Имала је по његовој процјени 16 година. Малољетни створ, будућа жена, још увијек недовољно развијена духом да било шта схвати, ни о себи ни о животу. Људи живе читав живот и умру не знајући зашто су живјели. Мијењала је партнере као улошке када има менструацију. Као и обично, родитељи нису видјели што је наочиглед било видљиво. Очи су им биле прекривене параванима заблуда. Отац се поносио на своје двоје дјеце. Нарочито кћерком.
Да би избјегао менталну тортуру, био је потпуно хладан и видно незаинтересован за било какву комуникацију. Сањао је покривач мира и себе замотаног у њега, у соби без људских облика и вербалних граната.
„Колико дугујем?”, упитао је.
„12 евра и 55 центи.”
Извадио је новац из новчаника и пружио му га не питајући га како је дошао до оних 55 центи. Увијек су га фасцинирали износи иза нуле, а још више људи који су тачно гледали у те цифре.
„Изволите”, рекао је.
„Хвала, дјелујете ми блиједо и болесно, јесте ли добро?”, констатовао је комшија некако упитно.
„Довољно је бити жив и већ си болестан, али све је у најбољем реду, то је само живот, биће горе.”, одговорио је Аркадије кратко и јасно.
Стево га је зачуђено погледао, не знавши како да прокоментарише Аркадијеве ријечи које су биле украшене суморним и полунамрштеним изгледом лица, а затим је узео новац и додао за растанак:
„Срећна Нова година и празници. Све најбоље вам желим.”
„Наравно.. хмм. Хвала, такође!”, промрмљао је Аркадије.
Затворио је врата и бацио новчаник на исхабани ормарић за ципеле. Затим се повукао у свој брлог, али не сједајући на фотељу, већ је узео отворену боцу вина и цигарете отворивши свој ормар у коме није држао одјећу, већ је у њему проводио вријеме у читању, размишљању и писању. Нико није знао за то тајанствено мјесто и да Аркадије све своје слободно вријеме проводи сједећи у ормару у угодној меланхоличној тами натапајући и уздижући своју свијест. Био је то посебан и изузетан осјећај. Осјећај надчовјека и надпростора док је сједио у долини свог необичног простора.
Еманципован, недодирљив, у свом инспиративном свемиру, у кутку који човјек не дијели ни са стварима,а још мање са људима. Тај скучени простор ширине од једва два квадрата био је као малена лука океана у којој су се разбуктавала предивна осјећања сигурности и одвојености.
Уз довољну подршку алкохола добијао је крила летећи по своме менталном небу. Простор оивичен страницама ормана се простирао испод и око њега. У њему је имао посебно направљену сталажу за књиге, једна малена полица служила је за свеске и блокове у које је биљежио своје мисли. Аркадију су његове књиге значиле светињу, божанство изнад свемира. Оне су биле храм мудрости, али и скретања, маховином прекривен камен спотицања; биле су коријен оног што још није доживио, те је на тај начин спознавао узроке и посљедице без искуства, што је можда и био његов највећи проблем, стварајући несигурност и болесне мисли. Али је имао обичај да себе назива богаташем, говорећи да посједује непроцјењив „драгуљ са полица“. Оне су га одржавале у животу. Неријетко би читајући остајао до зоре када би морао да се спрема за посао, налазећи се у менталним пустоловинама кроз снопове и лијане ријечи, тражећи одговор на питање: „Како побиједити креативну прошлост генија којих више нема и да ли је уопште могуће?“. Питање је било сасвим оправдано, јер у умјетности, све је већ урадјено…
Али како је вријеме одмицало са надолазећим обавезама, за то је било све мање времена. Човјек је морао да ради, да иде на посао и остварује доходак што је исцрпљивало, изазивало умор и угашеност бића. Аркадијево инвестирање слободног времена у књиге и писање било је ствар духовне слободе и потребе узвишеније од било чега. Безбројни су вријеме траћили без конкретизације свога дјелања, многи су се виртуелно социјализовали, имали су 300 и више пријатеља на Фејсбуку. Вјеровали су у то. Као и човјечанство да је Нил Армстронг слетио на Мјесец.
