ДЕЦЕМБАРСКО ВЕЧЕ
Улазећи у своју зграду, у дијелу ходника у коме није било свјетла, испод стубишта према подруму гдје је смрдјела уцрвана тама, угледао је три младића, од којих је један око руке имао завезану гуму и забоден шприц у вени. Лежао је са пјеном у устима, грчећи се са болном гримасом на блиједом лицу. Друга двојица су га шамарали и дозивали:
„Младене, Младене, пробуди се…“
„Момци, је ли све у реду?“, упита Аркадије желећи да помогне, увидјевши озбиљност ситуације.
Када су спазили Аркадија, инстиктивно избезумљених лица, чак помало дивљачки у својој тинејџерској обијести су добацили:
„Шта гледаш, мајмуне, марш…“.
Није много размишљао. Окренуо се и продужио у стан. За младића вјероватно није било наде. Смрт је била његова једина шанса.
Убрзо је ушао у стан. У малену гарсоњеру са намјештајем који је своје коријене имао посађене у седамдесетим годинама двадесетог вијека. Наравно, стан није био његов, већ изнајмљен код госпође и господина лихвара који су имали још два стана која су изнајмљивали. Знали су са новцем и некретнинама. Чак нису били ни лоши за станодавце, који иначе имају своје услове за туђа живљења.
Живот у Б… био је изузетно скуп. Нарочито за оне људе који нису имали некретнине, па им је био близак и изузетно добро познат појам кирије. Ко није плаћао habitacio, тај није знао шта значи имати сан о своме кревету. Али како год, у великим градовима човјек је имао више анонимности па то и није било тако скупо.
Смисао живота, а нарочито умјетниковог јесте анонимност и таква тежина која га прославља. Многи то не разумију – реченица која је преписана из Аркадијевих свесака.
У том стану становао је већ двије године. Све је било исто, непромијењено и суморно, док су се ширили мириси опорне самоће. Продирући звук меланхолије цијепао је ваздух у коме су се осјећале честице влаге из старих зидова. Атмосфера којом је стан био испуњен говорила је довољно о ономе ко ту живи. Тепих у ходнику био је исто прљав и излизан, лустер који му је висио тек пар центиметара изнад главе још је био прекривен истом паучином. Паука никада није примијетио.
Било је хладно. Минус шест. Јављено на радију. Тада је схватио да тај уређај од фреквенција стално ради. Није се уопште сјећао када га је задњи пут угасио ни када је промијенио станицу. Радио је када се налазио у стану, кад је на послу, у тоалету, у самопослузи, у кафани са друговима, кад пије и пуши, пере суђе, сијече нокте…
Код Аркадија је задивљујуће било што ни данас, када је технолошки прогрес сломио свијест човјеку и потчинио га себи, није имао телевизор у стану. Раније је посједовао некакав стари којег је затекао, а онда је слагао власницима да се покварио и они су му допустили да га избаци ван из стана. Давно је то учинио, по усељењу, оставивши га покрај контејнера. Врло брзо су Роми на својој редовној маршути покупили ТВ и однијели га на својим колицима. Телевизор је сматрао највећим непријатељем личности. Стално је говорио да му телевизор као рак нагриза и одузима свијест, као и вријеме којег ионако није било довољно. „Бескорисна кутија удробљених глупости“, тако ју је називао. Телевизију у медијском смислу сматрао је добро осмишљеним модерним, капиталистичким и манипулативним продуктом, који хлади, душевно гаси и роботизује човјека. Као и све досадне серије и лоше интелектуално обрађене емисије чији је основни и једини циљ био да човјека одвоје од њега, да му попуне све слободно вријеме, да нема времена да размишља о узроцима и посљедицама свег што чини живот. Тако су људи били мирнији и испуњенији својим биједним животима. А и није много коштало, за мале паре јефтина забава и смијешни трикови. Запад је имао своје механизме папских рецепата, људи ће имати све неопходно и зато не треба да размишљају, њихово је само да буду послушни, вијерни систему и да гледају Великог брата или Фарму.
Једне прилике док је ходао градом, испред њега су се створили дебели лик са камером и дјевојка са микрофоном. Дјевојка га је упитала:
„Гледате ли Фарму?“
„Не гледам!“, кратко је одговорио Аркадије настављајући да хода.
„Зашто?“, поново упита дјевојка пратећи његове кораке.
„Зато што је то сајам примитивних људотина.“
„Молим?“, сва са зачуђеним изразом лица рече збуњено дјевојка, те додаде:
„Како то мислите сајам…?“
„Мислим главом“, застао је Аркадије те наставио да говори:
“Назив Фарма заиста је адекватан, с обзиром на то да се у том медијском тору у људским облицима персонификују све домаће животниње.“
Затим се окренуо и наставио својим путем.
Информације као што су погибија рудара у Кини, Бин Ладенов лов опијумом дрогираних зечева по планинама Афганистана, геј параде, приче о правима, сапунична љубав између Москве и Вашингтона, временска прогноза, лото, реунион Бијелог Дугмета и сличних сељачких бендова и музичких плагијатора уопште га нису интересовале. Све је то била лоша храна, људи су баш зато имали видни пролив душе, а и смрдјело је…
Аркадије се истински борио против канцегорисање ума.
