Рат, гнусни рат, проклети рат! Ми нисмо знали шта је то, ми млади људи којима није било двадесет година године 1859. ми смо још били у ђачким клупама. Његово страшно име, од кога су бледиле матере, нас је подсећало једино на дане распуста.
И, у нашим успоменама, ми смо назирали једино благе вечери када се народ смејао по тротоарима; изјутра глас о каквој победи пређе преко Париза као дах светковине; и, чим се смркне, трговци осветле радње, а деца стану бацати по улицама жабице. Пред кафанама седела су господа и пила пиво уз разговор о политици. А тамо, у неком забаченом крају Италије или Русије, мртви су, лицем окренути небу, гледали како се рађају звезде, својим великим отвореним очима у којима није било погледа.
Године 1859. онога дана када се пронео глас о бици код Мађенте, ја сам, опомињем се, отишао из школе пред Сорбону, да видим, да се прошетам кроз ону грозничаву вреву по улицама. Ту је било пуно дечурлије која су викала: ,,Победа! Победа!“ Ми смо били намирисали један дан распуста. И, кроз овај смех, кроз ову вику, ја чух јецање: један стари крпач плакао је у свом дућанчићу. Сиромах човек имао је два сина у Италији.
Ја сам од тада често чуо ово јецање у својој памети. Кад год се помене рат, чини ми се да стари крпач, народ седе косе, плаче у даљини, у топлој узбуђености по улицама.
Али још боље се сећам другог рата на Криму. Тада ми је било четрнаест година, живео сам у провинцији, и био сам потпуно безбрижан да у рату нисам видео ништа друго до непрекидан пролазак војске, чије дефилирање беше постало једна од наших најмилијих забава.
Кроз варошицу на Југу у којој сам живео, прошли су, чини ми се, готово сви војници који су ишли на Исток. Једне мештанске новине објављивале су унапред пукове који ће проћи. Поласци су бивали око пет часова ујутру. Ми смо били на месту још у четири; ни један од ђака не би изостао са зборишта.
Ах! Да лепих људи! И оклопници, и копљаници, и драгони, и хусари! Ми смо највише уживали у оклопницима. Кад гране сунце и кад његови коси зраци забљеште на оклопима, ми смо, засењених очију, очарани, узмицали, као да је војска од звезда на коњима прошла поред нас.
Затим би затрештале трубе, и војска је полазила.
Ми смо одлазили с војницима. Ишли смо за њима по белим друмовима. Музика је свирала, захваљивала вароши на њеном гостопримству. И, у чистом зраку, у светлом јутру, огледала се свечаност.
Опомињем се да сам читаве миље прешао тако. Ишли смо у корак, с књигама које су нам каишем биле привезане на леђима, као ранац. Никад нисмо имали намере пратити војнике даље од Барутане; али смо после ишли до моста, па онда уз брег, па напослетку и до оближњег села.
А кад би нас обузео страх и када бисмо се решили да се зауставимо, тада бисмо се испели на један брежуљак, и одатле, у даљини, између удоља, по искривуданом путу, пратили смо очима пук, гледали смо га како се губи и како нестаје, са силним одблесцима, у сјајној светлости хоризонта.
Тих дана нисмо се ни освртали на школу. Бежали смо са часова, играли се по песку, и често силазили на реку, где смо остајали до мрака.
На Југу мало маре за војнике. Људи су плакали од једа, седећи по тротоарима, држећи у руци наредбе за примање војника на стан; варошани, мрзовољни мали рентијери, сеоски трговци, нису их хтели примати. Морала је и власт да се умеша.
Моји су били врло предусретљиви. Моја баба, која је била из Босе, љубазно се смешила на ову децу са севера, која су је подсећала на њен завичај. Она је разговарала с њима, питала их из којег су села, и како се радовала кад би то село било на неколико миља од њеног.
Нама су слали по два војника, кад год прође пук. Ми их нисмо могли примати, него смо их смештали у кафану; али ниједан од њих није отишао док га најпре моја баба не пропита.
Опомињем се да једног дана дођоше двојица који су били баш њени земљаци. Њих баба не хтеде пустити да иду. Даде им да ручају у кујни, и сама их послужи вином. Ја дођох кад сам изашао из школе, да видим војнике; чини ми се штавише да сам се куцао с њима.
Један је од њих био велики, а други мали. Сећам се добро да се при поласку очи оног великог напунише сузама. Он беше оставио у селу сироту стару мајку, и топло је захваљивао мојој баби која га је подсећала на његов драги завичај, на све што је за собом оставио.
– Де, де! рече му добра жена, вратићете се ви, и то са орденом.
Али он је тужно вртео главом.
– Знате шта! настави она, ако опет прођете овуда, на сваки начин да ме обиђете. Ја ћу сачувати за вас једну боцу од овога вина, које вам се допало.
Јадни момци насмејаше се. Овај позив учини да за часак заборавише на страшну будућност, и они без сумње замишљаху себе при повратку, како седе за столом у овој гостољубивој кући, и пију у славу минулих опасности. Они се изречно обавезаше да дођу и попију вино.
