2
Сваког дана неко открије нешто. Често се ради о непријатним открићима попут издаје или стварности. Прошлости припадају корисна открића попут телефона и пеницилина. Изузетно ријетко откривају се кривци. Али издаје, пеницилин и кривци једном откривени постају чињенице.
Лијепа ли открића! Наиме, има више врста открића. Открића која не откривају. Има оних која откривају осјећај за смисао, оних која откривају свијест о задњици и, на крају, оних која откривају Јесењу бол. Разлика између ова три открића и претходних налази се у чињеници да са издајама, пеницилином и кривцима нема шале. Открића као што су осјећај за смисао, свијест о задњици па чак и свијест о Јесењој боли, олако се узимају. Да се преживи.
Човјек је открио ватру, али се почео спутавати пословицама, том мудрошћу будала. Фразе попут „играња са ватром“ нису баш примјерене. Осјећај за смисао, свијест о задњици и јесења жал прже те све до момента док не заурлаш. И онда се смијеш, кикоћеш се и правиш осмијех лажне среће да њиме прекријеш врисак. Ко је открио Јесењу бол? И како? Момак се није звао Иван, иако би он волио да га тако зову. Када су га његови вршњаци, петнаестогодишњаци, питали „Како се зовеш?“ он би одговарао „Иван“ са таквим увјерењем да то име, иако није било његово, све у свему, он свакако заслужује. Тог јесењег поподнева 1970. године, након свега, чинило се као да је прољеће и дјечак да је могао да одабере наслов за филм који би пратио његов лични живот, избор би пао на Иваново прољеће. Био би то дугометражни филм. Дуг као Иван. Дуг као Доктор Живаго.
Иван је био висок и срећан док је одлазио на састанак. Имао је лијеп нос, бистре очи, дуге ноге, петнаест година и репутацију ,,тешкаша” у бар-трафици у улици Милелире. Имао је хиљаду лира у џепу и фин чек на десет хиљада извађених директно из торбе његове мајке, за цигарете које су у улици Милелире значиле добру репутацију, за биоскоп, кондоме и забавни парк.
Иван се осјећао дивно. Тачније, није се осјећао, јер се није звао Иван. Осјећао се најљепшим на свијету, бех, добро, не баш најљепшим на свијету, рецимо, другим у класи. Прва у класификацији била је дјевојка с којом је Иван имао састанак у Сан Сиру. Не на стадиону, иако је била недјеља, не чак ни на хиподрому, иако је Иван имао у џепу десет сома којих се хтио отарасити што је прије могуће.
Иванов Састанак није био много висок, нешто више од метар и шездесет. Била је дебељушкаста са двије велике сисе на које је била много поносна и то до те мјере да је једном изашавши из куће, скинула грудњак у лифту, да би им дозволила да дишу испод љубичасте блузе. Иван и његов Састанак спремали су да се сретну из различитих али компатибилних мотива. Иван се сјећао сиса свог Састанка. Већ их је видио како дишу и сада, срећан као на Ускрс, желио је вјежбати вјештачко дисање. Иванов Састанак, међутим, није ишао даље од здравог егзибиционизма.
Иван јој је једном рекао: „Имаш сисе које причају шест језика“. Сматрала је то романтичним. Иванов састанак звао се Луси, вјероватно колико се и он звао Иван. Двије убједљиве и увјерљиве лажи вриједе више од једне неприхватљиве истине.
Мјесто састанка била је клупа у улици Дон Њоки. Далеко од центра гдје су полицајци и студенти једни другима утјеривали памет. Или боље речено, гдје су и једни и други мислили да су у праву, као свеци. А свеци су често мученици, ријетко хероји. Далеко двије године од шездесетосме, далеко од дјетињства и старости. Дакле, далеко. Сан Сиро је, ипак, предграђе. Катедрала је била далеко. Центар је био далеко. Једини прави центар који су Луси и Иван препознали као такав, била је клупа у центру њихових сопствених мисли.
Када се сретоше, Иван исправи торзо како би показао своју дугачку фигуру. Луси удахну да би још више надувала своје груди. „Ћао“. „Ћао“. Послије два ћао Иван је поново заузео своје уобичајено сколиотично држање а Луси се издувала. Ходали су неправолинијски, постиђени, посрамљени још увијек се питајући како даље.
− Лијеп дан.
− Аха.
− Иде ли ти се у биоскоп? − Биоскоп је био право мјесто за додиривање.
− Како журиш. − Иван успори корак. Луси се насмија: − Не, нисам мислила на ходање. Други је пут како се видимо и већ желиш да ме водиш у биоскоп.
Иван уздахну: − Гледај, нема у томе ништа лоше. У Дуги дају Ђанго против Сартане.
− Не свиђају ми се вестерни. У Порпори су Моје пјесме, моји снови.
− А, гледала си репертоар биоскопа, ха? − Луси порумени. Не само то, изабрала је и биоскоп и филм.
Замишљала је Иванове руке које попут лопата зарањају испод љубичастог оклопа. Три четвртине њених вршњакиња већ су се јебавале. И пушиле. И прочитале Мисли Мао Цедунга. Она је дефинитивно била у заостатку.
Управо је завршила са Малим женама. Међутим са Иваном би открила то парче живота који су јој њени затуцани родитељи замрзли. Живот је био торта. И који је циљ торти, ако није тај да буду поједене? Луси се осјети похлепном и пређе језиком преко усана. Иван остаде збуњен.