Али ни у бисокоп нити у позориште није ишао већ двије године. Филмови су били ненадмашно лоши, предвидљиви, неинспиративни и задивљујуће досадни. Позориште је због општег финансијког стања у држави, или због немарности и лоше организације понављало исте представе у истим глумачким поставама па је и то било досадно. Нису били криви глумци, баш напротив, они су одлично радили свој „посао“, али исте ствари Аркадије просто није могао гледати више пута.
У стану су радијатори били тек топло-млаки, што није било довољно да би било пријатно у стану.
Плаћаш проклете рачуне, а немаш оно што плаћаш! Тако је и са животом, плаћаш сваки дан будношћу да би живио, а на крају ти остану само мрвице од снова разбацане по поду, увијек би срдито, бијесан и стиснух зуба изговарао ову реченицу.
Човјек је морао да се зазида под покривач или да се обуче као да ће изаћи вани у трговину испред зграде по хљеб, млијеко или нову запремину алкохола. Добра ствар је била што није било комараца, мува, ни спарине у ваздуху од које се човјек ментално разболи.
Вани је падао снијег. На радију је одјекивала музика, психоделична и депресивна гомила сабласних тонова на клавиру. Могло је бити и то да су се само мијешале фреквенције. Но ипак, Аркадију се свиђало и годило му. Била је слична његовим неокреченим и испуцалим зидовима, прастаром и подераном тепиху у ходнику, слици која накривљена виси на захрђалом ексеру, а коју није имао намјеру да исправи, исхабаном намјештају од прије четрдесет година. Све те ствари су чиниле сабласну филхармонију којој је он дириговао и која му је увијек исто свирала у цик сабласне зоре кад би био најбуднији, доводећи га до ивица душевне (не)издржљивости. Није се сјећао када је се посљедњи пут наспавао. Очи су му биле вјечито уморне и крваве, набрекле од свакодневних пејзажа лоших сликара…
Али ето, још један радни дан је привео крају. Сваки пут поражен у бици репризног карактера. Успјешан геноцид извршен је над његовим можданим ћелијама под строгом палицом шаблонских режима.
Скинуо је радну униформу. Смрдио је на јефтину бирократију. Ципеле са излизаним ђоном, видно износани сако од сомота, једне од трију хлача које је имао и кравату коју је презирао више од свега. Та кравата врло често га је асоцирала на штрик из каубојских филмова, вјешала и прашину која се лијепи на знојно лице…
Дефинитивно ми у стану фали кактус или осушено стабло које би ме могло носити, мумљао је исцрпљен смијући се самом себи.
Била је то сваки дан иста досадна прича. Живот у Божјим лоше изрежираним наставцима за нашег јунака.
Питам се, чему све… Исцрпљен сам, и тако већ 300 и нешто дана у години. Приближава се Нова година. Сви причају само о томе. Људи су усхићени и радосни, како то раде, како им то успијева? Можда је Нерон још давно најбоље схватио формулу љуских душа: „људима треба само ‘љеба и игара”.
Ко ће гдје, с ким ће и шта ће се обући? Дубока питања над питањима, док су угоститељске газде озарених и пунокрвних лица трљали своје меснате руке. Људима се могло све продати. Они су гутали сваки залогај гурнут у уста, све што је већ безброј пута прожвакано истим устима, а затим пљунуто на патос, не жваћући, тако брзо заборављајући, као рибе..
Угоститељски магнати добро су знали свој народ и како забацити јефтине удице полуобавјештеној маси, а све дебело и масно наплатити. Потрошачко друштво је цвијетало у пуном јеку, маркетинг је урађао плодовима. Тржни центри су обиловали пацијентима комерцијалне индустрије.
Не могу да у себе инкорпорирам ту патетичну и изнуђену еуфорију ситних душа… То површно и нагонско пражњење које допире из гениталија. То шминкање без стила, јефтини сјај у скупом гламуру, у скупим хаљинама, одијелима и ципелама. Доминација интелектуалне елите која не умије да гледа слике, слуша музику, чита одабране књиге, потпуно равнодушна и простодушна, како према себи тако и према животу, без имало срама и стида. Па и није више битно ко данас уопште ради било шта аутентично и креативно. Каква музика, какво читање? Сигуран сам да су у градској библиотеци пауци завели тоталитарну диктатуру над књигама, сталажама и особљем. Читаонице звуче довољно сабласно зјапећи празне. Али ће зато у новогодишњој ноћи људи показати сву своју културолошку и креативну страну, психопатолошку изопаченост, гледајући сву тугу и досег данашњег ума хомо сапиенса, Аркадије се згражавао размишљајући о свему томе.
Психоделична музика још му је бомбардовала уши, али није имао воље да мијења станицу. Био је сувише обузет заузамањем свог положаја у фотељи која је стајала покрај прозора гледајући према сивом небу.
