БУЂЕЊЕ ИЗ РАЈА
Бродица стара око двадесет година плутала је мирно, са незнатним љуљањем на површини мора. Спремна за пучинска освајања неухватљивог времена, за пољупце са сводом. Тик уз дрвени мол привезана видно офуцаним штриковима, којег су измасакрирали врели и сунчани дани, уз подршку слане морске пјене. Сунце је стидљиво, још увијек нејако и крмељиво, али храбро, извиривало иза удаљених и усамљених врхова острва на хоризонту, као млади орлови из гнијезда чекајући своју лешинарску мајку са плијеном раширених крила да их нахрани уловљеном стрвином. Непрегледна голет се пењала до врхова неба гдје влада неприсуство људске руке. Божанствено и предивно владао је опојни мирис чемпреса. Велике стијене биле су ороноуле од праисторијских соли у води. Владао је доминантни хор мириса подржан оркестрирањем цврчака на дрвећу. Лагани повјетарац чешкао је неколико бијелих галебова по глави, дижући им мекано перје док су мирно стојали на дрвеној огради мола којој је истекао вијек служности. Море је било мирно. Тихо, њежно, тајновито, мистериозно, загонетно и сабласно.., а опет довољно гласно да човјек просто мора да га ослушкује знатижељним и неравнодушним очима. У тамним дубинама своје утробе у закључаном сандуку праисторије, чувало је вјечиту тајну своје разорне снаге. Могло се и поред свега оног што се чуло, ипак чути дисање ваздуха из утробе неба. Задах усамљености, чаролије, опчињености и слободе. Одсјај небеске пустахије. Тиркизно плава боја у даљини састављена са линијом раздвајања и спајања неба и воде, пополовљена дијелом удаљеног острва свом ширином на десној страни видика урањала је у дубоку плаву боју која је постајала све свијетлија приближавајући се копну. Свијет је био прелијеп. Ваздух је мирисао на мир и спокој. Потпуну неурачунљивост креације. Умјетност је ницала из коријена Ума. Љепота и узвишеност простора испод неба које је ширило своје руке прожимала је цијело биће. У колиби од дасака, одакле се пружао дубоки и далеки поглед, налазио се само кревет, а на зидовима сталаже са књигама. У ћошку је стојало велико буре у коме је вино прелазило свој пут од цијеђења до квалитета. Сваки трен времена био је умирен и опчињен том чаробном околином.
У даљини, сиромашни рибари већ су одавно били на пучини, напуштајући своја рибарска насеља. Са вјером у очима, једва преживљавајући са својим породицама, али опет са ведрим и радосним изразом лица пуног наде и вјере.
У својим једва закрпљеним баркама од дотрајалих дасака које пуштају воду, спуштајући своје подеране мреже у дубоке ходнике тајновитог мора, надајући се бољем улову. Ко зна, можда се међу свима њима крио и Хемингвејев старац у потрази за својом срећом, а који је често бивао поражен без обзира на то колико се борио.
Мјесец се опраштао од ноћи. Сунце је славило побједу. Свемир је био препун хладноће.
А онда одједном, из ходника смрти, из дубоког бесконачја, из ковчега вјечности сна неочекивани преокрет. Проклетство буђења!
БИБИБИП… БИБИБИП… БИБИБИП…
Буђење. Тај невјероватни и неподношљиви звук из утробе Пакла. Звук који порађа осјећаје гађења и потчињености. Будилник. Проклета машина на батерије (Made in China), челични механизам у облику коцке која разлаже нерве, одузима тијело, дави ум, испраћа звијезде у вјечност дана креирајући разорну буку саздану од деструктивних фреквенција, како је писао Аркадије у својим биљешкама.
Одзвањало је као стари трамвај на шинама. Будећи сва жива створења, мишеве у зидовима, буба швабе у одводима и наравно, Аркадија Бродића.
Свако јутро исти звук који га почасти новим душевним инфарктом. Не би ни кренуо у мобилисану битку, а већ поново поражен и потучен до ногу. Оставши без штита, отворене душе која зјапи, без идеје како и шта даље. Непомирен са судбином лаганог трајања и труљења у тунелу бирократског бесмисла који се одвијао у наставцима.
