Над књигом „Испоснице“ Милице Миленковић
У сваком слову сам угледао линију вечности
Ишчитавајући збирку поезије „Испоснице“ Милице Миленковић одмах код прве песме и преласком на другу приметих прелаз који ме искрено обрадовао, форма сонетног венаца! Одавно нисам прочитао сонетни венац исписан пером неког младог песника, на неку потпуно нову тему и нешто што не може свако да осети на исти или сличан начин. Не дозволих себи да прелећем са стиха на стих и да гутам слова као даљина возове, већ успорих, као да сам пошао у шетњу са неким мени толико драгим, па ћемо уз лагане кораке и повремена застајкивања распредати о само нама блиским темама.
Очекивао бих љубавни занос, евентуално трунку разочарења у неку непрежаљену или неузвраћену љубав и на крају светлост која исушује сузу и буди осмех на лицу и разгранат поглед упрт преко долине срца до врхова душе, међутим. У духовно литералном трапезу песникиње досегао сам до самих Божјих реликвија опоетованих знањем, вољом и љубави. У намери да нам принесе суштину са које смо склизнули у глиб времена, песникиња нас упозорава на исконско у нама, на суштину коју би требали удисати.
Ако дође време да неко може указати на промашаје човечанства, то ће засигурно бити песници, јер они сабирају прошлост, другујући са садашњошћу, светлом упртим ка будућношћу. Милица Миленковић у првом сонетном венцу проводи нас стиховима „иза гробова“, линијом вечности, пролазећи кроз небеске библиотеке, где се могу срести заборављени аутори који су потрошили своја мастила пишући о сиромаштву и немилости богаташа и онима који се не плаше Божје казне, већ гледају у властиту моћ судећи новом добу, ратовима, болестима, неповерењем, издајом и лажима. Очекујући да ће их њихов Бог-новац заштитити од сваке казне. Зло неће победити док је лепоте уметности и доброте божјих синова и кћери у супротстављању и увек дајући шансу и наду да иза себе оставе само истину. Такве песме су песме радоснице, јер осећамо у стиховима љубав песникиње у спашавању света пред Богом, за њу Бог је једина снага која може да сачува нас од зле ћуди природе и људи.
Ова млада песникиња прихвата узнемирену животну реку, свесна присуства и одсуства добра. Њена душа срицајући стихове заживљује гозбу, ослобођена тужби и суда. Ока упртог у Творца у чијем светлу се прожима спасење за свако његово чедо, за свако ходајуће божанство. За истину и љубав које као утехом прима срцу спојеном директно на извор Творца. У записаним речима овог сонета, у сваком слову може да се огледа линија вечности и онда кад на свету не би било ни камена на камену. Постојала би реч!
У другом делу књиге где се сусрећемо са конкретном прошлошћу родног града и краја песникиње, упознајемо се са оригиналним записима, који сведоче о великој етнографској вредности, времену и околностима, људима, обичајима… Војислов монолог и откровење су брилијантним језиком Милице Миленковић постали линија његове душе и божје послушности од вечности у коју је стасао давних векова па данас до нас који захваљујући Милици имамо истину и љубав не као утеху већ као завет пред Свевишњим и улазницу у царство Његово.
Хвала Милици Миленковић на овом несвакидашњем остварењу које ће свакако обогатити ризницу српског културног и духовног наслеђа.
Лета Господњег 2020, месеца Маја у околини Њујорка у доба короне, грешни Илија Шаула.