Након што је ушао и сјео у ормар, Аркадије се поново дао на размишљање о своме душевном стању. Повремено би записао мисао, двије. Неке би прецртавао, неке подвлачио… На сталажи у ормару стојали су бројни наслови које је Аркадије читао. Дјела познатих књижевних и филозофских магната, генија и лудака, јахача историјских седала, дрогираних пјесника…
Како је говорио Аркадије, свако од њих је имао своју причу о животу и свој монокл на оку кроз који су гледали слике ужаса и биједу свог времена и друштвених система, као и просјечност људских живота. Многи су на срцу осјетили жену, били преварени или заљубљени, многи су осјетили државу на својој слободи, многи су страдавали од сифилиса, туберкулозе, спавали прљави и неокупани, нестајали у ријекама алкохола и хашиша, коцкали, тукли се и умирали напуштени у биједи и неимаштини.
Знајући све то, Аркадије није никако могао бити један од оних исфрустрираних и искомплексираних јединки, критичара жељних славе који ће величати или ниподаштаваати једне или друге тражећи мане у појединим дјелима. У ствари, он је био само исправан, јер откуд било коме право да коментарише, да напада или умањује вриједност нечијих умјетничких дјела. И заиста, најлакше је бити критичар, на бази ничег свог осуђивати туђи мукотрпни труд и рад, изгарајући у зависти и сопственој немогућности креативног прогреса и надвладавања постојећег.
Критичари дјела су најстерилнији и најфрустриранији дјелатори. Они на књижевност гледају као на средство за стицање њихове славе, а не као на елеменат препознавања аутентичног потенцијала и генијалности оног који је створио та дјела. А свако од постхумно признатих лудака је имао довољно добар разлог и унутрашњих порив вишег стања свијести или неконтролисане лудости који их је тјерао да пишу или да раде оно што воле. Сви су се напајали природом, алкохолом или дрогом, другачије није ишло. Неки су лоши, неки добри, други величанствени, а двојица су Достојевски и Буковски (Ја бих рекао Генијевски).
Како би било сједити негдје уз пламен свијеће са ликом и бићем као што је Достојевски уз добро вино и разговарати о слици Ханса де Врија, о Богу и апсурду егзистенције, о бесмртности и самоубиству, често би се Аркадију провукло кроз мисли док би читао његова дјела.
Чињеница је да када се Достојевском још додају Моцарт и Никола Тесла, тешко је вјеровати да не постоји Бог, савршена хармонија у комбинацији молекула и атома у утроби свемира. Сви су имали својевремене ресурсе из којих су експлоатисали идејене сировине гдје су их послије кроз ментална и креативна постројења прерађивали и уобличавали. Сви смо ми на нечему или из нечега израсли.
Међутим, само је ријеткима успјело, као што су искристалисани књижевници и научници, да на бази таквих ресурса ураде нешто вриједно памћења. Задирући дубље у срж мудрости оставивши иза себе генијална сопствена и временска дјела, заснована на бази тадашњих или ранијих историјских фрагмената у аманет модерном човјечанству да се само диви, јер друго и не може. У књижевности је то већ откривена формула, али данас сви пишу, мада јако лоше.
У свему томе нема искрености, све је превише извијештачено, површно, а самим тим и досадно. Али такви писци, који су претежно из елитних и богатих породица, постају познати писци бестселера. Маркетинг би продао и говно умотано у целофан. А онда врло брзо, након кратког времена буду заборављени и похрањени у аманет заборава.
Када човјек узме сваку данашњу књигу и почне да чита не би ли видио о чему се ту ради, желећи да осјети нешто ново, дубље и проницљивије, врло брзо схвати зашто такве књиге брзо бивају заборављене. Модерно дјелање на плану креативног и умјетности, сам Бог зна због чега, дефинитивно није револуционарно. Све су људске стране и емоције откривене. Све истине, таме и свјетла. Више нема нових надахнућа и знакова, чак и када их има људи их не примјећују. Све је виђено и испричано. Више се не разликују нити стилови. Било да се ради о књижевности, поезији, сликарству, музици. Чак су се и пресуде над људским животима одавно почеле понављати. Само се мијењају улоге судија и осуђеника.
Али, за разлику од многих Аркадије се затекао на усамљеном острву свога живота, у замаху младог и вулканског талента који избацује ватру. Нашао се у океану књижевних лудака и генијалних идеја гдје је читајући књиге, доживио васкрснуће менталне слободе и одлучио да пише о свом животу, о суморним долинама своје пасиране душе, претворивши се у књижевног форензичара. Иако је био свјестан да то што пише можда не може бити нешто што би могло преокренути вријеме и простор, с обзиром на то на постојећи књижевни опус, јер је фалило искуства и жуљева на менталним длановима, али је био дубоко увјерен да то може бити нешто што ће бити траг у умјетности. Ако ништа друго, барем добар почетак, анатомија писања тужне и болно реалне приче која слика патњу и покушај вјеровања у напредак и прогрес идеје обичног човјека који сања креативну слободу и еманципацију од тривијалног живота.