Човјек је морао на посао. Међу људе чије су судбине сличне, несређене и калупски утемељене, међу гомиле списа и предмета, међу бројеве, рокове, прашњаве архиве, учмале ходнике… Живот је позивао на двобој, морало се живјети. Уста су сваки дан проклето гладна и жедна. Тијело је зависило од озбиљности и анималитета ума. Оно је било човјеков највећи непријатељ.
Јутро се одвијало уобичајено. Наравно, Аркадије је и то јутро закаснио на посао. Човјек би тада морао да смишља некакве неубједљиве изговоре, попут квара на ауту, заглављивања у лифту, фрижидеру, клозетској шољи…
Док је прао зубе, враћале су му се слике из сна. Гледајући своје лице у огледалу сјетио се да му се кроз сан протегао лик Хемингвејевог Сантјага.
Помислио је:
Можда сам то могао бити ја. Са својом дотрајалом барком, отргнут од овог свијета, на пучини у загрљају мора, пјене, таласа и потпуне неизвијесности. Бјежећи од друштвених окова у наручје неизвијесне судбине која је природа…, у којој се све међусобно и крваво бори за своју срећу која у једном тренутку може и да се освоји али и изгуби, када се на човјека сручи неман, било друштвена било природна.
Међутим, већ је било 7:37 у јутро. Требало је кренути на посао и стићи тамо са дебелим закашњењем. Идеја о удаљавању у непознато остала је само тежња коју је породио сан умјетника.
Идући на посао, хватала га је вртоглавица од доминације људских машина, улица, семафора и буке. Улице су се сужавале, у глави су се ширили капилари производећи бол и услове за мождану кап.
Колико пута човјек прође истом улицом у истим ципелама са излизаним ђоном да није ни свјестан. Поједине ствари и поред безбројених пролаза човјек по први пут види. Мада такве спознаје ништа не мијењају у животу, али човјек се тада само иронично насмије, пусти сузу-двије и дође му да нестане са лица земље заувијек. Па нека се множе пацови, жабе и крокодили у барама и двориштима украшеним цвијећем, кувало се у Аркадијевој глави док је ходао.
На том путу једина добра ствар свих тих бесмислених јутара која су водила у шаблоне и досаду, била је што би врло често срео чика Часлава, старијег господина који је читав живот радио у градској пошти као референт, а који живи у сусједном блоку зграда, који је уједно био Аркадијев пријатељ. Упознали су се у трамвају када је чика Ч. пришао А. док је овај у руци држао књигу Понижени и увријеђени. Био је то нижи деда, мало повијених леђа, пријатног погледа плавих и увучених очију, веселог и широког осмијеха испод ког је махала зубна протеза сваком ко му је измамио осмијех. Избраздираног лица бичем времена, са кратким и широким носем. Редовно већ у јутарњим сатима довољно полунакресан, натопљен довољним количинама алкохола да би могао да издржи. Увијек је говорио Аркадију: „Ако желиш да издржиш све људе и њихове судбине обојене срећама и несрећама које те не занимају, најбоље је да помало конзумираш раџу. Без претјеривања. Видјећеш да ће ти бити лакше”. Чика Часлав је знао шта говори.
Он и његова супруга Марија живјели су складно и срећно, мада неиспуњено. Нису имали дјецу, чика Часлав је у два наврата током живота кроз десет година оболијевао од рака. Простата и дебело цријево, да би све побиједио.
Али дјецу и упркос борби и побједи, нису могли да зачну. Додатни разлог зашто је и пио, ништа га није могло утјешити што немају дјецу.
У старом и испраном одијелу, које би његова супруга Марија увијек добро уштиркала и испеглала, тако да се на први поглед није могла препознати изблиједјела тканина. Понекад би му, када би заборавио, из носа висиле длачице, мада је увијек био уредно избријани и подшишан. Био је син комунистичког режима што је пренио у овај стистем у који се није уклапало. Све у свему, када се занемаре ове длачице, био је јако симпатичан. Оно што многи нису знали о њему, јер је био јако повучен у свој живот и свијет не истичући се, јесте то да је имао написана четири романа и стотине пјесама које никада није објавио. Човјек који је упоредо могао да чита по три књиге различитог садржаја и опширности. Залуђеник књигама. Пријатељство чика Часлава и Аркадија након упознавања био је нужан слијед .
