ОТКАЗ
Сувише интелигентан човјек никако није лукав и промишљен, Он је просто пребрз у свом испољавању…
Зачуло се нагло кочење и звук бијесне сирене. Људи су погрешно тумачили семафоре. Човјек који је сједио у yугу, кроз отворен прозор је псовао окураженог лика у аудију, машући гуменим дилдом који му се пресавијао у руци. Пролазници су били запрепаштени па и сам Аркадије. Лудаци и психијатријски случајеви били су владари улица и градова.
Аркадије се нашао пред предузећем. Сензори су реаговали на покрете. Врата су се отворила. На десној страни сједио је портир у својој кабини ограђеној стаклом. Испред њега на столу стајале су новине и црна течност у шољи. Личило је на кафу. Аркадије је опуштено прошао покрај њега и испоштовао га лаганим климоглавом. Отргнувши се кроз ходник, нашао се пред својом канцеларијом. Ушао је, наравно, без куцања. Сваком човјеку се у животу бар неколико пута десило да је приликом улажења без куцања наишао на неочекивана дешавања и сцене. Чак се и у овом предузеће дешавало пар пута…
Унутра је за својим столом сједила Мирела, његова млада колегица, приправник, радећи нешто на рачунару. Окренула се и скенирала Аркадија изговоривши:
„Добро јутро, колега, опет си закаснио?“, рече упитног погледа. „Добро јутро, касним, па шта? Возови касне, касне авиони, плате, менструације, сви касне. Свако има довољно добар разлог да касни.“, одговори Аркадије.
„Ај, ај, који је теби Враг? Чему грубост, нисам ништа лоше мислила, твоје кашњење је твоје кашњење, мени не смета. Жао ми је само што…“
У том је Аркадије ускочио у ријеч:
„Знам, извини, доста ми је да стално неком нешто морам да објашњавам. Извини…“
„У реду је, да си ме пустио да завршим не би ми се морао извињавати. Увијек нешто журиш, стрпи се. Него, тражио те директор.“
„Стрпљење је за кукавице…“, рече А. без цензурне обраде, а онда застаде и погледа у њу, додавши:
„Ааа, опет тај здепасти и округли кепец, шта сад хоће…?“
„Не зезај се, говори тише, био је веома бијесан и љут што те нема.
Ушао је и изашао муњевито као ураган. Врпао ти је по ладицама псујући. Говорио је: гдје су му те његове књиге и рукописи да му их спалим. Галамио је кроз читав ходник узвикујући да ће те отпустити. Рекао је да му се одмах по доласку јавиш. Тражио је да му донесеш извјештај о нотарски овјереним уговорима које смо склопили са извођачем радова.“
„Ма шта он зна о уговорима, тај се не зна ухватити за лијево уво. Откуд му право да ми врпа по ладицама, а камоли да он некоме спаљује нешто. Увијек је све што се тиче мога рада имао на вријеме, чак и прије времена. То што сам завршавао ствари за три сата, а што је неком требало пуних осам сати или више, није мој проблем. Њему највјероватније и смета што сам у слободно вријеме читао књиге и посвећивао се себи.“
Застао је на кратко те додао, правећи киселу гримасу:
„Само да оставим торбу и јакну па ћу се упутити код тог неандерталца. Нека ме отпусти ако хоће, можда је то најбоље. Сви су замјењиви, ја сам замјењив, ти си замјењива, Бог је замјењив… Како то нико да схвати?“
Од силног набоја емоција више није знао ни шта прича. То је схватио тек када га је Мирела блиједо и зачуђено погледала избечивши очи које су биле украшене са пуно сјаја и креона. Али ипак, само је наставио свој монолог:
„Већ дуго размишљам да дам отказ. Мука ми је од његовог пољопривредног лица сваког јутра у подне. Баш је данас нашао да дође на вријеме. Нека се носи…“
„Смири се, Аркадије“, прекинула га Мирела, „искулирај будалу, знаш да су његови утицајни у граду, немој да ти затворе сва врата. Пусти отказ, гдје ћеш се запослити, видиш да су људи гладни и на улици? А колико знам ти плаћаш и кирију. Пуно знаш, толико тога си научио, вриједан си. Ниси залуд студирао и полагао правосудни испит. Пред тобом је каријера…“
„Шта причаш, каква врата, каква каријера?“, с ироничним осмијехом пуним подозрења ће Аркадије, наставивши, „Неће он ништа ником да затвори. Не брини, пас који лаје не уједа. Мене баш брига за посао, ове послове може да обавља било ко, и најобичнији пиљар.
