Растко Лончар: ТЕТКА ДЕСА, ПОЕТЕСА

Растко Лончар: ТЕТКА ДЕСА, ПОЕТЕСА

Србијо мила, крвава бајко,
Наведи ми шта још знаш о мени,
Јер, може ми се учинити да не пије
Воду писање статуса, потписи и петиције,
И да су шансе мале, чак, изузетно танке,
Да се песништво чува преко сторија и читанке.
Оставила си ме саму и продубила међу нама јаз
И пре него си почела за ме тражити помиловање,
И пре него сам постала „тетка Деса“.
На разбоју небеса ткам, Србијо,
А ти и даље
Не чујеш моју зовину свиралу
Сем што ми бројиш референце из митологије
У научним радовима који се и од песама мојих
Читају и знају мање.
Ти ниси пријатељица мога песништва,
И да је нешто по законику окрутног цара,
Немој се изненадити ако сутра, након мене,
Останеш и без Грачанице, Дечана и Хиландара.
Остајеш сама, крвава мајко,
Постајеш ништа,
Једе те плесан,
Од свог блага што имаш,
Дупла ваго у хороскопу, Србијо,
Хаџи-Алцхајмера примеру школски,
Остаће наслов: „Научите пјесан“.
Волела бих да од тебе никада нисам ни морала ићи,
Док ме стварно не ужелиш, Србијо, молим те,
Немој ми прићи.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *