Грешке
Грешке нам наплаћују
Обично касно у ноћ,
Након завршеног
Дугог дана.
А грешка кад одлучи да наплати
Не гледа кроз прсте,
Строга је попут
Старомодне наставнице
Математике.
И нека је,
И треба да буде,
Само касно у ноћ
Превише боли.
Па нека прогледа кроз прсте
Бар понекад,
Бар кад се бескрајно воли.
Бунтовничка
Мука ми је
Од ваших мишљења,
Ограничених умова,
Нетрпељивих карактера.
Мука ми је од осуђивања,
Ваше неразличитости,
Незрелости.
Мука ми је
Од вашег
Шта ће ко рећи?
И шта ко мисли.
Мука ми је
Што сте заборавили
Пут ка срећи.
Мука ми је
Од ваших заборава.
Мука ми је
Што се стидите
Да у сваком од вас по једно
Дијете спава.
Ако је ово био задњи пут
Шта ако је ово био задњи пут
Задњи пут да држим твоју руку,
Задњи пут да бојим свој свијет у љубичасто
И вјероватно та боја за мене више неће постојати.
Избацићу је из палете
Јер каква је то проклета љубичаста боја
И ко ју је уопште измислио?
Ово је прво јутро,
Како те нема.
Прво јутро како мој телефон
Не звони у 10:56
Јер та порука није стигла.
Прво јутро како на њега није додан епитет ,,добро’’
Па се ја онда заиста питам
Да ли ће и једно послије овог бити добро
Икада?
И тих јутара више нема,
Ни те боје
Остало је само неко сјећање,
Неке дивне успомене на тебе
На плочник по којем је сада просута мјесечина
Све те неке сузе
Које су изгледале тако давно залеђене у твојим очима
Ја сам видјела
Једне вечери
И падале су
Падале су толико јако, толико брзо
Да је дјелић милисекунде
Колико је требало твојој сузи да се скотрља низ образ
Био довољан да ја схватим
Да свака од њих носи неку тежину,
Неку велику тугу.
Можда се и ти једног јутра пробудиш
И схватиш
Да моја рука више неће држати твоју
И да сам од тог дана препуштена мјесецу
На милост и немилост
И црвеном концу којег носим око руке
А тог дана када схватиш
То ће бити један јако тужан дан.
Хиљаду петсто пута
Размишљала сам
О теби
У касним сатима
Размишљала сам о твом одсуству
О томе колико си се увукао под кожу
Да ја теби желим
Све најљепше са неким другим ако ћеш тада бити срећан.
Размишљала сам
О томе
Ко је кога повриједио?
Ко је коме забио хладан нож у срце?
Ко је погазио 1500 пута изговорених волим те?
Ти ћеш рећи да сам ја,
Ја ћу рећи да си ти,
И тако ћемо се вртити у овом зачараном кругу.
Умјесто да
Ноћима милсимо и бројимо дане
До нешег поновног сусрета
Али не ипак смо изабрали
Да ноћима предамо сузе
Инат
Неизговорене ријечи и остале глупости које нам
Компликују животе из дана у дан.
А знаш ли која је највећа глупост
Највећа глупост је та што твоја рука више не држи моју
И што више нисмо тим,
Што нисмо они неки који ће се упамтити
Што нећемо памтити нас као највеће љубавнике
Који су своју љубав одржали и задржали
Него ћемо се памтити по томе
Како смо уништили једно друго
И срушили све што смо имали
Да смо тако олако све пустили низ ријеку суза
И да ће сад наша љубав
Бити нечија туђа
Да ће сада наше боје бити
Бити нечије туђе
И да више никад ништа у твом животу
Неће бити исто као кад сам била ту
Као ни у мом такође
Док си био ту и грлио сваку моју ману
И док сам прихватала твоје лоше навике као своје сопствене.
Стварно
И знаш, стварно би било лијепо
Да се неке ствари нису десиле
Или да су се десиле на неки други начин.
И стварно бих вољела
Да могу објаснити
Оно необјашњиво
И исправити оно
Што сам давно покварила.
Па нека ме кроз живот води меркур,
Док сањарим на свом ћилиму
И нека ме потрефи оно добро,
Да могу да уживам.
А вјеруј ми,
Ја ћу само да ћутим
И вјешто скривам
Тај лик савршеног свијета
Који имам у глави.
И можда не стојим
Ногама на земљи,
Али то је зато
Што се осјећам збуњено
И не привлачи ме ова планета.
Прекрасно.