
…Живот је врло често превише сулуда и болесна игра која се искључиво базира на такмичењу између људи. А у сваком такмичењу и надметању, колико год оно било дубоко осмишљено и интелектуално захтјевно, лежи дубоки коријен примитивизма.
Оно што носимо још од хомо сапиенса, од створа који се од мајмуноликог облика усправио на задње ноге и постао човјек. Јача јединка одувијек има потребу да побиједи слабију…
…Људи су баш смијешни, зар не? Кловнови са маскама који једни друге увесељавају…или растужују…
…Гледам кроз прозор авиона према земљи, у ушима осјећам притисак. Авион се постепено спушта. Видим обрисе Б…., своје устајало станиште које је ограђено. Обузима ме нека чудесна туга и немир, а врхунац се тек очекује наредних дана када се нераскидиви ланци рутине омотају око мога тијела и душе и када се мучнина почне удомљавати дубоко у срцу.
„Молим да завежете појасеве, ускоро слећемо.“, рече капетан. Нисам се завезао. Притисак у ушима расте. Доље ме чека трула
стварност, урбано девијантни мушкарци и фрустриране жене који заједно лоше имитирају изопачени запад, гомиле друштвених и духовних руина, тривијалне и душеубилачке обавезе, храњенички посао, (квази)ауторитети, социјалне и економске одговорности, минијатурна права…
Многи то називају Животом.
Дошао сам до закључка да је боље да поједем онај сендвич, јер све оно мемљиво доље што ме чека далеко је одвратније и токсичније…
„Успјешно смо слетјели, температура је 22 степена, хвала што сте путовали са нама…“
Капетан је био високи буцек дуже сиједе косе и дуге сиједе браде.
Изгледао је као Хемингвеј. Запуштено, опијено и уморно.
Наставиће се