Школа и факултет само су формалне глупости на путу ка даље. Ја сам га завршио онако успут, са великим дозама гађења над силним, бесмисленим и беспотребним предметима, али уз добро друштво и алкохол, бавећи се музиком и писањем. Мене не интересују каријере, ја не волим бирократске режиме, шаблонске послове и наметнуте задатке, за разлику од свих вас овдје и у цијелом овом граду који уживате у својим пословима, јер сте способни да обављате само оно за шта сте обучени. Ви немате ништа своје и аутентично.“
„Тихо, Аркадије, ово су тешке ријечи, ти грубо и сурово вријеђаш, немој да те чује директор, зашто себи копаш јаму? Ја ти могу и опростити, али он неће…“
„Не брини, он је глуп, њему и кад би све ово рекао, ништа од овог не би разумио. Он је обични уображенко без алибија. Идем код њега.“
Узео је уговоре из своје торбе на столу и упутио се код директора.
„Срећно!“, добацила је Мирела.
„Хвала ти!“
Изашавши у ходник и затворивши врата своје канцеларије, застао је на тренутак схвативши да ће ово можда бити његов посљедњи дан у предузећу. Није се пуно бринуо због тога. Дошло је вријеме за обрачун. Борба два ума. Борба између супериорне интелигенције и примитивизма. Лаганим корацима упутио се према директоровој канцеларији. Након што је покуцао и отворио врата, нашао се у пријемној канцеларији, гдје је сједила Свјетлана, његова добро уштимана и ушминкана секретарица. Разведена самохрана мајка опуштених и слободних моралних схватања, изузетног тијела и извјештаченог лица са пуно шминке. Вољела је, као и свака прелијепа и згодна жена, мушкарце који су имали висину када стану на свој новчаник. Међутим, некакао се стално вртјела и око Аркадија, користећи сваку прилику за кокетирање са њим. Он није имао новац, али поред тога што је био згодан и необично уочљив, занимала ју је његова мистериозност, вањска хладноћа, интелигенцијом утемељена дрскост, непоштовање самопроглашених ауторитета, вриједности и морала…
„Добро јутро, Арки, вјероватно ти је Мирела рекла да те….“, говорила је
Свјелана када је Аркадије прекину:
„Да, знам, тражио ме директор. Ево дошао сам, могу ли ући?“
„Само тренутак, да видим да ли је директор слободан. Сједи мало са мном, нисам те дуго видјела.“
„Немам времена да сједим.“, одговорио је Аркадије спустивши своје тијело у фотељу.
Ипак је сјео док је Свјетлана телефоном позвала директора да му каже да је он већ стигао.
„Директоре, Аркадије је стигао, да га пустим? Хмм… Добро, рећи ћу му.“ „Директор је рекао да сачекаш, има некаквог посла, зваће те да уђеш када заврши.“
„Немам времена да буљим у празно, је ли он сад тамо сам или има некога унутра?“
„Сам је,“ одговори Свјетлана укоченог погледа.
„У реду онда. Ја улазим.“
„Али, Аркадије, не можеш, рекао је да сачекаш…“
Са бијесом у очима, немогавши да се суспрегне и рационализује тренутак Аркадије је устао и отворио врата ушавши у канцеларију директора. За њим је утрчала Свјетлана хистеришући и крештећи. Небојши су испале очи као двије труле нараџе. Био је то гломазни и незграпни физички примјерак необрађене људске масе која асоцира на говедину. Сједио је испред огледала и гледао своје ремек дјело од набилданог врата. Рукави кошуље били су дигнути изнад лактова. На десној руци је носио златни сат који је с обзиром на начин како га је носио умјесто 24 мјерио 25 сати.
„Директоре, ја сам му рекла шта сте ми рекли, али он је само устао и ушао.
Нисам…“, брбљала је као навијена лутка.
„У реду је, Свјетлана, слободна си, нека остане.“, говорио је смјешећи се, док је спуштао рукаве кошуље и закопчавао дугмад сакоа својим добро угојеним прстима.
„Добро јутро, тражили сте ме?“
Док је изговарао ове ријечи, Аркадије је без питања и одобрења сјео испред великог стола извадивши из џепа своје цигарете. Меко паковање Мораве. Баш кад је хтио да запали у том му се обратио Небојша.
