Разговор је текао глатко и угодно: од времена до усјева, од усјева до књижевности, од књижевности до скандала, од скандала до вјере; некако се насумице наметнула тема противпровалних аларма. И тек тад је господин МекВилијамс, по први пут, показао своја осјећања. Уочивши тај трзај на његовом лицу и схвативши га правилно, ућутао сам да му пружим прилику да испразни своју врећу. И тако је он, с видном горчином у гласу, отпочео:
– Не дајем више ни цент на противпровалне аларме, господине Твен – ни цента више – и казаћу вам зашто. Када смо завршавали нашу кућу, открили смо да нам је остало нешто новца. Госпођа МекВилијамс је била рада позвати инсталатера противпровалног аларма. Нисам био за то да га уградимо јер сам се увијек осјећао поред њега некако мање способно. Но госпођа МекВилијамс је рекла не, морамо имати противпровални аларм и ја сам се сложио с тим. Објаснићу то овако: кад год ја желим једно а госпођа МекВилијамс нешто друго, онда се ми одлучимо за оно што је она хтјела. Тако увијек радимо јер она то назива компромисом. И добро: дошао је човјек из Њујорка и поставио аларм, наплатио три стотине и двадесет пет долара за то па рекао да сада можемо мирно спавати. И било је тако неко вријеме – рецимо мјесец дана. Онда смо једне ноћи осјетили дим; речено ми је да се попнем и видим о чему се ради. Упалио сам свијећу и кренуо у правцу степеница гдје сам срео провалника који је излазио из собе са корпом пуном лименог посуђа, за које је грешком у мраку помислио да је сребрно. Пушио је лулу. Рекох му: „Пријатељу, не допуштамо пушење у овој соби.” Рекао је да је странац и да се не може очекивати од њега да познаје правила куће. Додао је и то како је већ био у многим кућама једнако добрим као што је наша и да му нико никада није приговорио због тога. С обзиром на своје искуство, напоменуо је да таква правила нису примјенљива на провалнике.
Рекох ја њему: ,,Настави да пушиш, ако је то обичај, мада мислим да је признање привилегије једном провалнику која се не дозвољава ни бискупу очигледан знак лабавости овог времена. Али оставимо то по страни. Којим добром улазите у ову кућу тако скривећки и потајице, и то тако успјешно да нисте ни укључили противпровални аларм?”
Изгледао је збуњено и посрамљено. Постиђено је рекао: „Молим за хиљаду извињења. Нисам знао да имате уграђен аларм иначе бих зазвонио на њега. Молим вас да то не помињете тамо гдје би моји родитељи могли чути јер су стари и слабашни и такво наизглед неморално кршење традиција наше хришћанске цивилизације би могло срушити превише грубо тај крхки мост што виси у тами између блиједе и пролазне садашњости и свечаних амбиса вјечности. Извините што вас ометам али да ли бих могао добити шибицу?”
Одговорио сам му: „Твоја осјећајност ти служи на част, али ако ми дозволите да вам кажем, метафора вам није јача страна. Чувајте хлаче, ове се шибице пале само на кутији, па и то ријетко, заправо, ако вјерујете мом искуству. Него, вратимо се ми нашем послу: како сте доспјели овдје?”
„Кроз прозор на првом спрату.”
„И било је тако. Откупио сам посуђе по цијени из залагаонице, мањој од рекламне, пожелио провалнику лаку ноћ, затворио прозор за њим и повукао се у свој штаб да поднесем извјештај. Сљедећег јутра смо послали слугу по инсталатера аларма, а он кад је дошао објаснио да је разлог неоглашавања аларма тај што је приземље било једини дио куће који је био прикључен на аларм. То је једноставно било идиотски; као да у битку идеш без оклопа тј. само са штитником за ноге. Стручњак је онда ставио читав први спрат под аларм, наплативши нам три стотине долара за то и отишао својим путем. Недуго потом, једне ноћи пронашао сам другог провалника на другом спрату. Затекао сам га док се припремао спустити низ љестве са много наших ствари у џаку. Прво сам му хтио разбити главу билијарским штапом али сам одустао од тога јер се налазио између мене и сталаже за штапове. Суздржан, колико сам то могао бити у том часу, пришао сам му и пристао на компромис. Откупио сам властите ствари по пријашњој цијени, након шта сам је цјењкањем спустио за десет одсто зато што је користио моје љестве за провалу. Сљедећег дана смо опет послали дечка по стручњака како би увезао и трећи спрат под аларм. И овај пут за три стотине долара.
Овог пута, сигнална плоча је нарасла до застрашујућих размјера. Имала је четрдесет и седам етикета на себи, са именима различитих соба и димњака па је заузимала простор једног ормана. Алармни гонг је био величине лавора и био је постављен изнад узглавља нашег кревета. Постојала је једна жица од куће до кочијашевих одаја у штали и задивљујућег гонга поред његовог јастука.