*
Колико сам пукова испратио у ово време, и колико је бледих војника закуцало на наша врата! Вечито ћу се сећати бескрајне поворке ових људи који су ишли у смрт. Покадшто, кад зажмурим, још их видим пред очима, опомињем се појединих лица и питам се: ,,У којем ли незнаном гробу лежи тај и тај?“
Затим пукови посташе све ређи, и једног дана почеше се враћати истим путем, осакаћени, крвави, милећи по друмовима. Ми их, разуме се, нисмо више дочекивали, нисмо више ишли за њима, за овим богаљима. То више нису били наши лепи војници. Није вредно било изложити се њих ради ни најмањој казни.
Ово тужно дефилирање дуго је трајало. Војска је сејала успут самртнике. Моја баба рекла би покадшто:
– А она моја два земљака, да ме нису заборавили?
Али једно вече, у сумрак, један војник закуца на врата. Беше сам. То је био онај мали.
– Друг ми је умро, рече он ушавши.
Моја баба изнесе боцу.
– Сам ћу је испити, рече он.
И кад се нађе за столом, са чашом у руци, и потражи чашу свог друга да се куцају; он дубоко уздахну и промрмља:
– Мени је оставио у аманет да утешим његову стару мајку; волео бих више да сам ја остао тамо уместо њега.
*
Доцније сам са Шовеном заједно био у једном надлештву. Обојица смо били званичници, и столови су нам се додиривали у дну једне мрачне собе, у углу који је био врло згодан да се ништа не ради, док не дође време изласку.
Шовен је био наредник, и вратио се из Солферина са грозницом коју беше навукао у пиринчаним њивама Пијемонта. Он је роптао на своје болове, али се тешио стављајући их на рачун Аустријанцима. Ти лупежи беху га довели до овога.
Колико смо часова провели у торокању! Ја сам се ухватио за овог некадашњег војника, и решио се да га не пустим док не сазнам од њега неке истине. Нисам се задовољио крупним речима: слава, победа, ловорике, ратници, које су дивно звониле у његовим устима. Пустио сам да прође талас његовог одушевљења. Наваљивао сам на њега безначајним појединостима. Пристајао са да слушам исту причу по двадесет пута, да бих ухватио оно што је тачно. И не слутећи, Шовен ми напослетку исповеди лепе ствари.
Он је био безазлен као дете. Није се хвалио ради самог себе; говорио је просто са обичном војничком разметљивошћу, био је несвестан хвалиша, добар човек којег је касарна начинила несносним ђаволом.
Био је пун прича и увек готових речи, то се осећало. Реченице унапред склопљене китиле су његове анегдоте о ,,непобедивим војницима“ и о ,,храбрим официрима који су из покоља спасавани јунаштвом њихових војника“. Читаве две године, по четири сата дневно, слушао сам ја о рату у Италији. Али ми није жао. Шовен је допунио моје знање.
Захваљујући њему, захваљујући саопштењима која ми је учинио, у нашем мрачном углу, не мислећи ништа зло, ја сам дознао шта је рат, прави рат, не онај из којег нам историци причају јуначке епизоде, него онај који улива страх усред дана и струји кроз крв.
Ја сам запиткивао Шовена:
– А војници, јесу ли ишли у ватру вољно?
– Вољно! Силом су их гонили! Сећам се регрута који никад не беху видели ватре и који су се устезали као плашљиви коњи; они у два маха окренуше у бекство. Али их вратише, и једна батерија поби их половину. Тада их је требало видети: упрскани крвљу, заслепљени, навалили су као вуци на Аустријанце. Нису више могли познати себе, плакали су од јарости, хтели су да изгину.
– Треба се навићи на то, рекох ја да бих га изазвао.
– Те још како, Бога ми! И најодважније пробијао је хладан зној. Треба бити наквашен па се добро тући. Тада човек не види ништа, него удара пред собом као бесомучан.
И он пусти на вољу својим успоменама.
– Једнога дана, беху нас наместили на сто метара од једног села које је држао непријатељ, с наредбом да се не мичемо и да не пуцамо. Они лупежи Аустријанци оборише на наш пук паклену ватру. Ми нисмо могли да се склонимо. На сваки пљусак куршума сагињали смо главе. Неки од нас легали су потрбушке. То је било стидно. Ту су нас оставили четврт часа. Два моја друга оседела су за то време.
Он настави:
– Не, ви немате ни појма о свему томе. Књиге то дотерују… Ето на пример, увече, после битке код Солферина, ми чак нисмо знали ни да ли смо победници. Говорило се да ће Аустријанци навалити на нас да нас исеку. Можете мислити да нам није било као у сватовима. И ујутру, кад нас дигоше пре зоре, дрхтали смо, бојали смо се неописиво да се битка не настави са још већом жестином. Тог дана били бисмо побеђени, јер нисмо имали снаге ни за две паре. Али нам рекоше: мир је потписан. Тада цео пук стаде скакати. Све је било лудо од радости. Војници су се хватали за руке и водили су коло као девојчице… Истину вам велим. Ја сам био ту. Били смо врло задовољни.
Видећи ме да се смешим, Шовен је мислио да ја не могу да верујем у толику љубав француске војске према миру. Он је био необично безазлен човек. Ја сам га покадшто далеко одвео. Питао сам га:
– А ви, јесте ли ви који пут осећали страх?
– Ја! Одговарао је он смејући се скромно, ја сам био као и остали… Нисам знао ни сам… Зар ви мислите, да човек зна да ли је храбар? Дрхтите и ударате, то вам је права истина. Једном приликом обори ме један хладан, посустали куршум. Ја сам остао на земљи, рачунајући да, ако устанем, могу лако проћи и горе.
***
Превео са француског:
С. П.