На читавом свијету мало је тога што је лакше него казати нисам ја кад неко упери прстом на вас, али ипак има нешто што је још лакше, а то је казати вријеме је релативно, а ви мени право и поштено реците знате ли иког ко некад и неким поводом није казао вријеме је релативно, а ако неко од вас каже да он никад није изговорио те ријечи, ја ћу га само ево овако погледати и мало му припријетити овим шехадет прстом, ко бива му ишаретећи да не ваља лагати. Али да вас сад неко упита бисте ли могли успоставити релацију између два аспекта једног времена и тако понудити поуздан доказ за његову релативност, ви бисте стали замуцкивати и користити поштапалице, те некаква поређења научена на литерарној секцији, али она само могу описати ваш субјективни доживљај тока времена, а нипошто и његову релативност као објективну и знанствено утемељену атрибуцију.
Егзактна знаност не трпи приступе засноване на – мени се чини – или на – ја ево мислим – већ признаје само оно што је мјерљиво и што постоји у савршеној хармонији са принципима који му одређују постојање, те чије су мијене предиктивне и у конзистенцији са промјеном услова унутар којих се обавља постојање. Да би вам све ово било јасније, сад ћу вам испричати једно своје искуство након којег сам казао вријеме је релативно, а ви послије тога сами просудите да ли је из мојих уста потекло емпиријски оснажено знање, или сам само онако лапрдао као и ви кад кажете вријеме је релативно.
У касно прољеће треће ратне године упркос санкцијама стигло је нешто новог наоружања, при чему је ту било и добро познатих и провјерених модела на које се војска већ била навикла, али било је и неког новијег и модернијег наоружања са којим се дотад нисмо сусретали, те је ваљало одмах приступити процесу обуке, како би се могло обавити преоружавање трупа. Та је обука протекла више-мање глатко, укључујући и њен практично-примијењени дио, јер је с оружјем стигла и муниција, те су се могла обавити и припремна, као и бојева гађања, зато што пређашње мјере строге штедње више нису биле на снази.
Једино оружје које је представљало нешто већу непознаницу био је шестометни бацач граната 40 mm, који се производио у Хрватској као сразмјерно успјешна копија оригиналног јужноафричког модела. То је једноставно и робусно, те поуздано оружје које концепцијски скоро савршено респондира потребама најнижих тактичких састава на бојишту тако што на себе преузима дио ватрених задатака за које се јединица раније морала ослањати на елементе ватрене подршке надређене јединице, јер овај бацач може успјешно дјеловати по циљевима против којих је стрељачко оружје недовољно ефикасно, а који се налазе изван домета ручних бомби, али су уједно нерентабилни или из других разлога неподесни за гађање другим средствима подршке попут, рецимо, минобацача.
Поред неутралисања и уништавања ватрених тачака и утврђених објеката за дејство, овај бацач донекле повећава и противоклопне капацитете најнижих тактичких састава, јер може испаљивати и пројектиле са двојном намјеном, што ће рећи да поред распрскавајућег дејства налик на ручну бомбу има и кумулативно дејство које му омогућава пробијање хомогене челичне плоче дебљине до пет центиметара, што је сасвим довољно да се из строја избаце многа оклопна возила са слабијом заштитом од оне коју уживају тенкови.
Кад су ови бацачи стигли у Зеницу, мене су позвали из команде корпуса и питали знам ли шта је ово, а ја сам им одговорио више-мање истим описом који сам и вама дао, али сам додао и то да се са тим оружјем нисам раније сусретао у пракси и да му, за разлику од намјене, не познајем тактичко-техничке особине, те да бих радо погледао правило или приручник за њега, но управо је то био разлог што су ме позвали у команду корпуса и казали ми да уз бацач није стигла никаква стручна литература, већ да узмем један комад оружја и довољно муниције за њега, те да одем на стрелиште у Немили и тамо емпиријски утврдим оне тактичко-техничке особине које је на тај начин могуће утврдити.
