Данас се навршава 215 година од рођења најпознатијег свјетског бајкописца, Ханса Кристијана Андерсена (1805 – 1875). Том приликом ћемо, љубазношћу сарадника преводилаца сајтова СРП и Поента, нашој јавности премијерно представити пет препјева његових пјесама по којима је композитор Роберт Шуман направио и јединствену композицију (Schumann, op. 40). У овим пјесмама, Андерсен, до сада нам непознат као стихотворац, успјешно комбинује широк спектар различитих садржаја – од псеудонародних, љубавних пјесама, до иронизованог погледа на свијет, препознатљивог нам и у стваралаштву Ђуре Јакшића.
МАЈЧИН САН
Мати се моли из душе,
погледā нежно на сина заспала.
Тако га мило колевка нује,
биће јој личи на анђела.
Целива га, без уздршке воли.
Син лута њеним надним снима,
и она заборавља на земне боли.
Тако све мајке снију у срцима.
Кад, уто, под окном, јави се – гавран,
кричи, са јатом других врана:
„Твој анђел биће једном нам дан,
Лопови – за нас су храна“.
ВОЈНИК
Чују се добоши потмули;
Далеко до тамо! Пут му све дуљи!
Да може стати, да готово све је!
Срце ми пукло за њим на две је!
Њега само волех до сада,
само њега, ком смрт је дата!
И кад се огласе звуци параде,
све то на моју команду раде!
Сад последњи пут горе погледује
у зраку сунца милости Божије;
Сад повез му пада прек очију,
Нек му у миру кости отпочину!
Биће да их је девет полетело,
но осам танади не стрефи тело!
Сваки се јадом и муком водио –
Једино ја сам у срце га згодио.
МУЗИКАНТ
У граду је прави мањи урнебес,
праве свадбу уз свирку и плес.
Рујно се пије, све у знак весеља,
само је млада од смрти беља.
Да, за оним, јединим, свела,
јер није женик којег је хтела:
Но, и он је тамо, са стране,
Ено га – туче у ћемане.
Звони ћемане, коса му све сеђа,
жице све гласније, прстима вређа
и гњечи, и не мари, док стиска крај срца
да ли ће и оно сасвим да испуца.
Овако мрети, од прелите капи
док болна душа за радошћу вапи.
Не могу то и нећу да гледам!
Мути ми се, дисати не да.
Ко је то прстом упро у ме?
О, Боже, милости подајде труне
да од лудила руља не подивља.
Јер, сиромашни сам музикант и ја.
ИЗДАНА ЉУБАВ
У ноћи када пољубих те, драга,
нико нас живи видео није.
Звезде, само, на небу што стоје,
Звезде су само сведокиње биле!
Али је једна звездица пала
И мору све каза једно вече.
Море, опет, пренесе кормилу,
а оно морнару рече.
А морнар је, затим, певао
дјеви својој, попут трубадура.
Сада се чује сокаком, и шором,
у хору, из грла момака, и цура.
МАРТОВСКЕ ЉУБИЧИЦЕ
Небо се ведро плаветнилом облаже,
Мраз се уклања и цвеће излаже.
Букет блештави са прозора сјаје,
Да боље га осмотри, младић преда њ стаје,
А за цвећем, заправо, цвате још и
један плави, насмејан пар. Те очи,
мартовске љубичице, не виђаху пре.
Један ће дах однети мразове све,
ледене цветове истопити. А, ако чује,
Господ нек се младићу смилује.
Превели са њемачког:
Елизабета Жерић
Растко Лончар