И тад смо по инсталатеровом увјерењу били сигурнији од предсједника али замало! Свако јутро у пет, куварица би отворила кухињска врата и активирала гонг! Први пут кад се то десило, помислио сам да је свануо Судњи дан. Не, нисам то помислио у кревету – не, него изван њега – јер ме је звоњава тог страшног гонга бацила преко куће и забила у зид, потом ме склупчала и приковала попут паука за штедњак и тако све док неко није затворио кухињска врата. У стварности нема буке с којом би се ова могла упоредити. И та катастрофа се понављала свако јутро у пет, чиме смо губили по три сата сна јер, кад те та ствар пробуди, не само да те пробуди за тренутак, већ те потпуно расани, и свијест и подсвијест. Добар си и будан сљедећих осамнаест сати – осамнаест сати врхунске будности која се ријетко осјети у животу. Једном нам је странац умро на рукама кад смо му дозволили да преноћи у нашој соби. Да ли је тај странац чекао божији суд? Не, мој господине! Устао је ујутру у пет на најбржи начин. Знао сам да ће устати; знао сам то веома добро. Покупио је новац од животног осигурања и послије је живио срећно, јер је имао хрпу доказа о својој уврнутој смрти.
Поступно смо губили наду да ћемо икако стати на зелену грану због свакодневног губитка сна па смо коначно позвали стручњака који је извукао жицу испред врата и тамо поставио прекидач. Ту би се батлер Томас често огријешио о нас – искључио би аларм ноћу кад би кретао на спавање и поново га укључивао у зору, баш у вријеме кад би кувар отварао кухињска врата и омогућавао да нас тај гонг разбаца по кући, ломивши понекад и прозор с неким од нас. На крају седмице смо схватили да је овај посао са прекидачем заблуда. Такође смо открили и да је сво то вријеме група провалника камповала у кући – не да би крала јер је мало тога остало, већ да се сакрију од полиције. Рачунали су на лукавштину да детективи неће посумњати да је читава банда провалника пронашла прибјежиште управо у кући коју је пратио глас да је под заштитом најснажнијег и најсложенијег аларма у Америци.
Позвасмо опет стручњака, и овај пут је дошао до бриљантне замисли. Поправио је ствар тако што је отварање кухињских врата гасило аларм. То је била дивна идеја па ју је и наплатио у складу с њеном дивотом. Али ви већ можете да предвидите свршетак тога! Сваке ноћи бих упалио аларм кад је било вријеме за спавање, не желећи да с тим замарам Томасово трошно памћење. Чим би се свјетла угасила, провалници би ушетали кроз кухињска врата, и тако гасили аларм без чекања да то кувар уради ујутру. Видите у каквој срамној ситуацији смо се налазили. Мјесецима нас нико није посјећивао. Није било слободног кревета у кући, све су заузели провалници.
Коначно сам дошао до властитог рјешења. Стручњак је одговорио на мој позив и развукао још једну жицу до штале, тамо монтирао прекидач на којем би кочијаш могао палити и гасити аларм. То је испрва функционисало и услиједила је сезона мира, током које смо позивали друштво и опет уживали у животу.
Није требало дуго да нам неиздрживи аларм приреди нову шалу. Једне зимске ноћи смо били истјерани напоље из кревета због изненадног оглашавања тог страшног гонга а кад смо упалили плин и приближили се контролној плочи, видјели смо да свјетли плочица са натписом ДЈЕЧИЈА СОБА. Госпођа МекВилијамс се тренутачно онесвијестила а и ја сам био близу губљења свијести. Зграбио сам своју сачмарицу и стајао чекајући кочијаша док је нападно звоњење наставило цјепати ми уши. Знао сам да ће гонг и њега истјерати ван те да ћу и у њему имати подршку чим се обуче. Кад сам процијенио да је крајње вријеме за реакцију, кренуо сам у собу до дјечије, бацајући поглед кроз прозор гдје сам могао видјети замагљену сјенку кочијаша испод у дворишту, како стоји спреман с пушком у рукама и чека. Онда сам ускочио у дјечију собу и опалио. Истовремено је кочијаш опалио у црвени бљесак мог пуцња. Обојица смо били успјешни. Ја сам осакатио дадиљу а он ми је осмудио све длаке с потиљка. Упалили смо плин и телефонирали хирургу. Није било ниједног трага провале и ниједан прозор није био отворен. Једно окно је прсло али само зато што се нашло на путу кочијашевом хицу. Ово је била права тајна! Противпровални аларм се пали у поноћ сам од себе а провалника нигдје на видику!
Стручњак се одазвао позиву најбоље муштерије и објаснио да је то само лажна узбуна. Рекао је да се то лако поправља. Поправио је прозор на дјечијој соби, наплатио накнаду за долазак и отишао.