Након два дана проведена на стрелишту и скоро заглушио од детонација, јер сам неке пројектиле испаљивао на неугодно малу удаљеност како бих барем приближно утврдио осигуравајући домет, што ће рећи даљину испод које услијед сигурносних рјешења неће доћи до активирања гранате при удару у циљ, извијестио сам да сам бацачем и његовим карактеристикама овладао у довољној мјери да могу преузети и наредни задатак, а то је била обука ударних, или како смо их тада звали, маневарских батаљона, но тада се јавио нови проблем као подсјећање да погрешно знање може бити пуно већи белај него незнање.
Кад су бацачи стигли из Хрватске, с њима, дакле, није стигла никаква стручна литература, али су зато допутовали у друштву легенде о себи, која је временом попримала све суманутије лице и постајала све више налик на вјешто осмишљену и пласирану душманску пропаганду. Тој суманутој легенди, која је пратила четрдесетмилиметарски бацач граната није било нимало тешко пустити коријен, јер је мало шта тако плодно тло за митоманију и за погрешно знање као што је то запуштен друштвени оквир, а о коликој запуштености је ту била ријеч схватићете кад вам испричам шта се збило кад смо почетком рата преузели зеничку касарну, а збило се то да сам својим очима гледао скупину егзалтираних ослободилаца како луцкасто поцупкују око ломаче на којој су се у пепео и дим претварале књиге из касарнске библиотеке.
– Шта радите, јадни не били? упитах их запањен.
– Палимо ћетнићке књиге, одговори ми један од егзалтираних ослободилаца, па све овако нешто мичући очима тамо-амо узе једно Правило пушке и пушкомитраљези 7,62 mm и баци га у огањ.
– Хајд што палите ову непотребну књижевност, рекох у очајничком покушају да спасим бар нешто, ама што палите стручну литературу која ће нам требати?
– Није то струћна већ комунистићка литература, каза онај егзалтирани, показујући ми прстом петокраку на корицама Правила бомба ручна одбрамбена М75, што га се управо спремао бацити у огањ. Не влада више комунистићка банда, већ је сад дошо наш вакат и млади муслимани су завладали.
– Шућур драгом Алаху те смо се ријешили комуниста, одговорих, али нема страшније покоре за једно друштво него кад у њему млади и незрели муслимани поведу глупе и затуцане муслимане који не схваћају да им у предсједништву може сједити не један већ шест Алија, али да ће почетна брзина зрна 7,62 mm М67 на устима цијеви аутоматске пушке М70 и даље бити 720 m/s, јер физика за разлику од идеологије није махнитање већ егзактност.
Моје ријечи изазваше стање привремене збуњености у скупини егзалтираних паликњига, који су вјероватно некад касније постали и паликуће, те ја искористих прилику и спасих нарамак стручних наслова, који ће се касније показати као прилично корисни, а није без значаја ни ни то што је наставни центар касније оформљен у зеничкој касарни послао распис јединицама да пошаљу стручну литературу коју имају на располагању с циљем формирања наставне библиотеке, као ни то што сам ја на тај распис одговорио да такве литературе ми немамо, јер смо предали огњу сво то четничко и комунистичко смеће.
Сад кад сам вам предочио размјере друштвене запуштености која је тад владала, биће вам лако разумјети и што је лаковјерна и затуцана чељад као несумњиве истине прихватила легенде стигле скупа са бацачем граната RBG-6 а по којима детонација његове гранате преврне читав тенк као кутију шибица, јер су те гранате пуњене нитроглицерином, а сви ви који сте гледали како се провео Џејмс Кобурн у мексичкој револуцији знате колико је тај нитроглицерин нестабилан и погибељан. Истини за вољу, било је и оних који су сматрали да четрдесетмилиметарске гранате нису пуњене нитроглицерином, већ хелијумом, али то су били још затуцанији имбецили, који су ознаку HE исписану на кошуљици гранате тумачили као хемијску ознаку за хелијум, зато што у школи нису добро научили да је у двословним симболима хемијских елемената само прво слово велико, а поготово нису знали да је то HE енглеска скраћеница за High Explosive, што ће рећи за разорно дејство.
Обуку на RBG-6 организовали смо на Понијерима код Какња, који су пружали оптималне услове за такву активност и ја сам горе стигао са свијешћу да ћу основни циљ наставе, односно упознавање војника са намјеном и особинама бацача, те њихово оспособљавање за отварање и ватре и руковање бацачем, као и његово одржавање, без проблема испунити само ако претходно савладам једно велико искушење, а то је већ споменута легенда која се у војничке душе увукла у виду неземаљског страха и неповјерења пред тим оружјем несхватљиве снаге, али и високог степена непоузданости и осјетљивости.
