ПРИТВОР
Централни затвор. Суровост простора, мрачни ходници, прозори са решеткама, мемљиви зидови, одвратни и смрдљиви тоалети, полупане WЦ шоље без даске, зачепљени одводи, пацови, дворишта ограђена високим бетонским зидовима на којима су закачене бодљикаве жице. Мачке обољеле од бјеснила, поткупљиви стражари, непоновљиви и непоправљиви повратници. Силеџије, злостављачи, ситни и крупни лопови, наркомани, дилери, сводници, утјеривачи дугова, убице, педофили…
Били су уклоњени из друштва због ресоцијализације и спровођења третмана над њиховим нагонским умовима; њих су над њима вршили психолози, психијатри, социјални радници, љекари, правници и друге академске психопате како код истих не би дошло до рецидивизма. Али све су то били покусни процеси; бајке, историјске и модерне, поступци за пресипање теорија из шупљег у празно. Свима је то било потпуно јасно. И кажњеницима и спроводиоцима третмана.
И заиста, шта се код нечијег поремећеног ума може поправити, нарочито код некога ко је физики и психички малтретирао, убио или силовао малољетника или малољетницу? Смртна казна је једини начин да се не понављају сличне гадости. Одмазда је одувијек била једино средство еквиваленције, које своје претече гаји још у Тори и Библији.
Јако је тешко и неодговорно било шта говорити о осуђеницима, о онима који нису садистички, сексуално или патолошки условљени према злочину. Ваљало би се запитати ко је ту кривац, јер тамо гдје нема социјалног и економског благостања, кривична дјела су једини начин и механизам опстанка.
Углавном су тамо били биједници и сиротиња, док су тајкуни и криминалци ходали слободно запошљавајући на црно опет некакву „слободну“ сиротињу и бједнике да им раде за мање новца од вриједности рада и њиховог времена, а који би у супротном са својом дјецом и супружницима умирали од глади, у исти трен повећавајући њихов капитал и чинећи им живот удобнијим и раскошнијим.
Све је то био амбијент у коме је Аркадије провео вријеме које му је судија одредио за притвор до окончања истражног поступка. У први мах било му је свеједно, јер и оно вани што га је чекало не би се могло назвати слобода. Али осјећај је трајао кратко, окованост у затворском простору узимала је маха изазивајући маничне психозе. Било је трагично када просвећен и емотиван човјек заглави у блајбоку са олошима, кримосима и убицама који се уопште не сјећају својих злочина, јер су равнодушни према ономе што су учинили.
У њему се током боравка повремено активирао гејзир кајања за оно што је учинио. Човјек у несрећи увијек мисли да је сам крив за своја стања.
Господе, зар сам у том болесном тренутку био зазидан у оклоп садизма када сам јој запарао лице?, изговарао је ове ријечи не могавши да вјерује да је то учинио. Није могао да разлучи да ли осјећа кајање или стид пред Господом и самим собом. Иако свјестан да спознавање кривње није ослобађало гријеха, само је олакшавало спознајност чишћења душе, јер само смрт од гријеха може да очисти.
Повремено је себе убјеђивао да је он једини кривац и узрок Маријиног чина. Мислио је да је његова неконтролисана посвећеност књигама и књижевности довела до свега. Дешавало се да није спавао ноћима, буљећи кроз решетке у небо, модре облаке и Сунце, одговарајући неутјешно на безбројна питања, оправдавајући се лажима и истинама пред својом савјести. И уистину, има ли шта теже и горе, постоји ли икакав гори процес преиспитивања, оповргавања, признавања и кажњавања од процеса који се без одлагања у сваком трену, у свакој пори разума одвија пред сопственом свјешћу?
