Господин Марковић није волио људе који касне.
Ни оне које долазе тачно на вријеме. И они касне. Не може се одмах почети са радом. Потребно је одложити капут на вјешалицу, извући столицу, сјести, уздахнути, погледати по канцеларији, осмотрити остале колеге, упалити компјутер…
Значи, онај ко је дошао на вријеме већ је на губитку, тако је одавно размишљао господин Марковић. Све његове теорије биле су одвећ познате колегама и они су увијек имали прећутан одговор на њих.
Дакле, потребно је доћи бар десет минута раније. Његово радно вријеме почињало је свако јутро тачно у 6:50 ч кад је господин Марковић хитро скидао капут, вјешао га на вјешалицу као да је од животне важности та брзина и сједао још брже за сто, намјестио се тако да гледа право на врата и у сат да би могао оцијенити ко од његових колега и ово јутро касни. То га је на неки начин забављало и испуњавало дан. А сви који нису дошли до 6:50 по његовој теорији већ су каснили. Његов сто био је увијек уредан, без сувише детаља, ниједна слика породице, само једна хемијска, мало папира, тастатура и екран. Ништа више. Мрзио је затрпане, неуредне столове који су по њему чиста превара. Такви столови требало би да говоре да је особа затрпана послом, знао је господин Марковић да је то све оптичка варка, многи од њих, нарочито ови млади, нису ни прстом мрдали по цијели дан. Дођу у седам , распремe се и чаврљају до пола осам, наручују кафу, пију је до пола девет, разговарају о доручку, наручују га, доручкују, некако се укаже и подне, пију другу кафу, од пола два већ зову дјецу, мужеве, планирају ручак, одлазе негдје само часком, враћају се пуних кеса, ваљда да не губе вријеме при повратку кући , у пола три већ припремају капуте, враћају странке, кажу не примају никога, радно вријеме је до три до три (више се господин Марковић није ни трудио да им то утуви у главу) и у пет минута до три сви су на вратима. Одлазе.
Господин Марковић није радио превише.
Он је пред пензију и његово вријеме пролази, у сваком смислу, па и у овом радном. Шта он сада ту да даје све од себе пред крај радног вијека кад ови који су тек на почетку поваздан гмижу ту као гуштери.
Господин Марковић није волио љенштине.
А сви око њега су мање више били такви. Тромост којом одишу њихова тијела вукући се по канцеларијама и ходницима јавних установа изазивала је у њему гађење. Као да се нису наспавали, као да нису имали нимало животног сока у себи, нису се осунчали на сунцу, нису им се родитељи обрадовали, ко ће га знати.
Господин Марковић није волио оне који се претјерано дају.
Сматрао их је губитницима. Сламају се цијели живот као мрави на послу а на крају, на крају, пих, нико ништа, мало тапшања по рамену, један јефтини сат као да је у пензији баш толико битно колико је сати или му само желе поручити: Вријеме ти истиче, добро гледај на тај сат. Сат, глупости. Господин Марковић чврсто је одлучио да каже колегама да му случајно не купују сат, да му не приређују никакве забаве, не дај Боже, било шта, било шта. Тај задњи дан на послу он жели доћи и отићи као и сваки други радни дан, потпуно равнодушно. Није, заиста није разумио оне који толико раде, толико се дају. За кога? Чему то? Губитници, истрошени лузери који са сатом одлазе у пензију.
Господин Марковић није никога претјерано волио.
За њега је свако трошење емоција и не дај Боже јавно показивање емоција било излишно. Како су смијешни ти људи. Оно радовање на улици кад се сретну, она срећа коју је он сматрао лицемјерном јер знао је господин Марковић колико је у суштини мало љубави и мало поштовања, колико људи једни другима замјере, колико завиде и колико не праштају. Видио је то одмјеравање кад се послије силног усхићења, пољубаца, и комплимената растану двије жене на улици, потајно се окрећу и одмјеравају.
Господин Марковић се једном заложио за нешто.
И само му је то пролазило кроз главу. Цијело ово вријеме док се припремао за пензију та једна сцена из дјетињства му није дала мира. Јер шта је цијели његов живот него покоја сцена, из дјетињства, младости и овог радног вијека. Док се једном његова мачка или је то био мачак, није више сигуран, играла са мишeм. Господин Марковић као десетогодишњи дјечак шокирао се док је мачка у тој игри зграбила миша и носила међу зубима. Свом снагом полетио је ка њој и истргнуо је миша из мачијих уста. Боже, каква сцена! Шокирао се још више таквим својим поступком али био је у исто вријеме срећан што је успио спасити једног малог миша из великих мачијих уста. Зашто му је то требало? пита се сад господин Марковић државни службеник пред пензију. Да ли сам икада више у животу тако спасавао мишеве од великих злих мачака? Никада. Чак ни када се његов син вратио са масницом на оку из школе и исповиједио се оцу да су га тукли неки из старијих разреда. Равнодушно је рекао такав је живот, научи да се бориш и наставио да чита новине. Само тад само тад је осјећао у себи ту потребу да неког спаси, ту потребу да се за нешто бори и тај слатки осјећај побједе и задовољства послије учињеног доброг дјела. Само тад.
Господин Марковић је тог дана тачно четрнаест дана пред пензију у 15:05 часова излазио из јавне установе у којој је четрдесет и пет година радио као узоран државни службеник и иза портировог пулта угледао је малог миша како хитро бјежи између портирових ногу. Згрозио се.
”Купите неки отров за мишеве, побогу,” оштро рече портиру.
Напољу је дувао југо. Киша ће – помисли господин Марковић, државни службеник пред пензију.