Сушна тајга у кошпи маслине
Сјећања се простачки облизују у мом одразу
На разбијеном огледалу.
Чујете ли њихову дивљину и канонски сопран?
Трче посвуда и гужвају ми ногавице,
Једна у шлиц, по двије у сваки џеп,
А њих осам под ружичасту чарапу.
Једно од њих ми улази у хистоне
И разговјетно шапуће:
„За њу је сав свијет прекривен мрачном и немилом сјеном;
Њу све мучи, и јутарњи зрак и ноћна тама.”
„Тамара, Тамара, Тамара”,
Одјекује моје сјећање у мени.
Тамара и ја годинама раније
Стојимо на трпезаријском столу,
Тамара у плавој хаљини с кринолином,
Ја у братовом дресу хрватске репрезентације
И укућанима диктирамо Љермонтова
Док они узбуђено гледају утакмицу.
Тамара, Тамара, Тамара…
Скакуће твоја црна коса на мојим њедрима:
„У бескрвном срцу неочекивана зрака…
Поче опет живље да пламти,
И туга се на дну несвакидашње ране стаде мицати као змија.
Шта ми је та вјечност без тебе?
Шта ли је бескрајност мојих области?
Празне звучне ријечи, огроман храм без божанства!”
Подигла сам кажипрст објашњавајући свијет
Родитељима, рођацима и Тамари
Јер они су се од њега одвојили
Својим рутинским додиривањем тла,
Својом устајалом постојаности.
Тамара се вртјела у својој хаљини
И подизала се на прсте попут балерине.
Тамара је била депресивна дјевојка
Зелених очију и косе боје катрана.
Сјећање се ломи унутар мене,
Тамара, Тамара, Тамара…
Увијек си тако лијепо причала
И кожа ти је била њежна попут мора.
Оног дана кад сам те пронашла мртву
У кошари с играчкама
Мој свијет је постао оно што је данас;
Сушна тајга у кошпи маслине,
Плава лава из свих вулкана свијета…
Тамара, моје су очи исплакале
Тихи оцеан пред твојом смрти
И стијене те чувају да се не распукнеш међу њима.
Твоје угасле очи ћу памтити док сам жива
Заједно с ријечима моје психологице,
Која на сву моју тугу мами говори:
„Честитам, сахранила је своју измишљену пријатељицу.
Ваша кћер је одрасла.”
Потрага за душом
„Још увијек више нисам него што јесам”,
Пјевала си зидајући камене куле
Око избораних прстију
И високе бедеме око танких усана.
Промијенила си се у браздама времена
Дишући теже него оног дана
Кад си први пут осјетила хладан додир кисика
У својим маленим плућима,
А она су расла унутар тебе
У етру свијести који је кљуцао
Остатке твојих предака.
Језиком преламаш тешке ријечи,
Пресијецаш дане и године
Као да ништа у њима не постоји.
„Још увијек више нисам него што јесам”,
Понављаш тражећи своју аниму у мајчиној торби,
Сви смо ми сведени на дијелове
Које обухватамо немилим временом,
И мајка тихо шапуће из земље
Да си ти иста као она, само су твоји дијелови
Друкчије прераспоређени у торбама, куферима и свемиру
И да их требаш тражити ту, у ормару
Под креветом, у стакленим ципелицама које само ти
можеш обути
Кад распредаш нити властите рутине
И разлажеш се на монотоне играрије садашњости
Прије него легнеш у кревет и занијемиш
Пред свијетом који вјечно битише у пјешчаном сату
У који сви гледају бројећи зрна која падају на дно
У страху да оно које се управо котрља ка доље носи њихово име.
У сату се аниме синтетизирају у дуговјечне сеобе
И њихови господари путују ка бескрајном унитаризму
Носећи себе у торби и куферу,
Понекад завирујући у туђе јер су прављени од друкчије коже,
Тако потпуно заборављајући да их вријеме бесрамно поткрада
Док слажу дијелове у туђим торбама.
Р
Медуза је своју косу сакрила у тераријум,
На двадесет шестом ступњу Бика
Пегаз тражи лик своје мајке у близини мог Мјесеца.
„Нацртај сигил на руци,
Ножем”,
Шаманка је била сиједи леш обучен у црно.
Ошун је свој накит истопила у плодову воду
И наредила нам да се поновно родимо
Прије него Шанго открије мирис Сунца у соби.
„Руку у ватру,
Руку у ватру”,
Шаманка је топила восак на мојој кожи.
Тонанцин је украла Медузину косу
И завезала је око својих груди,
Отров је млијеко за гладне који ће је касније жртвовати бискупу.
„На кољена,
Бијела дјевојко”,
Шаманка је сједила у столици од трске.
Паћамама је обезглављена лежала на столу,
Заставе су се ројиле по високим Андама
Док су њезини синови нестајали у ватри.
„Чујем,
Чујем”,
Шаманка је затворила очи док си из њезине лубање ти пружала своје дјечје шаке.
Марија је прогутала чавле на Голготи,
Мјесец је висио као њезино мртво дијете
Ишчекујући поновно рођење из туђе утробе.
„Што каже”,
Питала сам клечећи на кољенима док ми је крв капала с чела.
Мјесец је био пун те вечери
Кад је Франко одлучио да су његове шаке
На мени љепше од тебе.
„Што каже”,
Питала сам док су из њезине лубање твоје шаке хватале мој прст.
Франку је пресудио Закон,
Гледала сам његову главу у устима гладне лавице,
Смрт је изгледала тако лажно.
„Мртва дјеца
Не говоре”,
Шаманка је отворила очи и прогутала твоје руке.
И
Ниси ти било тко, Isabel,
Чије су плетенице скривале неукротивост косе
И глас напуштених муза на црквеном прагу.
Лако је бити ти, Isabel,
Кад скинеш своје сиротињске хаљине
И згужваш их на дну ормара у ком лежи твоја мртва мајка.
Лијепо је пјевати, Isabel,
Њеним глухим ушима које не осјете
Помјерање тектонских плоча у твом гласу
И процјеп који настаје унутар тебе.
Душа ти је разорена попут Картаге, Isabel,
Римљани су свуд око тебе,
Бијеле руже су изгорјеле у пожару
Заједно са школским књигама.
Ниси ли рекла једном, Isabel,
Да постоје слагалице којима фале дијелови
И да су твој и мој живот слика без сунца и неба?
Ниси ти било тко, Isabel,
Док сунце вежеш око врата и измичеш столицу,
Украла си небо својим затегнутим стопалима, мени си оставила земљу.
Сјећаш ли се ватре, Isabel,
Кад је твој отац јарца нахранио пламеном,
А твоју мајку сјечивом?
Рекла сам ти што слиједи.
Лако је бити ти, Isabel,
Са тим танким вратом и стопалима у облацима.
Још лакше је бити ја,
У земљи је заиста тихо.