Колико год био свјестан узалудности креативног пражњења у суморним собама и простору под ведрим небом, Аркадију је само стваралачка нит имала смисла. Често вођен Камијевом формулом: „Стварати значи живјети два пута“. Наравно, под тим никако није мислио на уобичајене форме живота, масовна, загушљива, понављачка достигнућа и патетична остварења. Копирање већ виђеног. Човјек је без даљњег био пролазно биће, звијезда која се гаси. Иако и послије загашења многе звијезде свјетлосно егзистирају и обавијештавају семафоре мрака на путевима Свемира да су постојале и да су још ту. Томе је А. тежио. Исто се дешавало свим људима који су били умјетници или научници.
И послије смрти су остајали живи. Џими Хендрикс, Џим Морисон, Микеланђело, Данте, Галилеј, Њутн… Вријеме их је наградило орденом генијалности.
Но многи Човјечански тренутком смрти постану гомила ђубрета на великој депонији заборава. Обичне бројчане шифре.
Сједећи у своме ормару дубоко замишљен, дохватио је оловку и комад исписане хартије.
Окренуо је хартију на полеђину која је била чиста те је само просуо што му се нашло у базену мисли:
Мрак је гасио свјетло сивог неба. Људи су били у својим кућама. Сједим заваљен у ормару, пушим и пијем. Питам се, чему да се радујем? Сутра морам да устанем рано. Идем на посао којег презирем. Ако је судити по раном устајању, исти сам као и преосталих четири, пет или шест милијарди људи овог урнебесног пакла што се зове планета. Идем на посао медју исте људе који живе сасвим уобичајеним и досадним животима, који су срећни у свом маленом и плитком душевном оклопу. Начињени тако као да су сви изашли испод истог калупа. С истим циљевима, истим тежњама, истим сновима, мислима, жељама, страстима, друштвено задатим достигнућима, обављајући послове које може свако људско биће… Боже, зар сам икада раније био жив па сам био грешан да будем овако кажњен? Какво је ово прогресивно, тјелесно и душевно сагорјевање у пепео бесмисла? Гледам људе око себе, они се смију, весели су. Како им то успијева? Чини ми се некако да је људска срећа у несвјесности о било чему. Често им завидим, колико сам само пута пожелио бити једна од тих глава да се на тренутак одморим…
Затим је престао да пише. Одложио је оловку држећи хартију. Читао је редове које исписао. Овај пут му се нису учинили толико лоши. Осјетио је сјај врелине и величину својих ријечи.
Али како год, били или не били лоши, Аркадије би након сваког исписивања ријечи које су чиниле мисаоне цјелине био прожет задовољством када би видио да оловка оставља трагове његових мисли по хартији. Помислио би:
Можда ово некоме буде од користи. Можда некада успијем у науму и напишем нешто што ће имати снагу преображајног свјетла.
То није могао да зна. Значај и вриједност свега утврди вријеме, то је био необориви закон над законима.
Спустио је хартију покрај фотеље. Покушао је да настави са хибернацијом, али није ишло. Отпио је добар гутљај вина и запалио нову цигарету. Горјела су свјетла на прозорима зграда. На улицама је све било украшено уличним свјетлима која су све више била заробљавана омотачима магле. Владала је комерцијално исфорсирана празнична атмосфера украшена неопходним количинама патетике. Излози су били пуни. Рекламе и распродаје свуда су сијале. Људи су се радовали, газећи по снијегу, држећи веселе клинце за руке који вриште и галаме, у исти мах тражећи да им се купе ствари из излога. Били су видно срећни. Дивни вечерњи призори из бајки.
Али живот није био бајка. Довршио је на екс преостало вино из чаше угасивши цигарету. Одлучио је да изађе и прошета. Обукао је капут, ставио капу и рукавице. Изашавши вани, запитао се:
Гдје су сада сви они пси и мачке луталице које виђам љети, ко се брине о њима док су сами и несрећни распрострети по озеблим улицама. Господе, како ми их је жао. Волио бих им помоћи. Неке су животиње подједнако несрећне као и поједини људи…
Све се то могло звати Самоскривљени Пакао, позориште на даскама лудила гдје су људи морали да носе некакве ознаке и маске да би живјели. А Живот је био јефтина и прљава курва. Свако га је посједовао. Ко се с њим знао носити, успијевао је у животу.