„Добро јутро, чика Чаславе:”, рече Аркадије.
„Ооо, добро јутро, Аркадије, какво дивно јутро, зар не?”, одговори Часлав.
И заиста, на небу се протезало Сунце, већ одавно скинуте пиџаме. Пријатно у очима, као мед из саћа у устима. Топло и пријатно, пробијајући се кроз бијеле и незнатне облаке као испаљена стријела.
„Да, вријеме је одлично, само када би и људске душе, као и ова моја која није спокојна, биле обојене бојама радости, каквим је обојена природа.
Колико сам само пута безуспјешно покушао у себи изазвати осјећаје радовања и усхићења…” уморног лица које је упутило поглед ка небу изговорио је Аркадије.
Чика Часлав је у исти трен дохватио Аркадија под лијеву руку, потпомажући се при ходу, али желећи да се у лице обрати Аркадију прекинувши га лаганим и течним говором:
„Аркадије, ми смо природа, наше боје које носимо у себи су продуховљене и чисте. Зашто такав сиви тон разбацујеш по овом предивном пејзажу јутра?”
„Искрено, мука ми је од овог механичког, машинеријског и бирократског живота.“
„Сине…“, насмијао се чика Часлав додавши: „Али, шта би ти хтио? Сви смо ми ситни дијелови бирократског апарата.“
„Па управо због тог труљења хтио бих да се издвојим душом изван тијела. Душа ми константно страдава и зато није спокојна.
Стално нестаје међу људима, они ми је једу као пиране. Дао бих им тијело, оно свеједно не осјећа. Душа је царство бића, краљ личности.”, одговорио је Аркадије са пуним усхићењем.
„Опет исту причу причаш. Слушај, сине мој, млад си, превише тражиш. Јуче смо разговарали. И сам си рекао како ћеш наметнути разум интелигенцији и прихватити овај живот какав јесте. Не дозволи да изгубиш од самог себе. Не клони духом пред животом.”
„Нисам ја клонуо. Не може ме више нико убиједити и преварити да вриједи овако живјети у овом базену препуном бесмисла. Са досадним, сиромашним и већ достигнутим циљевима. Заиста сам само рационалан. Ја никога не мрзим.”.
„Можда јеси објективан, али питање је шта желиш и очекујеш од живота. Није исто жељети различите ствари. Све ти зависи од околности, тебе самог, као и околности других, као и среће и средине у којој живиш. Живот је изузетно тежак, ево и ја са својих 63 године учим и исправљам сопствене грешке. И док исправљам једне грешке, поново гријешим у другим стварима. Не можеш да имаш све одједном, нити можеш да знаш о животу све одједном…“
„Али ја заиста не желим пуно, ја само желим…“, Аркадије прекину чика Часлава, али му овај не дозволи, те настави:
„Пуно тога што тренутно желиш нећеш моћи да имаш, а оно што ти тренутно испуњава душу, послије ће ти можда бити неважно и небитно.