„Овдје је забрањено пушење, и ко ти је дозволио да сједнеш?“ Аркадије, још увијек смирен, окинуо је клипић шибице, запалио цигарету и
одложио уговоре које је овај тражио. Небојша, већ зарумењен у лицу од бијеса, дубоко испоровоциран и понижен пред Свјеталном и сопственим ауторитетом устао је и кренуо око стола ка Аркадију. Кретао се као спора трутина да би овјерене уговоре које му је Аркадије донио, бацио у лице. А се брецнуо да би се једва суздржао, те је ипак мирно покупио све уговоре и ставио их поново на сто. Гледали су се у очи. Млади неандерталац почео је да урла. Цигарета је горјела на поду.
„Шта ти умишљаш да си?! Ја сам те већ упозорио да ћеш добити отказ ако будеш каснио на посао! Не можеш да се понашаш како ти желиш! Мислиш да морам да те трпим, без обзира што си добар радник. Не можеш са мном да се зајебаваш! Знаш ли ти ко сам ја у овом граду? Знаш ли ти ко су моји родитељи? Ја имам паре, моћ, ја господарим овим градом, могу све да купим, све људе, све жене, могу ти затворити сва врата!“
„Муууу,“ одговорио је Аркадије.
Завлада је тишина. Атмосфера се заледила, вријеме као да је стало на тренутак. А онда је поново почело, тик так на казаљкама времена:
„Молим!“ изгубљено са запрепаштењем се огласио Небојша. „Муууууууу“, био је све суровији и одлучнији Аркадије. „Молим! Шта ти изводиш, јесу ли теби све на броју?“
„Муууууууу, господине директоре, само вам се обраћам на вашем језику. За све ово вријеме које сам провео код вас научио сам нешто ваших ријечи.“
Аркадије је устрајао у свом вербалном походу на глупу и сирову мјешину. Копља интелигенције просто су се сама од себе лансирала менталним харпунима. Небојша је пуцао од бијеса, киптио је као кољеница у претис лонцу, као парна локомотива. Изгледао је као риба на сувом. Беспомоћан. Није могао да вјерује шта се дешава.
„Зар ти хоћеш да кажеш да сам ја во? Ама бре мајмуне, откуд ти право…?“, дрекнуо је Небојша већ избачен из такта не вјерујући својим глупавим очима.
„Нипошто, господине директоре Мууу, шта вам пада на памет? Ви сте јунак са Ц на крају, обзиром да сте млад човјек. Ваше месо још није толико тврдо, али је ипак сирово. Да вам појасним, ви сте јунац у успону, са убрзаном прогресијом да постанете прави и снажни во. Мууу!“
Не вјерујући шта му овај говори, сирова мјешина се свом својом масном тежином обрушила на Аркадија као сњежна лавина пред којом нема спаса. Међутим, Аркадије је задржао свјест иако се и сам помало уплашио и дебељка свом снагом ударио шаком у стомак. Директно у желудац, избивши му дах. Овај се срушио на земљу, као чуњ у кугладни, кркљајући као заклана свиња. Док је Аркадије устајао са столице, Небојша је покушао да га потпетља, али безуспјешно. И сам Аркадије притиснут уз зид, доведен у стање кад се од примитивног напада истим мораш бранити, још једном је ударио дебељка у стомак. Покрај прозора стајао је галон са водом. Аркадије није могао одољети. Просуо је читав галон воде по њему, а затим му је у уста угурао неколико спајалица, вичући:
„Дајем отказ, стрвино дебела! За ово ме тужи, сада имаш довољно добар разлог, кажеш да си најјачи у граду. Да те видим! И још нешто, Свјетлана каже да дахћеш као знојна свиња када спава са тобом, даје ти се јер је јефтина. Каже да си глупан, сировина и кркан који скупо плаћа њену јефтиноћу. Глуп си као во. Мууууу!“
Окренуо се и изашао из његове канцеларије, упутивши се у своју по ствари. Чуло се Свјетланино запомагање. Читав колектив се одједном скупио у ходнику. Сви су драмили. Неки су се и смијали, као да су са прикривеним усхићењем уживали што је неко коначно скупио храбрости да објесном дебељку покаже колико је свако уништив и замјењив.
Веома брзо Аркадије је ушао у своју канцеларију да покупи све своје ствари. Није их било много. Мирела није била унутра. Написао јој је цедуљицу:
Мирела, дао сам отказ! Ти си добра дјевојка, не дај да те израбљују кретени. Извини за тренутке када сам би лош према теби. Ти си добар човјек и сјајна жена. Поздрав и срећно! Аркадије.
