Ако имаш с ким и где
Свиће.
Сам дим и прашина.
Ето шта је остало од крика победника.
Тужна јутра су без птица,
као да је неко искључио тон.
Наша прича нема краја.
Једноставно тече као мртва река.
Само тешко болестан,
себе види ко човека.
Ако имаш с ким и где
ти се настани.
Немој да ти као мени прођу дани.
Ја не умем да ти кажем ко сам.
Трудни нафташ крсти попа.
Годишњи је одмор, па тренутно нема бога.
Цури зној – то зове обнова,
са пет крака, а са чет’ри слова.
Испред туге чучи сумња.
Загризи је и пресеци.
Ордење на мртва тела,
је л’ то мора, ти ми реци.
Ако имаш с ким и где…
Преко главе лети сачма.
Хероје небеса зову.
Поглед цедио кроз прсте,
седео сам сам на крову.
Нови дан и нови лото.
Свака награда је пепео и прах.
Не коцкај се са животом,
Гаји љубав, поштуј страх.
Ако имаш с ким и где…
Поштар
Некад се знало све,
ја кренем улицом, а деца ми трче у сусрет.
И сад трче, ал’ беже од мене и вичу:
Мама, не отварај, иде поштар!
К’о да је од тад прошло двеста година…
Било је кафа, добар дан, и ракија…
Две црвене од сваке пензије, за срећу,
И – срећан рад, домаћине!
Сад ходам к’о кретен, сам,
људи окрећу главу, а познају ме сви.
Јуче су ме напали и отели торбу
пуну рачуна за струју.
Нећу да делим деци позиве у рат,
ја звоним, звоним, нико ми не отвара…
Код куће жена са мном не разговара.
Не могу више да будем поштар.
Прошло је доста година,
ја коначно схватам шта се десило.
Био сам страшно глуп,
ал’ и ја данас успешно бежим од свог поштара.
Нова је година, ја немам честитке,
телеграм саучешћа, ситне пензије…
Ја сам к’о гавран који дозива невоље,
страх ме, сви имају псе.
Нећу да делим деци позиве у рат,
ја звоним, звоним, нико ми не отвара…
Код куће жена са мном не разговара.
Не могу, не могу, не могу, не могу…
Не могу више да будем поштар.
Сан који срећан сањаш сам
Све као да је живо,
сви као да су ту,
све к’о да није тихо,
нек’ је то први пут.
Све као да је старо,
и сва острва су ту,
и да није што је било,
као – ти имаш сан.
Сан који срећан сањаш сам.
Јутро је.
Тешка ноћ.
Оловне ноге
носе полуживу ствар
кроз дворске одаје.
Јутро је.
Приватан посед мртвог трговца
у рукама тог зликовца
без осећања.
Јутро је,
сребрни зној на челу господара.
Буди свога пса чувара.
Јутро је
и спремљен мали оглас
“продајем ил’ мењам себе”
дави се и лице гребе.
Јутро је.
Људи без имуносистема
пале ватре,
греју своја гола мокра тела.
Јутро је.
Храбар си, убиј себе,
прождр’о си све туђе грехе.
Све као да је живо,
сви као да су ту,
све као да није било,
као – ти имаш сан.
Сан који срећан сањаш сам.
Тежак случај пакла
Мозак мирује,
ал’ испод мора тече врели камен.
Гроб подригује,
прождраће ми кости ако станем.
Истетовирани страх на твојим образима јеца,
ти си само његов подстанар.
Смртно озбиљан,
без оца и без пријатеља.
Празне године,
око тебе тужно лете.
Шта ћеш ти са њима
и шта ће оне с тобом таквим?
Ти си ревидирао став сто педесет пута
час си рођен као мушко, час ко женско,
кога је то брига.
Сам знаш,
рођен си ко пичка.
Где је граница?
Нисам сигуран ни да постоји.
Шта је циљ?
Или трчимо у круг без циља.
Пут од тебе до мене, са хиљаду рупа,
ко Кумодрашка улица.
Немам времена,
да чекам да се убијеш.
Склони ме,
ја нећу инат твој животом да платим.
Сломи ме,
ето нисам успео да схватим.
Убиј ме,
ти то можеш да урадиш са сваким.
Ако све види, што се прави блесав,
што не отера сва говна у небеса?
Задах освете
кружи изнад моје главе.
Зар да убијем,
да се престројим у твоје племе?
Људи гутају сузе, жваћу сопствене зубе,
лије крв са крова руске цркве.
Тежак случај пакла,
тешко да има ишта страшније.
Буди ме,
пре него пожелим да умрем у сну.
Убиј ме,
свима за пример раскомадај мој труп.
Склони ме,
ја знам твој страх, то нико не сме да зна.
Ако све види што се прави блесав,
што не отера сва говна у небеса?
Трење
Свако јутро кад се будим ја сигуран сам само
да сам промашио писту и слетео на њиву.
Обући ћу се брзо и кренути на посао,
тамо имам седам сати свог слободног времена.
И сећаш ли се када смо се задњи пут пољубили
и миловали нежно да нам дрхте усне,
ја не бих био љубоморан да те видим с другим,
пусти ме да плачем, ја сам уништен и уморан.
Трење…
то је све што нам је остало од љубави.
Машта ми се срозала дубоко испод нуле,
потенција је чудна ствар кад пређе ти у навику,
држи ме јаче и прибиј ме уз себе,
краће ће да траје и биће мање зноја.
Онанија је дивна и кад помислим на дрво,
и нек ме само мисли воде што даље од тебе,
ја сам био тако млад док сам правио прво,
сад их имамо троје… и волимо к’о своје…
Само трење, трење..
то је све што нам је остало од љубави.
Ти слушаш дивну музику, ја повраћам по стану,
“шијеш” предивне гоблене и качиш их по зиду,
ја одлазим на пецање, на фудбал, у кафану,
и увек сам се питао шта трпаш ми у храну.
Одавно сам излизао свој даљински управљач,
прочит’о све новине и заспао под њима,
ја сам мртав већ одавно, ал’ нико не примећује,
ја ником нисам потребан и све, баш све што имам то је
трење.
Трење..
то је све што нам је остало од љубави.
Крадљивци младости
Безглаво, по кавезу
јурцају у круг.
Тужан спори крај се одвија,
к’о чекрк шкрипи смрт.
Познат редослед,
и распоред, у минут прецизан.
Братска судбина са људима
што краду године.
Црни флор и велик крст
и паљба почасна,
ја се нервирам,
ја не играм никоме на гробу.
Живот брз и пребогат
а мало речи у фонду,
ја се нервирам,
ја не играм никоме на гробу.
Крадљивци младости лагано умиру.
Све рачуне плаћају, мртви живе свађају.
Крадљивци младости полако нестају.
Тамне флеке на оделу
и на срцу и на челу.
Поносни и пркосни
а дрхте као прут,
још пар страница и сличица
к’о чекрк шкрипи смрт.
Мали човек се прекрстио,
у чуду посматра,
како ветар удара,
талас стене разбија.
Сунце крчи пут кроз облаке
и дели осмехе,
али не враћа нам године,
не враћа нам године.
Крадљивци младости лагано умиру.
Све рачуне плаћају, мртви живе свађају.
Крадљивци младости полако нестају,
Тамне флеке на оделу
и на срцу и на челу.
Бедни крадљивци младости лагано умиру.
Све рачуне плаћају, мртви живе свађају.
Бедни крадљивци младости полако нестају.
И овако несрећни,
ми још увек смо бар срећнији од њих.