Србијо мила, крвава бајко,
Наведи ми шта још знаш о мени,
Јер, може ми се учинити да не пије
Воду писање статуса, потписи и петиције,
И да су шансе мале, чак, изузетно танке,
Да се песништво чува преко сторија и читанке.
Оставила си ме саму и продубила међу нама јаз
И пре него си почела за ме тражити помиловање,
И пре него сам постала “тетка Деса”.
На разбоју небеса ткам, Србијо,
А ти и даље
Не чујеш моју зовину свиралу
Сем што ми бројиш референце из митологије
У научним радовима који се и од песама мојих
Читају и знају мање.
Ти ниси пријатељица мога песништва,
И да је нешто по законику окрутног цара,
Немој се изненадити ако сутра, након мене,
Останеш и без Грачанице, Дечана и Хиландара.
Остајеш сама, крвава мајко,
Постајеш ништа,
Једе те плесан,
Од свог блага што имаш,
Дупла ваго у хороскопу, Србијо,
Хаџи-Алцхајмера примеру школски,
Остаће наслов: “Научите пјесан”.
Волела бих да од тебе никада нисам ни морала ићи,
Док ме стварно не ужелиш, Србијо, молим те,
Немој ми прићи.