Марија га је повремено посјећивала у бујицама сјећања. У њему као да је још увијек остала засађена клица незаборављеног осјећаја привржености коју је осјећао према њој. Али све би падало у воду, на дно унутрашњег језера, као жив човјек зазиданих ногу у бетон, када би се сјетио неизбрисиве сцене хорора из своје спаваће собе. Сви топли осјећаји који су га преплављивали, оптерећивали и наводили на покајање нестали би као прашина коју однесе вјетар низ дугу и мрачну озеблу улицу. Права истина ствари била је далеко суровија и реалнија. Остао је свјестан и сам. Због завидне и фрустриране жене је страдао човјек. Да ли се исплатило? Можда никада нећемо сазнати…
Читав чин мени је само од ње учињена услуга. Ко би желио такав објекат обожавања крај себе? Јефтина дроља са добро извајаним ликом светице на лицу. Како то нисам спознао? Зар је могуће да сви људи носе маске, па чак и партнери у односу једно према другом? Зар се сви морамо претварати…да би живјели? Зар је самоћа најискреније стање? Не може се ходати затворених очију. Зашто се човјек као риба стално упетљава у мреже? Зашто гризе на наивно постављени мамац? Зашто нисмо мудри на почетку? Зашто је блато храна коријена мудрости? Али хвала јој, боље да се то десило сада, него послије када бисмо можда имали дјецу. Како бих својој дјеци објаснио то што сам своју жену, њихову мајку, начинио наказом. Вјероватно би ме мрзили читав живот. Каква награда за присуство међу Нама. Какав данак неискуства и незнања.
Високо плаћена цијена за потпуно предавање, вјеровање. Ја сад издржавам казну за дјело које је она учинила мени и због којег патим ја, а не она. Проклета… Зар сам крив? Зар јесам, ако сам је волио? Зар је гријех вољети? Зар свака љубав мора израсти у рану? Мени је учињена највећа неправда, највеће зло. Ко ће помиловати моју бол, бар на трен…? Понављао би неутјешно у себи.
Увијек би понављао ове реченице након сеансе која је долазила из таме подсвијести. Тако би остајао данима, давећи се у сопственом менталном сосу. У тим годинама Аркадије није могао схватити да се мушкарац и жена кроз живот воле онолико колико једно од другог имају користи; емоционалне, материјалне, статусне, уточишне… Када би нестала и једна од ових користи, нестајала би и љубав.
Трагичност посрнулих љубави огледала се у томе што љубав врло често није одређена као емоционална константа бића. Самим тим она и не постоји, јер што нема интезивни контиуитет, нема ни трајање.
Његов највећи проблем била је свјесност о тренутном ништавилу. Вријеме је галопирало без освртања и брзо се десило да је изашао из притвора, већ након мјесец дана. Тамо се није много дружио. Био је послушан и радио је шта му се каже. Стражари су били добри према њему. Нарочито старији стражар који се звао Петар. Неколико пута му је од куће доносио питу коју је правила његова жена, (замислите шта се све на овакав начин може унијети у затворе), а он је заузврат писао његовој дјеци тинејџерима литерарне саставе за школу. Случајно је видио Аркадија како пише пјесме. Услуга за услугу. Кад неко некоме учини какву услугу, живот је довољно дуг да ће овај други тражити контрауслугу. Живљење се сводило на чисти интерес! Материјални, биолошки, нагонски. Без љубави!
Стално се питао шта ће бити са њим када изађе. Како ће на њега сада гледати околина, комшије, пријатељи, радне колеге.
Своје мисли које су биле потомак тренутног стања је записивао у једној од својих биљежница у које је записивао све што му је узнемиравало свијест и што је било вриједно записивања.
Међутим, у амбијенту у којем је боравио, све би га умарало и доводило до оног ниског осјећаја када у себи има толико снаге желећи само да се освети, истовремено се питајући зашто и коме? Сумња или само обични покушај сумње нас увијек наводи на одређено размишљање, повезивање и закључке, колико год нешто било истинито или неистинито, а што може имати погубне посљедице. Понекад у таквим тренуцима и стањима духа понајвише мрзимо Бога. Тада би се сјетио оне: „људски је праштати“.
Аркадије се слагао са тим, али само под условом да човјека повриједе људи, а не звијери и да овај који прашта има бар обрисе човјека. Мора се признати, тежак услов.
Заиста је свачија неправда њему највећа. Сваки човјек испашта за своју срећу или несрећу, на добар или лош начин. Тежина такве казне или награде је мјерило по којем се живот заслужује или не.
Како живот, који у једном тренутку обилује спокојношћу, може да се претвори у потпуно разочарење. Како са трона спокојног живота човјека можемо да паднемо у понор из кога нема излаза? Зар је то казна за нешто што је раније учињено у животу, а за шта човјек не зна? Сви ми понекад урадимо непромишљене ствари, јер сматрамо да је тако исправно, па некоме учинимо лоше. Али и ако је тако, то често није учињено намјерно… Чинио сам разне ствари и трпио разне ударце и казне неподношлијве тежине, али ни једна казна ми није већа него што је осуда на овоземаљски живот… тек су неки од записа које је Аркадије биљежио у своје свеске.