Човјек мора да се мијења да би остао свој. Али ја те потпуно разумијем. Твоју патњу и тренутну ситуацију. Ти си млад човјек, пред тобом су путеви освајања, напредовања и радовања. Мораш бити стрпљив и сталожен, мада ћеш и на тим путевима наилазити на рампе које ћеш морати прескакати. Пут живота је трновит и неизвијестан. Вјеруј ми на ријеч, све у животу су људи, а с њима ти је најтеже. Људске замке су свуда и много су опасне. А човјек постаје опасан онда када престане бити дијете, када одрасте и схвати свијет око себе, када на трон личности крочи разум…“
„Онда сам и ја опасан…“, Аркадије прекину поново чика Часлава те настави желећи да му не измакне мисао: „На мом трону личности разум и интелигенција се боре за доминацију, а живот се за то вријеме одвија стихијски. Људе, били они опасни или добри, нагон тјера на биолошко самоодржање. Ту нема ничега новога, ствари су већ постављене на своје мјесто. Господ нас само уврштава у исте улоге са истим сценаријима. Зар мислите да се могу осјећати срећно и задовољно у таквој улози?“
„Наравно, уколико будеш желио да водиш овај задати и просјечни људски живот. Али друго ти не остаје, не можеш ван свијета. Вјеруј ми, ти си мени заиста драг младић, али све те твоје књиге, музика и посвећеност писању могу те скупо коштати. Сјети се Тургењева: „Ако будеш превише знао, брзо ћеш остарити…“ све те то може одвести у таму у којој те нити једним фењером неће моћи пронаћи. Не дозволи да умреш млад. Живи овај живот, па какав год да је. Сањај, али не превише. Буди и остани будан.”
„Све то разумијем чика Чаславе. Међутим, ја не желим да увиђам некакве своје грешке па да их исправљам. То ми личи на бесмислено такмичење са самим собом. У чему је драж таквог живљења. Ја живот не замишљам тако. Не плашим се тренутних обавеза, економских и социјалних нужности, али ако је то оно што је пресудно за овоприсутну вјечност која траје као трептај ока… питам се, чему све… Зашто све мора бити неизвијесно, а у ствари циљно одредиво? Па ништа није тако страшно као неизвијеснот. Она мучи, убија. Зато и сањам. Имам план побједе. Зар је забрањено сањати?”, почео је Аркадије.
Чика Часлав је пуно читао класике, али је понајвише цијенио Достојевског па је врло често цитирао његове реченице. Аркадије је такође много цијенио књижевног титана као што је он па су понекад ходајући до раскрснице гдје се растају причали само о његовим дјелима.
„Стално гледам и посматрам свијет око себе”, наставио је Аркадије. „Све је некако озебло, наметнуто и прљаво. Свуд владају ниске страсти и примитивни нагони. На тренутке ми се чини да Бог уопште не постоји па човјеку остаје да се сам без икакве помоћи сналази у овом Паклу. И вама је изузетно добро познато како Достојевски у Карамазовима тврди да је све дозвољено ако не постоји Бог. Значи да је највиша вриједности индивидуална слобода, а врх тог стања је егзистенцијални избор на самоубиство. Уствари, сви Фјодорови ликови тражили су Бога. Раскољников, Кирилов… Имам осјећај да сам…“
Овдје га прекину чика Часлав надовезујући се:
„А чим нема Бога, нема ни човјека, или барем оно што би требало од њега да буде. Рећи ћеш да нема живота, нема ничега, све је завршено, јер природа је човјеков услов, а човјек је посљедица натчовјека који је Бог. Бога који је свијест о постојању природних закона. Ако нема те свијести, нема ни Бога па је све дозвољено. Сине, опрезно говори када говориш о Богу. Опрезно говори о себи. Бог не жели твоје самоубиство ако си несређен…“
Аркадије га је гледао збуњеним очима које су обиловале неизмијерним количинама дивљења и знатижељности, у исти мах се осмијехујући и показујући усхићеност, проговоривши:
„Ваше знање из области достојевскологије заиста је блиставо и запањујуће. Дивим вам се. Волио бих и ја једног дана рећи да сам понешто научио од дива као што је он. Тако као ви, све то једноставно репродуковати и схватати. И мени је потребан Бог…“
„Када умириш душу и пустиш да до ње допре свјетло, тада ће ти се обратити Бог. Не питај се шта је дозвољено, а шта није. И зашто јесте или није. Дозвољено је родити се, живјети, умријети, вјеровати, исто колико и није…“
Аркадије у том прекиде чика Часлава и поче да говори о своме тренутном стању:
„Онда су и снови дозвољени!…“
„Наравно. Али какви снови?“, збуњено упита чика Часлав прекинувши Аркадија. „Па снови занесењака“, настави Аркадије, „Снови из дубоких гротла свијести. Били они прљави, чисти, болесни, изопачени или неприродни. Они су религија, мисао вјеровања. Уништити човјеку снове, највећи је гријех и злочин против менталног интегритета. Злочин који заслужује најстрожу и најсуровију казну.
