БАЊАЛУКА – Давид Штрбац из литературе Петра Кочића у стрип Мире Млађеновића преселио се сада већ далеке 1973. године. Тада је овај доајен бањалучке стрип-сцене у “Гласу” објавио први каиш “Давида Штрпца”, сатиричног стрипа који ће у поменутим новинама, са одређеним прекидима, бити објављиван све до 2007. године, односно до Млађеновићеве смрти.
Давидов јазавац из 1973. године направиће штету у новооснованом друштву вегетаријанаца у Бањалуци, а Млађеновић ће Кочићеве јунаке годинама, па и деценијама касније проводити кроз ново доба, које је, као у вријеме писца са Змијања, такође било подложно сатири.
Све те ситуације, односно каишеви објављивани у бањалучком “Гласу” сабрани су у књизи “Давид и ја” Мире Млађеновића, коју је прошле године објавила “Девета димензија”. Ово капитално дјело, од изузетне важности за овдашњу културу, изазвало је велику заинтересованост регионалне стрип-публике, али не и медија, што није нужно медијска, него и кривица презентовања издања.
Да би исправила учињену неправду према поменутом издању, редакција “Независних” доноси неколико основних информација о књизи, као и запажања Горана Дујаковића, Здравка Кнежевића и Раде Димитријевића, који су аутори предговора, односно поговора књиге.
На преко 200 црно-бијелих страница, поред сатиричног стрипа “Давид Штрбац” објављени су и каишеви Млађеновићевог стрипа “Биберче”, рекламни стрип-каишеви “Привредна банка”, те блок у ком су стрип-цртачи Милорад Вицановић Маза, Здравко Јандрић, Милан Младић, Срђан Салат, Борислав Маљеновић, Јован Братић и Предраг Иконић својим радовима дали омаж Млађеновићу.
“Када је раних седамдесетих година прошлог вијека објавио први каиш свог најпознатијег и најдуговјечнијег стрип-јунака ‘Давида Штрбца’ на страницама ‘Гласа’, Млађеновић није био и први који ће то урадити у Бањалуци. Традиција новинарског стрипа у овом граду сеже до далеке 1955. године, када Ненад Радановић објављује први ‘домаћи’ стрип у ‘Бањалучким новинама’. Али за разлику од њега и неких других аутора наредних година, чији стрипови ће само накратко да бљесну, више као егзотична илустративна појава на страницама тадашњег ‘Гласа’, Млађеновић ће свој стрип у старту јасно утемељити”, записао је Дујаковић. Он је навео да “Давид Штрбац” Мире Млађеновића има свевременску димензију.
“Та свевременска димензија није ограничена идеологијама и политичким системима – у почетку његовог постојања, то су социјалистичко самоуправљање и класни проблеми, а у завршници, транзиција и неолиберални капитализам. Било на почетку или крају, ‘Давид Штрбац’ ће се ипак примарно бавити проблемима ‘малог човјека’ који је увијек први на удару девијација, ма које друштвено уређење или систем био”, примијетио је Дујаковић. Надовезујући се на Дујаковићеву мисао, случајно или намјерно, Здравко Кнежевић подсјећа да није у свим временима иста количина храбрости била потребна за приказивања девијација у друштву.
“Наш народни трибун Петар Кочић је омаленог и крхког Давида Штрпца, простог, али у сваком смислу зрелог и здравог, супротставио цијелој једној царевини. Давид је изашао као побједник, јер је та царевина овдје била ‘укопатор’, а сви ми врло добро знамо како такве царевине овдје пролазе. Да сам ја био на мјесту Мире Млађеновића, у најмању руку не бих имао храбрости Давида Штрпца поставити као критичара негативности у друштву, а самим тим и против комунистичког поретка. На сву срећу Миро није мислио тако”, ријечи су Здравка Кнежевића.
Попут Кнежевића, писац Радо Димитријевић у поговору књиге Млађеновића види као човјека који је подстицао људе да мисле својом главом, да имају критеријуме, те да сносе свој дио одговорности, вјерујући да само тако могу сачувати своју слободу и људску димензију.
Чланак преузет са www.nezavisne.com