− Добро. Идемо гледати шта год ти желиш. Али идемо одмах. − Нико од њих двоје није гледао Моје пјесме, моје снове.
Приближи им се спортски аутомобил.
– Хеј, гдје идете? − Иван препозна своје „богате“ пријатеље. Били су коју годину старији од њега, али су га доживљавали као свог вршњака. Иван је занемаривао да му је било дозвољено коришћење израза „зезање”. Изгледали су као браћа, али они то нису били. Маоисти, ето шта су били. Са књижицом црвеном попут ферарија. − Слатка ти је другарица. – Луси се осјети поласканом али и застрашеном у исто вријеме.
− Шта сте радили?
Иван се постиди и не рече да су таман кренули у биоскоп.
– Онако… шетамо.
− ‘Ајте с нама, биће журка.
− Ма, пјешице смо..
− Дај, не кукај, Иване, журка је код Паола у стану – Здепасти лик који се одазивао на име Паоло, климну главом.
Иван погледа у Луси. А она је опет била надувала своје груди. Лош знак за Ивана.
Паолов стан био је заправо баш близу. Пет соба и, чујте и почујте, два купатила. Иван је живио у двособном стану са мајком и братом. Тата је одлепршао.
Пјетро и Паоло, апостоли Јесење боли, убиједили су Луси да заплеше. Била је малчице уплашена али никада није видјела тако моћан стерео. И тако, започе плес. Иван ју је мрзио. Мрзио је и Пјетра и Паола као и самог себе. Пјетро му се придружио у бару. Иван је изабрао једну флашу, запалио цигарету, једна од ствари које су му најбоље ишле у животу, и почео да пуши. И да пије. И да пије. И да пуши. И да пије, и да пије, и да пије, и да пије, и да пије, и да пиј, и да пи, и да п, и. Његово четврто посљедње јасно сјећање било је везано за Пјетров и Паолов захтјев да Луси заплеше без музике. Пјетро је био угасио стерео а Паоло се кикотао.
Треће посљедње Иваново сјећање: Паоло и Пјетро гурали су га ка вратима говорећи му: „Двије кутије марлбороа…“ и оно незаборавно: „Задржи кусур“.
Претпосљедње Иваново сјећање: себе како тетурајући лута улицама, које су са мраком биле лишене живота, у потрази за трафиком. Наслоњен на капију. Зауставио се. Скупио је снагу и наставио да хода. Нема свјетла. Нема трафике. Иванов желудац окренуо се наопачке и млаз повраћке крстио је нове фармерке за посебне прилике. Шепурећи се сада далеко од зграда, Иван, тражећи уточиште, придржао се за клупу. Препознао ју је. Али овога пута то није била клупа његових снова, већ његова ноћна мора. Исповраћао је и оно мало душе што је остало по овом светом мјесту. Клупа више није знала за Луси. Знала је за повраћку.
Посљедње Иваново сјећање: један затетурани Иван који проналази пут ка кући. Паоловој кући. Позвонио је.
Узео је лифт стидећи се мрља на фармеркама. Пјетро му отвори врата. Ивану је он изгледао мање арогантан и некако мали, мајушан. Био је преблиједио. Иван је затетурао и пао на мјесто гдје је требало да стоји персијски тепих. Није га било. Није га више било. Није било чак ни Луси. Ни Паола. Паоло се управо тог тренутка вратио.
Без тепиха и без Луси.
Тада је Иван примијетио крв на поду. Крв на рукама и крв на хлачама. Пјетро и Паоло су стали са страна да га подигну, али један дио Ивана, онај око центра за равнотежу, налазио се тачно гдје се налазила Луси. Ма гдје год она била. Сузе Пјетра и Паола са Ивановим ујединише се са мрљама од повраћања и мрљама од крви које је Иван, у паду, зарадио. Од свих тих мрља, рођених и умрлих из очију, из стомака и од Луси, оживјело је нешто ново. Неизбрисив бол. Једна срамотна и невидљива осуда. Иван је открио Јесењу бол.
Када је изашао из Паоловог стана, бацио је десет хиљада лира које није стигао ни потрошити. Од тог тренутка престао се звати Иван, повратио је лично име и престао је играти флипер у бару у улици Милелире. Луси је нестала баш као што се и појавила и није успјела ни да погледа Моје пјесме, моји снови. И ако је неко пријавио Лусин нестанак, Иван то није знао јер се Луси није звала Луси и њено тијело никада није пронађено.
Бол се у међувремену проширила у нутрину прождирући момка који се звао Иван. На дан кад је откривена Јесења бол умрли су Луси и Иван. Али, Луси, прије него што је умрла, нестала је док се бубуљичави Иван прекривен јесењим ранама наставио мучити у тијелу дјечака које је постало тијело мушкарца. Увукао се у своја сјећања, помијешавши их. Често се Иван није успијевао сјетити догађаја из те недјеље у јесен седамдесете. Хронолошким редослиједом којим је био прослављен Лусин нестанак (Иван се није усуђивао поменути ријеч смрт) побјегао је кривудајући кроз бубуљице дјечак по имену Иван. Ово су били моменти у којима Јесења бол чини да се пати још више. Забрањено му да заборави, сада се, потпуно невин, копрцао у клаустрофобичном лимбу.
Можда Луси никада није ни постојала, говорила је бол. Послије је, изненада, угризла Ивана. Јесења бол је имала зубе.
Превела са италијанског:
Александра Кецман