Затим је отишао у кадровску службу предузећа. Тамо такође није било никога, јер су се сви сјатили око дебељка да виде шта му се догађа. Брзо је нашао своју радњу књижицу и ставио је у торбу. Упутио се вани. Простор је био саздан од слободе.
Био је то посљедњи дан у овом предузећу. У њему је Аркадије провео скоро три године.
Један од главних разлога зашто је Небојша мрзио Аркадија била је и Свјетлана. Други разлог због тога што Аркадије није уважавао његов квазиауторитет. Док је Свјетлана Небојши била љубавница и све што с тим иде, врло често, она се видно нудила и подавала другима, а и самом Аркадију, упућујући му топле и пријатне ријечи, егзотичне погледе, долазећи му често у канцеларију тражећи разноразне пословне савјете увијек изазовно и „на изволите“ обучена. У ствари, све је то био параван иза ког су се криле јасне Свјетланине намјере сексуалне оптерећености. Међутим, Аркадије је био тај који је бирао. То је Небојша знао и никако није могао поднијети да неко ко је обични запосленик у његовом предузећу може да привлачи пажњу женског бића које он спонзорише, а да та пажња није усмерена само према њему.
Наравно да му послије оваквог завршетка није ни пало на памет да подиже било какве кривичне пријаве и тужбе против Аркадија. Не би му никако ишло у прилог да сви сазнају како га је запосленик патосирао једним ударцем. Његов комплекс то у јавности не би поднио.
Изашавши из предузећа, ходајући озеблим улицама, Аркадије је тражио примјерену кафану да попије пиће. Знао је у себи да у том предузећу није било лоших људи, имао је изузетан однос са скоро свим запосленицима, свима је био некако драг. Када би се мало опустио, иако је било ријеткост, био је чак невјеровантно и оригинално забаван…
Међутим, од оног трена када је Небојша преузео кормило предузећа, почео је да долази у сукоб с њим.
Највише му је сметало када је морао радити поједине ствари онако како он тражи иако би му Аркадије указао на грешку па чак ако је и сам директор био свјестан. Али сујета је чинила своје. Она је болест ситних душа и искомплексираних личности. Врло често Аркадије није хтио да потписује акта за која је имао овлашћења, јер није хтио да онај ко то буде читао каже:
Какав мамлаз, ко је ово састављао? Па ово су баналне ствари, не можеш ово потписати…
Након сваког чина међусобног супростављања, а нарочито послије обрачуна, Аркадије се осјећа некако ниско, јефтино, мизерно и још више поражено. Поражен од самог себе. Вријеђала га и понижавала мисао да се спустио на његов ниВо.
Човјек је врло често млади и глупи албатрос који са пјешчане плаже покушава да полети, а онда када не успије углавном заврши у мору гдје га дочекају чељусти ајкуле. То се десило Аркадију.
Али с друге стране, навирали су таласи утјехе. Сагледавши цијелу јутрос насталу ситуацију у предузећу, у канцеларији директора, сабравши све, начин на који би се одбранио био је једино тај да употријеби песницу. Један ударац који толико мијења. С примитивцем се мора примитивно. Понекад се и достојанство брани примитивним оружјем. Примитиван и непросвећен не разумију ријеч, са њима нема расправе. Они разумију само силу. И то заиста јесте тако, када на човјека крене некаква примитивна животиња, сигурно јој човјек неће покушати објаснити да постоје и другачији начини рјешавања ствари, већ ће или побјећи или се суочити на њен начин са њом.
Још увијек љут и бијесан, мислио је у себи:
Нека иде доврага посао, људи, закони. Нека свијет изумре и све са њим. И ја и моја свијест. Нека ме сви оставе на миру. Нека се све носи…
Оно што би се могло назвати побједа, било је кратког вијека. Сада када је остао без посла, требало је размишљати куд, како и шта даље. Снови су престајали бити снови, слобода, мир и спокој нису се могли сањати, јер је стварност била увелико другачија и охолија.
Живот се одвијао даље, послије учињеног није било мјеста кајању. Учињено је учињено, можда није за понос, али није ни за осуду. Иако из грешака треба да се учи, некада су околности такве да се најбоље не окретати иза себе и гледати у сопствене руине.
Понекад ризик може да донесе и више од сна…