Снови су идеја, коријен стабла храбрости са којег се човјек пење уз спиралу до врха реализације. Већ дуго желим да се ослободим. Од сјећања из прошлости, побједа, пораза и радног мјеста. Желим да се отргнем у непознато.“
„Зар мислиш да би био пресрећан када би се удаљио? Ипак си ти друштвено биће које је како тако социјализовано и имаш колективне навике. И ја сам некада тако размишљао, знам о чему причаш, али вјеруј, брзо би се вратио назад.“, прекину га чика Часлав.
„Мислим да бих могао. Душа ми је тешка. Желим постати интегритет у коме је све дозвољено и препуштено природним законима. Желим бити ван времена, недодирљив. Ноћас сам опет сањао пространства, своје острво, давно уснуто и никад виђено. Дугачку усамљену плажу, високе палме и плаво море спојено са небом. Јеке неухватљиве тишине, крикове таласа, пјешчане спрудове, дугачки хоризонт, Сунце што излази, први уздах пун свјежине што инспирише, зеленило што успављује и нетакнута савршенства природе што опијају здрав разум претварајући га у креативни потенцијал. Та ремек дјела Господина Творца. Можда је то било Ластово, острво којем се дивим. Видио сам све те слике у мраку.
Дивио сам се креативности и доминацији природе, вриштао сам и галамио према небу, док су ме облаци зачуђено гледали и аплаудирали ми. Могао бих о њему причати сатима.“
„Сине, заустави се, стани, ти понекад показујеш знакове опасног растројства. Теби је потребан Бог, онај у теби. Послушај ме, овако нећеш нигдје стићи, скренућеш у погрешан сокак гдје ће те дочекати авети и сподобе, звијери које ће те појести за доручак. Остави се мисли, снова и књига на тренутак, а нарочито алкохола, олакшај свијест. Живи овај живот, немаш избора, вјерују ми. Почињеш да халуцинираш. Знам да волиш да пијеш. У реду је то, али помало, смањи количину.”
„Варате се, не халуцинирам, ја врло озбиљно са апсолутном трезвеношћу и без ичега што лаже говорим о свему. Тачно је да пијем, али увијек нађем границу послије које не идем даље. Надам се…”
„Аркадије, сине, послушај ме. Превише си обузет мислима. Кад те слушам овако, не могу да кажем ништа друго него да ћеш се саплести у том зачараном кругу у којем се крећеш. Не можеш да живиш стално свој свијет. Он ти јесте потребан, али нека ти он буде одмор, простор гдје ће ти свијест и разум бити посвећени филтрирању од свакодневних зараза којима се заразујеш радећи са људима.”
Ходајући и разговарајући нису ни примијетили да су се нашли на раскрсници гдје се морају растати. Тамо гдје свако мора наставити својим путем у неизвијесно окриље посла и људи.
„Жао ми је, Аркадије, морамо се растати. Посао чека, ни мени није драго. Обавезе зову…”
У том часу Аркадије је таквом брзином прекинуо чика Часлава, рекавши му: „Ето видите, обавезе зову. Сами себи признајете да вас посао и све везано за њега ограничава, смара и оптерећује. Видим вам у очима да бисте радије још стајали овде и причали са мном. И ви бисте радили само оно што вас испуњава и и што вам причињава задовољство. Чуди ме да се човјек као ви, који толико зна, који је толико начитан и обавијештен о стварима, који је са толико километара живота иза леђа, тек тако мири са просјечним животом и монотонијом живљења. Зар је помирење једини истински услов опстанка?”
Чика Часлав се насмијао, и њему је било јасно о чему А. говори. Али се ипак трудио да му не да дознања како се слаже са његовим ријечима.
Просто је покушавао да сакрије своју реакцију која би потврдила Аркадијеве ријечи. Мислио је у себи, гледајући га, ако одговори потврдно, А ће још дубље пасти у агонију и депресију.
Чика Часлав је много волио Аркадија, као сина кога никада није имао, хтио му је помоћи.