Лаганим потезима отворио је флашу квалитетног Пељешког вина коју је купио када се враћао са посла. Шта човјеку друго остане за утјеху и ужитак када се врати исцрпљен и сморен од посла, ког је Аркадије због обимности морао често носити и кући, него да за себе резервише вече у туђем стану уз друштво музике, књига, квалитетног алкохола и цигарета. Увијек је куповао у истој трговини испред зграде у којој живи. Често би му било напорно и несносно да иде у тржне центре и тамо да се смара у дугачким редовима пред касама које га нису подносиле, као и он њих.
„Што се може избјећи, треба се поклонити томе“, била је Аркадијева девиза за олакшавање живота.
Кад год би у вријеме када се људи уобичајено враћају с посла, раднице на прагу трговине угледале Аркадија, поздравиле би га и добациле:
“Добар дан, Аркадије, како си, купујеш исто као и јуче, зар не?”
“Добар дан. Да, наравно.” одговорио би са осмијехом којег није осјећао у себи као што је изгледало. Чекао би да му ставе флашу вина у врећицу, да плати, да се окрене и оде у стан. Питања као што су Шта има?, Како си?, Иде ли?, која су људи постављали онако успут као некакав редован вид комуникације, Аркадија је смарао, те је увијек на таква питања одговарао шутњом или погледом који је све говорио. Са ријечима добар дан и изволите кусур почињала је и завршавала сва комуникација продавача и Аркадија.
Шта некога брига како је ко, шта има новог и слично… Какве су то глупости? Нико никога не познаје, самим тим ником до никог није стало… Изузетно поштујем људе који ме ништа не питају и који се не претварају да их занима мој живот и моји проблеми, увијек би помислио у себи.
Након што се добро зазидао у фотељу која је била толико мекана као да је напуњена перјем, могао је почети да се одмара, гледајући кроз прозор хладне и озебле улице. Насуо је из флаше пуну чашу вина. Било је опоро. Почео је долазити себи. Мада му то није био некакав успјех. Послијеподне није ништа обећавалао. Одмрзавао се од укочености на послу, бирократског мириса и лажног изгледа, службеног смијања и разумијевања туђих живота и проблема. Као пиле извађено из замрзивача, постепено и сигурно. Само што Аркадија није требало пећи, већ је био реш печен. Живот је био једна велика и ужарена рерна.
Уживао је мир и слободу зидова свог маленог, прљавог, сабласног и пријатног замка. Био је саткан од умора. Затим је утонуо у полусан, иако није волио да спава. За њега је спавање била много напорна ствар, обична дангуба.
Као нешто сам уморан па легнем да спавам да бих се одморио, а онда када заспим па се пробудим, осјећам се бесмисленије и горе него када сам био уморан, на овакав начин је себи покушао да објасни колико је спавање беспотребно, осим онолико колико је потребно да човјек нормално функционише. Тесла је спавао само четири сата и био је довољно одморан да би био геније.
Али људи су спавали, чак су много спавали, а неки су толико вољели да спавају да би читав свој живот преспавали. Можда су ови задњи били најхрабрији, требало је за такво нешто имати муда. А с друге стране, спавање је било једина занимација за људе који осим свог досадног посла нису знали ништа друго да раде. Тако су се рјешавали вишка времена. Док је Аркадију, који је просто мрзио да спава, фалило времена, други су га тек тако бацали.
Међутим, није дуго трајало, зачуло се звоно. Претпоставио је о чему се ради. Пробудио га је комшија задужен за скупљање новца за одржавање зграде, да наплати трошкове за одржавање стубишта, лифта, улаза…
„Добар дан комшија, ево мене Харачмена опет са рачуном за воду и стубиште. Како вријеме лети…” рекавши реченицу, насмијао се гледајући у Аркадијев озбиљни и суморни облик лица.
Аркадије се загледао у њега, размишљајући о ријечи харачмен, мислећи да ријеч уопште није смијешна и да је досадна и да је вјероватно нуспродукт интернетских клишеа. А онда се огласио:
„Добар дан. Птице лете, вријеме лети, ријеке протичу, алкохол протиче. Ааа, стубиште…, само моменат”.
Није му било драго што га види. Не зато што мора да му плати проклете рачуне, већ зато што му се чинило да жели да се распричају комшијски у празничном руху о тривијалним и патетичним стварима. О Новој години, Божићу, о свом том лажном и извјештаченом сјају испод ког се крије лаж и само пуно тона људске рђе и интереса. Уствари, комшија је био много добар човјек, добродушан, али глуп и наиван, као и многи данашњи родитељи и мужеви. Имао је сина и ћерку тинејџере. Клинац се Аркадију чинио ок. Класичан дечко, играо је фудбал испред зграде, облачио се у некаквом духовно необећавајућем, реперском стилу, мувајући своје вршњакиње, фурајући урбани фазон. Неколико пута Аркадије га је видио како криомице пије пиво, вино и ракију са другарима покрај Саве гдје им се налазила зграда. Можда је некада пушио траву. Па шта, младост је чинила своје…
Но млада тинејџерка, која је била годину старија од свога брата, радо се чула у двоје (или троје, Аркадије није никада могао бити сигуран) из хаустора у ситним сатима раскалашених и бестидних ноћи.