ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам, кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и бог и човек и ров!
И данас мирно гледим како ми жељну жену
губави бакалин грли
и како ми с главе разноси кров, ─
и немам воље ─ ил немам снаге? ─ да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао Судбину своју праву,
али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао, што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
Остало Вам на част!
ДОМОВИНА
Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже,
то је љубав за облак што плови овуда
за песму што се овде разлеже,
љубав за класје што богато буја,
за руже што су по гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу птица које се селе
Домовина то су све оне споне
којима нас живот за се спаја,
радост, кад наша звона зазвоне
топлота мајчиног загрљаја.
Домовина, то су: жеље тајне,
магла што преко поља плови,
то су наше бајке бескрајне,
домовина — то су сви наши снови.
ПЛАЧ МАТЕРЕ ЧОВЕКОВЕ
Данас је несрећан дан синуо,
И први му је поглед пао на беду:
најближу њему, у тихом предграђу
једна је Мајка расплела косу седу,
јер јој је син преминуо.
Данас је умро један човек,
и мајка му је врискала:
Ох, када човек није Човек,
већ роб Неког, кога нема,
од кога сам до јуче милост искала;
ох, када је Човек гори него црв, —
нека се распе по земљи анатема,
и нека се пролије сва црвена крв!…
Ох, Сине, мој добри Сине!
Отац ти није Свети Дух,
ни Дрводеља са ливанских пута.
Сине, ти си плод две неме жудње
и једног бесвесног минута.
Нисам те родила у јаслама,
већ у крвавој постељи,
између четири влажна дувара
једног шареног, замрзлог јануара.
Сине, теби су и мени рекли
да смо робови,
и наша су срца без милости секли,
и нашу су снагу без милости развлачили;
и све су нам увек тумачили
да то Бог тако жели!
Рођени, мртви Сине, бог је лаж
и наши су га душмани изумели.
Устани, Сине, да се светимо,
да крвљу вековних намесника Бога
посветимо форуме Рима,
и да копљем поново прободемо ребро
Учитељу из Јерусалима.
Да ископамо Јудино сребро,
и да на томе светом месту
подигнемо Човеку храм,
и да доведемо у храм нашу Нову Весту
која ће себе искрено дати.
Устани, Сине, да грозне лажи
које се рађају у име Оца и Сина,
сахрани Син и Мати . . .
Данас је умро један Човек,
и залуд је мајка седе косе чупала
и у груди се лупала; —
није се пробудио.
Онда га је сама окупала
и обукла га у црно…
И у дну свога врта о поноћи
сама га је сахранила…
И тужна се мајка Човекова
ту, поред гроба, настанила.
НЕМОЋ
Побеђени смо!
Истину свету и праву
сахранили смо и по стоти пут
и предали смо Забораву
оно што је било;
и верујемо да је све то
била шала
пјаног једног, лудог Карневала
који је у крви отпловио; и, ето,
сада је опет све у реду.
Затворили смо очи на беду
и рекли смо да су то наши греси…
Признали смо да смо чемпреси
да вас само хладе сађени,
пристали смо чак и да буду награђени
сви ваши понизни лакеји –
наше убице јучерашње.
И опет су протекли дани,
растргани,
без спона
између греха и среће,
као пре.
А ми, као богови изгнани,
без власти и без трона,
певамо опет у Маглу и у Ноћ,
као пре…