Оно што смо претрпјели због лажних узбуна у три наредне године ни једно наливперо не може дочарати. Током сљедећа три мјесеца сваки час сам улијетао у неку од назначених соба, а кочијаш би увијек био ту да ме подржи са својом артиљеријом. Али тамо никад није било никога да се упуца а прозори су увијек стојали на мјесту чврсто замандаљени. Увијек би сутрадан позивали стручњака да дође и он би оправио прозоре како би они остали мирни тек седмицу или мало дуже. Наравно, увијек би се сјетио послати рачун попут овог:
Жица 2, 15 $
Спојнице 0, 75 $
Два сата рада 1, 50 $
Восак 0, 47 $
Изолир трака 0, 34 $
Вијци 0, 15 $
Пуњење батеријe 0, 98 $
Три сата рада 2, 25 $
Канап 0, 02 $
Мазиво 0, 66 $
Пондов екстракт 1, 25 $
Опруге 2, 00 $
Возна карта 7, 25 $
На крају се десила савршено природна ствар. Након трзања на три или четири стотине лажних узбуна, из шале смо престали одговарати на њих. Да, устајао бих смирено, када бих био ударен од стране аларма, мирно бих провјерио контролну плочу, забиљежио која је соба назначена а онда бих је искључио са аларма. Потом бих се вратио у кревет као да се ништа није десило. Чак штавише, искључио бих ту собу за стално и не бих позивао инсталатера. Тако је то ишло све док све собе у кући нису биле искључене а машинерија ван употребе.
Права катастрофа се десила баш у то вријеме незаштићености куће. Провалници су ушетали једне ноћи и однијели сав аларм! Да, мој господине, све дијелиће машине: огољели су све, опруге, звона, гонгове, батерије и све остало; однијели су стотину и педесет миља бакарне жице, почистили су све, чак и повадили из земље! Нису оставили ништа иза себе па ни трагове. Кунем се да је истина!
Имали смо времена да све вратимо у првобитно стање и на крају ме је госпођа ипак успјела наговорити. Најжалије ми је било новца. Предузеће које уграђује аларме је обећало да ће нам само на наново постављене прозорске опруге правилно поставити аларм са њиховим новим, тек патентираним, сатом који ће да пали и гаси аларм ујутру и навече без људског уплитања. Такође су обећали и да неће више бити лажних узбуна. То се чинило као добар план. Договор је био да се сви радови заврше за десет дана. Кад су радници почели с послом, ми смо отишли на љетовање. Они су радили пар дана па су и они отишли на одмор. Након тога су и провалници дошли на љетовање али у нашу кућу! Кад смо се на јесен вратили, кућа је била празна попут пивског ормара у просторији у којој су радили молери. Поново смо набавили намјештај и позвали стручњака да похита са радовима. Дошао је, обавршио што је имао и рекао: „Сад је овај сат наштиман да упали аларм сваке вечери у десет и да га угаси свако јутро у 5:45. Оно што ви морате урадити јесте да га навијете сваке седмице и онда га пустите да се он сам побрине о аларму”.
Након тога смо имали најмирнијих три мјесеца у посљедњих пар година. Рачун је био, наравно, папрен а ја сам рекао да га нећу платити све дотле док се нова машинерија не покаже беспријекорном. Након три мјесеца је истекла гаранција и ја сам платио рачун али већ сљедећег дана, у десет сати ујутру, аларм је зазујао попут роја од десет хиљада пчела. Окренуо сам казаљке према упутствима која сам добио и то је угасило аларм. Да несрећа не долази сама, увјерили смо се исту ноћ јер сам морао наштимати апарат на дванаест сати унапријед како бих га поново упалио. Ова глупост се протегла на седмицу или двије а онда је стручњак дошао и поставио нови сат. Долазио је свака три мјесеца у три наредне године и постављао нови сат али увијек би се десио квар. Сви његови сатови су имали исти недостатак: палили би аларм током дана а нису га палили ноћу а ако би то урадио силом угасили би га само минут након што би му окренуо леђа.
Ето, то је историја тог противпровалног аларма – све како се и десило, ништа умањено ништа увеличано. Да, господине, спавао сам девет година са провалницима у кући и сво то вријеме одржавао сам изузетно скуп аларм против њих а у ствари за њих! Жали Боже трошка јер се није исплатио ни цент. Рекао сам госпођи МекВилијамс да ми је скупља пита од тепсије те сам са њеном пуном сагласношћу избацио читаву ту направу из куће и замијенио је за једног пса којег сам убрзо и упуцао. Не знам шта мислите о томе, господине Твен, али ја цијеним да су те ствари направљене само да буду од користи провалницима. Да, мој господине, противпровални аларм је направа за осуду: попут ватре је, побуњеника и харема али нема ништа од њихових предности, само мане. Збогом, овдје силазим.”
Превела са енглеског:
Тамара Ратковић