„Мучнина”, егзистенцијалистички роман Жан – Пол Сартра отвара тврдња да би најбоље „било записати догађаје из дана у дан“. На тај начин, не допуштати им да измакну, евидентирати и осјетити промјену и оживјети сјећање на оно „био“ (прошло вријеме). То би значило не допустити времену да нам измакне, и даље бити у збивању, на одређени начин егзистирати у збивеном трену, и у крајњем случају не порицати документовану промјену у односу на свједочанство. Али, напомиње Сартр, дневнике би било занимљиво писати тек ако би се нешто догодило.
Уобичајени ритуал, навика, начин опхођења према себству јесте и, у одређеном смислу, наглашавање аутентичног доживљавања бића, мисли, краја и ствари. Тако се у обичној кретњи може тумачити смисао, овлаш приписивати особитост, другима остајати непознат. Та интерпретација, тај утисак и увид, аутентичан је, личан, то је индивидуа која за свијет, за друге не бива на исти (поменути) начин сазнатљива. У причу се увлаче два лика, један, главни лик, сам наратор, Антоан Роквентин (Antoine Roquentin) и Самоук, чији је идентитет назначен тек у фусноти.
Антоан Роквентин након путовања „средњом Европом, сјеверном Африком и Далеким истоком“, станује у Бовилу (Bouvillu), гдје му је циљ завршити историјско истраживање о једном маркизу. Самоук је Огиер. П., судски писар. Дневник отпочиње понедељком 29. јануара 1932. године. Слиједи констатовање промјене. Човјек, када се огледа у времену, утврђује лични континуитет метаморфозирања (преображавања), без представе о икаквом крајњем облику који треба задобити. Он је подложан, штавише, подређен неумољивости збивања. Антоан испуњава странице дневника проживљеним стварима. Уз његово понирање у законитост стварности и лично бивање у њој јавља му се мучнина. Мучнина је потакнута, на самом почетку гађењем. Ту је као труднички бол једног инсекта који је пред личним великим дјелом, кључним чином, сучелио ирелевантност властитости за свијет. Но, Антоан још не зна шта ће да породи, како ће да изгледа његово дјело, његов плод. Он се реактуелизацијом збивеног, која се реализује биљежењем на папир, везује за пробављено, за све оно што је некада било упућено на њега.
По важности коју дневник у његовом животу задобија, можемо закључити једноличност његове свакодневнице. Он не размишља о будућности, нити је планира. Очит наговјештај писца алудира на непостојање жеља протагонисте. Жеља која би му се могла приписати је тек потреба за активношћу, која је сведена на биљежење дјеловања или описивања простора који се његовим чулима намеће. Лик Самоука је умјерени антипод Антоанов. У значајној мјери освјетљава декадентност и дегенеричност интелектуализма главног лика, или, гледано из супротне позиције, олакшава дефинисање Антоановог надилажења моралности и хуманизма. За Антоана хуманизам је лицемјерје, а морал подвала. Самоук је заинтересован, лик жеља, снова и прохтјева, али и он је особењак. Његови дани су махом везани за књижару, он чита, истражује… Самоук је надасве “увјерен”, он је »хуманиста«, он промовише морал и служи усхиту. Он је, као што ће закључити Антоан, неосвјешћени »вјерник«, религиозан по закључцима и резоновању, али не по научавању, тј. директном увиду у догму. Што је најзначајније, он тај моменат код себе није освијестио. Друге такође то не занима, јер и он сам не занима никога.
Када Сартр проговара кроз лика, он тврди: „Човјек је увијек причало прича; он живи окружен својим причама и туђим причама, он види кроз њих све, што му се догађа, те настоји доживљавати свој живот тако, као да га прича.“ Недвосмислено, намеће се избор; живјети или причати. „Када се живи“, тврди Антоан, „не догађа се ништа“. Ријетко се осврћемо, једно збивање слиједи друго, и, непримјетно, промјена кроз биће циркулише. Док живи, човјек углавном не сагледава начин како живи, али док пише, он анализира, он дедукује, он утврђује промјену. Експлицитно је садржана дихотомија; саопштавати биће или бити у бићу неизреченост.
