Споља, град скоро да се и није променио. Чак је и реклама била окачена с пређашњим бројевима, и пуцњава се могла чути само у рејону аеродрома. Пуцњаву је било могуће примити за касни летњи гром, или експлозије у руднику, где ломе доломит, да се није орила тако често, и да није била праћена удаљеном експлозијом пројектила. Топовска батерија је, очито, стајала на Лидијевки, у пустари иза терикона*. Кад би уједно запуцало из неколико оруђа, улица око терикона је подрхтавала, као од преплашености.
У дворишту, на конопцу за рубље, остале су да висе штипаљке, а у трави је лежала дечја лопта. Руже су доцветале. Вењењу подложни цветови стајали су у капима кише…
…Киша је текла сву ноћ, и читавог јутра. Са равног гвозденог забата на перон су отицале блиставе водене бујице. Оне су се разбијале о црни асфалт. Понекад би струје биле ношене ветром, тешке капље су долетале до пивске боце, бачене на пут, и добовале по њој. Људи су ћутали, у јутарњем сутону је изгледало као да су сви они одевени у сиво…
…Екран телевизора је успео да се прекрије прашином. На леђима столица висиле су дечје панталонице, на симсу је цветала орхидеја.
– Ниси искључивала фрижидер?
– Тамо држим залеђене јагоде.
На аеродром су слетали, у одговор, пројектили, уз звук саморасипајућег шљунка. Њихове експлозије су се одазивале пуцкетањем у поду. Отац је седео на столици, спустивши главу, и гладио дланом косу. Ускиптао је чајник, доручковали су. Отац се преобукао и изашао у двориште. Под орахом је стајао сто са две столице. Лак је одавно посивео и осуо се. Ножице су биле у прљавштини. Лети су ручали за столом и пили кафу с перецама. За Андреја су, на широки табуре, подизали дечју столичицу. Испадало је нешто налик на трон. Ветар је забацивао на сто крајичке прекривача, зато су увек стављали тешку вазу с пољским цвећем. Цвеће су брали на пустари, одакле сада пуцају топови.
Јавила се сусетка, баба Катја. Она је стајала на прагу своје куће, одакле је могла да види пола дворишта. Баба Катја је старица, али није глува, не треба јој викати, у одговор.
– Како иде? – питала је она.
– Као код свих – одговори отац.
– Јесте ли допутовали на дуже?
– Зависи од прилика – повитно је одговорио отац.
Породица бабе Катје се састојала од жена. Њен муж је погинуо у руднику, кћерин муж је погинуо у тамници, унучица од седамнаест година је родила, такође, девојчицу. Постојало је у тој породици, и у многим суседним породицама, нешто нездраво, да ли баксузно, нешто као зараза, и заражавало је свако ново покољење, па да и сви који се овде појаве, као да ризикују да се заразе њиховом несрећом.
– Код вас не пуцају? – питала је баба Катја.
– За сада не.
– А код нас – слушајте шта се ради. Кажем вам – кијевска власт је за све крива. Ми смо овде увек живели заједнички, ма ко одакле дошао. Веле, нас су већ продали Американцима.
– Мислите да смо потребни Американцима?
– Јасно, нисмо потребни ми – него наша земља, рудници.
Отац с досадом закркља. Није му требало да се спори са баба Катјом.
– Шта ви мислите, хоће ли рат дуго – није престајала сусетка.
– Дуго ће.
– Тако мислите?
– Сувише је оних који желе да ратују – рекао је отац злослутно.
– Да ли Поља сада живи са вама?
– Да.
– Ето како испаде! Има доста за све. Охо-хо. А мени је, сигурно, од рођења писано: детињство је прошло у рату, и ево опет пуцају.
Потоптавши у месту, баба Катја уђе на ниска врата. У њеном дворишту постаде просторније, као да су однели велики сиви камен.
Отац је на коленима купио орахе. Јуче је дувао силан ветар, и стресао много ораха. Из куће је изашла Поља. У мужевљевој јакни, личила је на девојчицу.
– Са ким си то разговарао?
– Са баба Катјом.
– О чему?
– А чему сада говоре – о рату.
– Она је сепаратисткиња.
– Знам.
– Је ли ти то рекла?
– Не. А шта би још могла да буде? Увреда је у животу много, а памети мало. Знаш, понекад озбиљно мислим да ми је, у мом животу, сметало очево име. Нису ми дали чак ни моје сопствено име, него су ме назвали у очеву част. То ме лишило индивидуалности. Да ли по правди говорим, или булазним? Али, понекад мислим баш тако.
– Име је било могуће променити – рече Поља. Она подиже неколико ораха и баци их у кофу.
– Тако и они мисле да је могуће променити земљу. Али ја тачно знам да ствар није у имену.
– Него у чему?
– Зар ти мислиш да је у имену?
– Не, не мислим.
– И чиниш правилно. Читава ствар је у захтевности према самоме себи.
– У чему је смисао, ако је један човек захтеван према себи, а остали живе као идиоти – рече Поља. Она је скупљала орахе у џеп, а потом их пребацивала у кофу. – Ти си, ево, читавог живота био захтеван према себи, и нису продао ниједну своју слику.
– У томе и јесте ствар, да нисам био истински захтеван. Ја сам, Поља, сигурно, изгубио у овом животу, као што су многи.
