ПРВА ВАРИЈАНТА:
Када се колешки асесор Коваљов пробудио рано изјутра, протегао се, и викнуо „бррр“, спазио је да му нема носа на лицу и од шока се пресикнуо и умро; Гогољ, дакако, из општечовечанских и етичко – књижевних разлога није ово написао у својој причи, јер би било исувише бедно (за једног човека) да без носа остане и без живота.
ДРУГА ВАРИЈАНТА:
Када се колешки асесор Коваљов пробудио, обукао се у фрак и доручковао мало мармеладе са ражаним хлебом уз пола чашице вотке. Отишао је онда, јер није имао шта да ради, у бријачницу (која се налазила педесетак метара од његовог стана), иако му брада није много порасла од јуче. У бријачници бријао га је, као и увек, беберин Иван Јаковљевич. Мајор Коваљов коме је било страшно досадно рекао је Ивану Јаковљевичу неколико речи с циљем да га мало чачне:
– Иване Јаковљевичу теби руке вечито смрде!
А овај му је одвратио:
– На шта смрде?
– Не знам братац, само знам да смрде.
Ивану Јаковљевичу, увређеном и повређеном још од јучерашње свађе са Прасковјом Осиповном (женом му) паде мрак на очи, плану, те у афекту прикла мајора Коваљова, који само заскича и укрути ноге. Није Иван Јаковљевич био убица, нипошто. Нити је хтео да науди мајору Коваљову, али га је овај већ дуже време пецкао, а и од ситуације са женом рука Ивана Јаковљевича сама задрхта. Када је дошао к себи видео је шта се десило и како мајор Коваљов полузаклан нешто неразумљиво кркља, Иван Јаковљевич поче тада викати и запомагати и очевидно несвестан шта се збило:
– Упомоћ! Полиција! Помагајте! Мртав човек! Убише ми муштерију!
Гогољ, наравно, ни ово није канио да унесе у своју причу – превише је свирепо, мислио је.
ТРЕЋА ВАРИЈАНТА:
Када је колешки мајор Коваљов спазио да му нема носа, оног јутра када се дигао из постеље, одмах је, како нам Гогољ приповеда, отрчао до полиције да пријави нестанак свог дотичног носа. И како нам Гогољ даље приповеда полиција је ушла у траг одбеглом лицу, то јест носу, који је намеравао да емигрира у Ригу. Полицијски надзорник је, како нам Гогољ даље дочарава, предао одбегли нос мајору Коваљову.
– То је он! То је, стварно он!
Повикао је Коваљов кога је од превелике радости у томе трену ударила кап. Умро је истог момента. Гогољ, свакако, ни ову варијанту није могао унети у своју причу, јер слика проналажења носа мајора Коваљова стоји тек на половини приповести и тиме би цела прича од десетак страна била сведена на четири до пет страна, и то без икакве поенте. Гогољ је, дакле знао, како, кад и шта треба убацити и избацити.
П. С.
С обзиром да је Нос објављен ујесен 1835. године, грађа за ову причу по логици ствари настајала је доста раније. У Гогољевој необјављеној преписци (која садржи педесетак писама и других интимних записа) која се и дан дањи налази на тавану виле покојног грофа А. П. Толстоја (у чијој је кући Гогољ преминуо 1852.) у Москви, у садашњој улици Николаја Тељешова има и неколико комада новина из тог давнашњег периода. Међу њима су и Московске новине (Московские газеты) на чијој се 31. страници у криминалној хроници налази кратка вест с датумом: 3. април 1842, а она гласи: „Јуче је у једној берберници у близини Марушијевског булевара извесни берберни И. Ј. (иначе и власник) без икаквог ваљаног разлога преклао своју муштерију – Н. Р. Коваљова, иначе колешког асесора у служби Харковске банке са испоставом у Москви. Н. Р. Коваљов био је дугогодишња муштерија у берберници И. Ј. Убица И. Ј., је одмах затворен. Изјавио да се ничега не сећа.“
Испод овог чланка на пожутелој хартији, Гогољ је својеручно црним мастилом исписао:
Грађа за приповест!
Коваљов наравно, у причи живи и без носа, и „то врло добро расположен и насмејан“, и „на Невском проспекту тако без носа прати чак и лепушкасте даме“ што само показује портрет свеколике свечовечности и хуманости Аутора, јер је и једном човеку без носа дозволио да живи, макар и на папиру.