Након што сам окупљеним војницима показао бацач и дао његов опис скупа с намјеном и основним тактичко-техничким карактеристикама, прешао сам на опис и функционисање муниције, но чим су војници у мојим рукама угледали 40-милиметарску гранату за коју нећемо погријешити чак и ако је назовемо гранатицом, они изгубише опуштеност и устукнуше по пола корака, а устукнули би и знатно више да није била ријеч о прекаљеним фронташима, који баш и нису вољели отворено показивати страх, но кад су већ остали ту, нашли су за сходно да ме углас опомињу да будем опрезан кад рукујем са нитроглицеринским пројектилом и да не чиним никакве нагле покрете јер ће он одмах експлодирати.
У то вријеме није било интернета нити смо имали паметне телефоне, већ само индукторске који су такође били паметнији од чељади, те им ја нисам могао казати укуцајте на googleu то-и-то па се сами увјерите какве будалаштине изговарате, већ сам их у то морао сам увјерити путем личног примјера, те путем принципа ког сам научио код неуспоредивог мачеваоца Миамота Мусашија, а који вели да се страх најлакше савладава путем изравног суочавања са извором страха, те стога подигох 40-милиметарску гранатицу у висину својих очију, а онда раширих прсте и пустих је да слободно падне на земљу.
Премда сам на немилском стрелишту већ био обавио неке тестове и премда сам чак и без увида у унутрашњост пројектила знао да он једноставно мора имати некакав осигуравајући механизам који ће спријечити активирање, односно детонацију, уколико претходни моменат довољно велике силе није иницијални склоп довео у радни положај, ипак сам прихватио могућност да можда баш тај пројектил има неку фабричку грешку и да ћу у повијест ући као легенда налик легенди о оном махнитом воднику који је војницима објашњавао колика је сила потребна за активирање противтенковске мине тако што је скакао по њој, но за разлику од махнитог водника, ја нисам имао ни друге могућности ни довољно времена на располагању да неутралишем и уништим штетно дејство легенде о овом бацачу, а без обављања тог посла могло се сматрати да никакав посао нисам обавио, јер једноставно није паметно у борбу послати војнике који се плаше свог оружја и који нису изградили повјерење према њему.
За слободни пад тијелу те масе са висине мојих очију до висине ђона на мојим чизмама требало је нешто мање од шест десетинки и то је један објективни аспект времена као физикалне димензије. Но могућност да по окончању слободног пада нећу бити у прилици да славодобитно подигнем пројектил и окупљеним војницима кажем – шта сам вам рекао? већ да ћу у црној врећи бити транспортован на просектуру, учинила је да је мени тих шест десетинки изгледало барем као шест минута током којих ми је свашта нешто прошло кроз главу и ја бих засигурно био склон то протумачити као субјективни психолошки привид у погледу перцепције протока времена да нисам уочио нешто необично и занимљиво, а што ћу вам ево одмах описати.
Стотињак метара од прве радне тачке, на којој сам војнике упознавао са бацачем прије но што пређемо на наредну радну тачку на којој ћемо и гађање обавити, налазио се шатор за обједовање, а око шатора се смуцала некаква лијена и подебела мачка. У часу у ком сам пројектил испустио из руке, та је мачка стајала испред улаза у шатор и док је пројектил слободно падао ка земљи она је успјела мјаукањем искамчити некакав залогај од кухара, а кад је пројектил дотакнуо земљу мачка се прождрљиво сладила својим залогајем испред напуштене викендице педесетак људских корака удаљене од шатора.
Тако се, ето, физикално вријеме издијелило на два аспекта различитог трајања током тог мог суочавања и обрачуна са друштвеном запуштеношћу и омогућило да израз вријеме је релативно из мојих уста више не буде испразна фраза, већ дубоко усађено и искуствено потврђено знање, а ви се, поучени овим мојим искуством, запитајте колико је времена прошло у свијету и шта се све у њему издешавало док се ви овдје јебете са свом овом запуштеношћу, па чак и активно у њој учествујете. А Алах најбоље зна.