„Твоја питања су тешка. Ако ти је циљ материјално стицање, онда се дефинитивно мораш помирити са баналитетима. Али једно је сигурно, да је теби циљ материјално, ти засигурно не би имао овакве мисли, не би размишљао на овај начин, не би те интересовале књиге, умјетност, свирање, писање. Јео би бурек и брисао се рукавом од сакоа, као што то раде сви данашњи академци у одијелима… У њима нема ништа. Они не виде даље од биолошких потреба.”
Аркадије је ускочио скоро вичући, дижући руке у ваздух. Не обазирући се око себе и на све људе који су пролазили покрај њих двојице.
„Извините што вас прекидам. Па то је оно од чега највише бјежим и што не желим бити! Ја сам скроман, не треба ми пуно да бих се добро осјећао. Зашто се од људи очекује да буду исти у реализацији? Мрзим бити исти, мрзим бити људи. Људи се само такмиче и мјере материјално, не разликују се од ствари које су хладне и беживотне.”
„Не гријешиш ни трена, Аркадије, заиста си у праву, људи су удружена крда која се међусобно такмиче, то није ништа ново…”
Чика Часлав је обраћајући се Аркадију, погледао на свој стари сат, направивши искривљену гримасу лица која је указивала на нелагодност.
„Погледај, вријеме нестаје, већ дебело каснимо, морамо кренути. С тобом је увијек пријатно и угодно разговарати, ма колико не оправдавам тебе и твоје погледе на живот. Није све бесмислено, али те и не кривим. Ти си невјероватно добро биће. Ти знаш да волиш, ниси прљав играч. Толико си паметан, зрео, да си понекад и наиван колико си добар. Зато буди опрезан. Превише си сам са самим собом. Нађи начин да олакшаш себи овоземаљску мисију. Назови ме, сутра је викенд, можемо отићи на пиво. Као што ти рекох, зрео си, буди геније, издигни се…”
„Хвала вам, ви сте заиста добронамјеран и тактичан човјек. Али зрелост није услов генијалности, нити је генијалност продукт зрелости. Она је релативан појам који се не може схватити универзално, јер је сваки човјек универзум и крајност за себе. Генијалност је код многих рампа на путу класичног сазревања, с обзиром на то да се та иста зрелост мјери кроз прихватање животних задатака, и уобичајених форми битисања, трпљења и прилагођавање. Кроз сузбијање креације.”
„Слажем се с тобом, схваташ ствари. Твој једини проблем можда и јесте дар који ти је дао Творац. Пуно читаш, размишљаш. Тражиш питања на одговоре које је најбоље и не сазнати.
Спознаја отежава живот. Извини, али заиста журим, ево већ касним. Јави ми се, изаћи ћемо негдје у кафану. Закаснио сам!!!”
„ОК, чика Чаславе. Видјећу, не знам шта ми може искрснути, можда вам се јавим. Поздравите тету Марију.”
Аркадије је наставио својим путем на посао.
Одржавати се живим, био је Сизифов посао. Безброј пута све изгуби смисао, кад се треба чупати из живог блата хватајући невидљиву грану која се одлама. Ум се рапидно дезоријентише, не зна којим путем поћи, према којем свјетлу да би изашао најчеће из сопственог тунела бесмисла. Одједном логичне ствари постају апсурдне. И све бива јасно тек кад апсурд гурне разум у понор лудила држећи ум за руку. Можда је то једини начин за преживљавање. Али сви се интелигенти запитају, колико високих цијена треба платити да би жртвовање имало смисла, нарочито ако живот стално враћа кусур ниским ударцима.
Био је то Живот. Неотклоњива нужност која постепено прераста у помирење да је човјек ништа више од биологије. Тек ту и тамо су се појављивали научници, књижевници и музичари, као доказ надинтелигенције и надгенијалности. Доказ немоћи просјечног човјека над природом. Просто се дешавало без најаве, као честице помахниталих и неконтролисаних атома. Сударање и експлозије.
Сурова свеприсутност времена и простора ником није праштала.
Сви су се рађали и умирали…