Права је срећа што Аркадије и Марија нису планирали дјецу, та Божанска бића која по свом рођењу дају нови (привидни) смисао. Дјеца су неспорно најближа Богу, јер су и сама од Творца, очишћена од зла и рђавости. У њима је концетрисана божанска енергија и невиност до оног тренутка док људотине кроз своје прљаве механизме не почну да у њих импутирају своју злоћу. Клинци тада постају лицемјерне људотине са Ђаволским карактеристикима и Божанско их тада напушта.
И Аркадије је дјецу сматрао једином овоземаљском истином која није умотана у лаж. Највећи дар од природе. Стање духа који даје човјеку енергију и вољу за овоземаљским живљењем. Уз присуство тих беспомоћних створења човјек нема времена да размишља о стварима које га море док је овако беспослен и у служби себе и свога оправдања и смисла.
Већина мушкараца је условљена према дијетету онолико колико то дијете жели и воли госпођа мајка. Иако, постоје мушкарци који су веће и боље мајке него оне саме.
Како Творац Аркадију није био наклоњен, оставивши неријешену загонетку за вјечно тумачење, вјероватно зато што му то није задата мисија у овоземаљском вилајету и зато што за њега има другачији план, Аркадије се искључиво посветио себи, унутрашњем изазову и додиру, књигама и музици, креативном раду и истраживању узрока себе, покушавајући да научи понешто из посљедица које су биле резултат „његове непромишљене“ воље. Унутрашња шизма узимала је маха.
У животу човјек врло често нема избора. Он може само да прихвати стварност онакву каква она јесте или да покуша да је мијења онако како њему одговара, с тим да мора бити спреман сносити и лоше посљедице тог похода. Тако недефинисано и усплахирено биће као човјек то никада не зна, зато код Аркадија није било мјеста стајању, ваљало је дати петама вјетра. Потрага за формулом се настављала.
Појединим проблемима се никада није назирао крај. Размножавали су се као паукови на паучинама на излазима из дугих и мрачних тунела и ходника.
Аркадије је по изласку из притвора наставио са животом, поново одлазећи на нови посао, водећи сасвим уобичајен и тривијалан живот, потпуно згађен и неповјерљив. Живот прије шизме са Маријом ништа се није драстично разликовао од садашњег, али је раније био прожет топлином дома коју је давала краткотрајна ватра између Марије и њега. Тада су постојали снови о заједничким путовањима по Азији, Европи и Америци. И тада је читао књиге, мање но сад, али је и тада писао пјесме и кратке приче. Све то, заједно са два завршена романа, мислио је да објави, док му све нису спалила нискостраствена створења.
Ствари су постајале јасније. Људи су страдавали на различите начине. Суровост капитализма, болесни апетити, борба за литре ваздуха и живот кроз посао и додатна (м)учења, да би човјек отплатио кредит од седамдесет или више хиљада евра, на сигурном путу да се постане прах, просто су гушили љубав. Више ником ништа није било битно, да се не говори о томе да нико није знао шта значи заљубити се, а камоли осјетити љубав. А шта је љубав уопште, ако се питамо? Болест? Навика? Можда ништа друго до нагонски интерес, посебна врста биолошког стања која је подржана психом, јер већина облика понашања и стања човјека је засновано на нагону.
Аркадије, као што и свако дубоко емотиван и освијештен, није могао постати равнодушан на све што му се десило. Равнодушан може бити само онај који не зна да воли, као ни да мрзи. Онај који се не радује нити тугује, ко не осјећа.
У простору између неба и земље, у том проклетом вилајету догађаја, досадних и навалентних рачуна, трулих људских задаха и порнографије, у његовој души је све личило на озеблу тишину, на хладни и бесконачни Свемир.
Данас се може рећи да је Госпођа закон – Судија у кривичном поступку који се одиграо иза Аркадија, имала милости и разумијевања. Дјело које је учинио, према судији је учињено у афектном стању које није изазвано његовом кривицом. Са аспекта Државе условна осуда била је довољна казна. Повријеђени су са имовинским захтјевом упућени на парницу. Ни до данашњег дана нико није тужио Аркадија.
Аркадије је требао другу прилику, али до ње се тешко долазило. Чак се није могла купити ни код Кинеза. Праведност је имала рак. Многи људи који су добијали другу прилику уопште је нису заслуживали, али су били довољно рђави па их је пратила срећа. Чудан и неодгонетнут Закон незаслужених ордена…