Антоанов живот пукушава да се против њега побуни. Добија писмо и доживљава оно што раније пророчки најваљује: »Ништа се није промијенило, а међутим све постоји на други начин. … то је као Мучнина…«. Он то доживљава са Ени (Anny). Умјесто да оживи прошлост (уз њу), он је депонује, она остаје одигран дио. У сучељавању, сусретању његово (при)сјећање оживљава, и, управо стога, промјена продире гласно, манијачки је наглашена. Тај други начин, реформирање ситуацијског комплекса деложира смислено образлагање догађаја код субјекта и доживљајни моменат га потпуно надилази. Антоан управо то ради, он до – живљава, преиспитује себе у односу на вријеме. Његов подухват историјског истраживања напослијетку је срочен (с његове стране) на начин да види себе »као средство да маркизу да живот«. Маркиз је његов (Антоанов) смисао постојања, он га је ослободио од њега.
Антоан је киван на опстанак. Живот човјека као живот било којег бића, као бивање неког инсекта је безразложан, у немилости „судбине“. Он му не налази смисао; ни њему, ни његовом дјелу. Чак, он је алергичан на опстанак. Послије бића остаје само мрља, као послије мухе коју згњечи какав прст. Антоан у заљубљеном пару, на којег је он једном приликом упућен у роману, гледа сушту неминовност, обострану жељу и привремену смисленост. Њему је тај смисао немогућ. Његов ум не дозвољава да се завара, он је привикнут на крај, коначност, период након живота: на ништавило. Он себи, животу, уопште било чему не приписује смисао. За њега нема смисла и ту се назире мучнина. Бивати, бити, постојати без трага за собом, без циља. Пуко постојање по њему је бесмислено, он не жели, или можда може да се заварава. Не изиграва хероја јер зна за милијарду непознатих ствари које га у сваком моменту могу згњечити, и да не примјети ни једну од њих. Рањивост, изложеност, безначајност и осјетљивост га изгуравају из живота и угуравају у причу.
Самоук истиче Антоанову „различитост“. Пред њим (Антоаном) он се представља као човјек и као хуманиста. Тај наш писар истиче одређену тежњу постојања човјеком, »тешко је бити човјек«, каже он. Међутим, како изгледа, Самоуку промиче чињеница да је већ човјек. Самоуку је човјек етичка категорија, Антоану је живо биће, организам.“Немам камо да кренем, остајем као заливен покрај кухара од љепенке. Не осјећам потребе да се окренем, да бих дознао, да ме они гледају кроз прозоре; изненађено и огађено гледају моја леђа: они су сви мислили да сам ја попут њих, да сам човјек, да у томе су се ишчекивању преварили. Нагло сам изгубио свој људски изглед, и они су видјели рака, како узмиче натрашке из ове тако људске дворане. Сада је раскринкан допуз побјегао, сједница се наставља. Трнем од тога што осјећам у леђима читаву ову вреву очију и престрављених мисли.“ Антоан, како је разложио себи, од згрожених погледа и уплашених мисли трне. Не подноси опстанак, а опстанак продире у њега са свих страна. Он би био рад, у мислима, да сконча, да спава, да не опстане. У шест сати увече гледао је у бесмисленост одржавања трајања у коначности, у окрутност подношења мука у бесмисленом трајању. Нешто касније, помислиће: „30 година; 14 000 франака ренте. Купони који се подижу сваког мјесеца. Међутим, нисам стар. Нека ми даду нешто да радим, било шта… Било би боље да мислим на нешто друго, јер се у овоме часу претварам пред самим собом. Знам врло добро да нећу учинити ништа; чинити нешто, то значи стварати опстанак – а опстанка има и онако на претек.“