– А зашто ти ниси сепаратиста?
– Зато што немам кога да кривим. Ја чак ни у Бога не верујем.
– Зар ти није страшно не веровати?
– Не.
– Ни ја се не бојим.
– Теби је рано да мислиш о томе. Ја сам старац.
– Ја сам с другарицама, још и пре универзитета, неколико пута била у цркви. Увек би нас дочекале некакве злобне крештаве бабе. Чак је и сетити се непријатно.
– Некада сам у Кијеву видео свештеника, на клупици, поред духовне академије. Од тада не могу да га заборавим. Вера је, сигурно, оно исто што љубав, или таленат у уметности. Није доступна свима. Истински верујућих је веома мало, и то је дубоко праведно. Онај, поред духовне академије, као да је био верујући. Знаш, тада сам му завидео и, чини се, завидим и данас.
– Не, баке нису биле вернице. То сам одмах схватила и одлучила да у цркви немам шта да радим. Је ли свештеник био млад?
– Имао је око педесет година.
– Шта је у њему било нарочито?
– Несујетност. Схваташ, он је био изнад свих. Али, не због надмености, већ по знању. Знао је нешто прецизно, што му је дозвољавало да буде апсолутно спокојан. Увек нешто ишчекујем: успех, неуспех, несрећу, увреде, срамоту, а он ништа није очекивао – он је све знао и на све био спреман. Тако ми се чинило.
– Јеси ли поразговарао с њим?
– Не.
– Зашто?
– Уоколо су били само туристи. И ја сам, сигурно, био налик на туристу. О чему бисмо говорили? Не. Ни на крај памети ми није било да с њим разговарам. То би било исто као разговарати са дрветом, или заласком.
– Јеси ли у животу имао много таквих сусрета?
– Не, не много. Таквих сусрета не може бити много, зато што они врше исувише велики утицај.
– Да ли ти се тада нешто догодило?
– Тако нешто што би неко други приметио – није. Али, наравно, догодило се. Схватио сам да треба, или веровати, или не веровати. Све оно између, у средини, плашљиво је сујеверје, или лупештво.
– И ти си одлучио да не верујеш?
– Да. Зато што нисам способан да верујем. Убеђен сам у то.
– Када си се у то уверио?
– Уверавао сам се много пута.
– И ипак сматраш да је боље веровати?
– Да.
– А никако не можеш приморати себе, или научити?
– Ја мислим – никако. Ето, нисам постао сликар, иако схватам како ваља сликати.
– За мене, ти си истински уметник.
– Који није продао ниједну своју слику.
– Какве то има везе…
На аеродрому се заорише пуцњи. Ветар је доносио аутоматске и пушкомитраљеске рафале. Крупнокалибарски митраљез је одјекивао чврсто, као контрабас – у одговор на пушкомитраљеску паљбу опет задобоваше хаубице.
– Из чега то пуцају? – питала је Поља.
– Сигурно из хаубица.
– А ако започну да пуцају њима у одговор?
– Неко би морао да коригује ватру.
– Како то?
– Неко мора да им каже где падају пројектили, да ли падају на циљ, или не.
– Дакле, тај неко мора бити овде?
– На пример, ја бих могао да се узверем на овај орах и пренесем шта видим преко радио-везе.
– Престани с тим, још ћеш се и верати!
– Шалио сам се.
– Шта ћемо за ручак? Да спремим рибљу супу?
– Од чега?
– Имам паковање шарана.
– Спреми, а ја ћу подићи орахе на таван.
– Припази да те не схвате као коректора. Можда је све ово отуда што не верујемо у Бога?
– Глупост. Све је ово због рђавог васпитања.
– Само то! Зар је тако једноставно?
– Десет заповести нису религија, већ норма понашања васпитаног човека.
– Тата, Андреј је молио да довеземо његово црвено црево.
– Не изволевај.
– Зашто?
– Боље је набавити нешто корисно.
– Ниси хтео да купиш микроталасну.
– Она је исувише тешка.
– Црево је лако.
– Оно је одвећ велико.
– Андреј би се тако обрадовао.
– Као прво, ваља набавити топлу одећу.
Поља не одговори. Она се окрете и пође ка кући. Отац је гледао за њом. Поља је скинула јакну, пружила руку с јакном према чивији. Јакна се није закачила за чивију и пала је. Поља се вратила и окачила јакну. Сипала је у шерпу воде, ољуштила неколико кромпира. На кухињском симсу је лежао мужевљев ручни сат…
…То је био њен дар, и муж га је дуго носио, све док врцавим искрама швајс-апарата није искварио стакло. Од тада, сат лежи у кујни. По том сату он се, изјутра, спремао на посао. Одлазио је у шест. Поља је устајала и убацивала му у руксак храну, припремљену синоћ. Он се трудио да је не пробуди, и неколико пута је заборављао храну. Поља је одлучила да обавезно устане и сама убаци храну у руксак…
…Љуштила је лук. Образи у сузама. Ушао је отац.
– Немој да помислиш – то је од лука – рекла је она.
– Наравно – рече он и, узевши кључеве од таванских врата, изађе.
————
* Терикони – вештачки насипи, углавном од шљунка, згуре или шљаке, око великих рударских насеља
Превео са руског:
Владимир Јагличић