Бог Бах је одавно међу нама Србима. Нико не зна како се он створио ту, међу нама, али из дубине наше народне подсвести хрли ка данашњем, модерном времену и још даље у будућност, легенда о томе како је Бах завршио међу Србима. Чини се да је легенда изронила из прадавности у правом тренутку, јер су Срби данас угрожени као никад пре, не толико споља колико изнутра, и то само зато што нису никад били толико заборавни као данас.
Легенда каже да је бог Бах (он је био најпијанији од свих богова) једне се ноћи толико напио да није знао за себе и са римског неба пао на грчки Олимп, где обитавају грчки богови. Смртници се сећају тог тренутка као једног ужасног земљотреса који је уздрмао станиште грчких богова, страшне грмљавине која је пратила земљотрес и огромних пореза због сушне године а богови као неког ко је покварио њихову вечеру јер је пао право на сто, ужасног Зевсовог беса и одлуке да се вечера мора некако надокнадити. И само залагањем Диониса, бога вина и весеља, који је био прави махер за пиће и забаву, јер је увек имао златне залихе пића које је сад решио да потроши, Зевс се смирио. А разлог због којег је Дионис овако реаговао јесте тај што је Бах био тако сличан њему да је само Зевс правио разлику између њих двојице.
Дионис се много радовао што је нашао свог брата близанца који га у свему подржава, а руку на срце ни Бах није био мање разочаран том чињеницом тако да су оба правили прави каламбур горе какав за све време постојања грчких богова није виђен. Схвативши да прети озбиљна опасност да се њихов дом уруши и да они постану бескућници богови решише да протерају Баха на земљу. Богиња мудрости Атина предложи да се Бах протера тако што ће се напити као клада, да не зна ни куда иде ни како хода, тако да се не зна вратити на планину, а они ће га само упутити ка смртницима. Богови се обрадоваше овом предлогу и прихватише га без икакве дилеме. Једини се противио Хад јер се бојао да ће како је Бах кренуо са неба стићи и до његовог подземног света и направити хаос доле али га је Артемида, богиња лова умирила тим што је све улазе у царство мртвих вешто сакрила растињем које ће се отварати само смртницима који треба да иду доле. И тако урадише.
Бах се никада не може отрезнити јер је он бог пијанства. Највеће достигнуће његове трезвености, ако се то може звати трезвеност јесте мамурлук. Наравно, као такав мамуран, он се није могао сетити пута до свог римског неба или до Олимпа где се баш добро проводио. И стога је решио да међу смртницима покуша наћи неко довољно јако пиће које би га подсетило макар на пут до Олимпа. Но како земаљска пића нису деловала на њега, тако је он све мање деловао божански а све више скитнички и просјачки и немајући тог божанског пића које даје вечност постајао је све више смртник. Његов дивни венац од винове лозе се упрљао и искидао загађен земаљским блатом и прашином, а одећа се офуцала и постала дроњава. Уместо божанског лица које је увек одисало срећом и смехом који је оличавао блаженство пијане душе, сада су се појавили подочњаци који су дочаравали испијеност лица. Ту испијеност лица је могла сакрити само брада која је сада без божанског пића неконтролисано расла и била настањена вашкама. Како је Бах овако мамуран изгледао тужан и очајан, ни налик на свој пређашњи сјај! Једина нада да ће наћи спас пре него што умре је био да пронађе неки народ који прави довољно јака пића. Наравно он није знао да и ако умре, што је незамислива срамота за једног бога, не може пронаћи улаз у подземни свет и да ће тако остати као дух да вечно скита по земљи. И тако је кренуо да лута свуд по свету суочавајући се променама за које је могао чути само издалека.
Лутајући тако земљом и не личећи на себе имао је једну луду срећу да сретне светског путника Одисеја који је управо убио Киклопа и враћао се се својим морнарима који су га чекали на обали. Богови су уграбили тренутак да шапну Одисеју да је то пред њим Бах, брат близанац Диониса, да не пита ништа, да не одговара ништа и да га се само клони. Но како је Одисеј био лукав и стално је задавао боговима главобоље, због чега је овако за казну и лутао морима, он осети да ту нешто осим самог Баха смрди и на стална преклињања овог посрнулог бога реши да му помогне. Када је чуо у каквој је невољи Бах Одисеј му рече само да на Истоку и Северу живи распрострањен један народ који је јако добар и гостољубив и који прави одлично пића.
– Они ће те сигурно примити. Ако ти они не помогну нико неће – заврши Одисеј а потом угледавши своје морнаре како се муче са ветром на броду остави Баха и оде даље.
Послушавши савет Одисеја Бах се упути ка Североистоку. У току пута сусретао се са разним народима код којих је кушао њихова пића и разочаран продужавао даље. Уместо топлих крајева и прашине која се лепи за трепавице сада је пролазио кроз мочваре пуне болешчурина које су врло брзо сменили снежни ветрови и белине предела. Онако ненавикнут на зиму и сав у дроњцима, упркос дугачкој бради и коси које се га скроз опасале Бах се сав смрзао и пао лицем у снег мисливши да ће умрети. Ако је неки од старих богова и могао пасти међу смртнике и сам постати смртник, и ако је могао сањати као смртник једино што је тада могао сањати било је небо са којег је спао. Но то је више била ноћна мора него леп сан, јер се никако није могао сетити пута до Олимпа или римског неба. И управо док је сањао сав свој пређашњи живот и све своје авантуре које су уследиле после тог живота, осетио је неку топлину, отворио очи и пробудио се у некој колиби. Изнад њега је стајао брадати домаћин колибе који се осмехнуо и почео обајшњавати шта се догодило.
– Сироти човече, скоро си се смрзао. Срећа твоја, а несрећа моја што су ми деца тако халапљива па сам морао ићи у лов и наишао на тебе. Мора да си из далека стигао тако слабо одевен.
Бах се уплашио да не буде поједен а човек је схвативши неспоразум и неправилност својих речи лепо објаснио да они нису људождери и да има уловљеног јелена којег жена и деца управо реде. Када је питао Баха шта пије да би се мало загрејао, Бах рече, вино.
– Не знам ти ја шта је то вино. То мора да је пиће из твог краја – рече домаћин зачуђено, на шта се Бах по ко зна који пут разочара, а домаћин потом дода – Него имамо ми ракију шљивовицу. Од тога ћеш се врло брзо загрејати.
– Дај шта даш – промрља Бах више себи у браду него на глас.
Домаћин је донео шљивовицу у врло малој чашици и Баху то би страшно сумњиво. Зар се од тога загрејати и напити, ако је то уопште народ о којем је Одисеј говорио? Али на уверавање домаћина пропали бог проба прву чашицу и страшно му се свидела јер је била потпуно другачија од вина да је затражио још ракије. Већ после пола флаше је био толико пијан да му се вратио не само онај божански сјај блаженства душе, не само да се сетио пута до Олимпа и пута до римског неба већ је постао бесмртан док су остали грчки и римски богови остали заборављени и запуштени доживевши његову судбину. Како је ракија била творевина људских руку а не божанског порекла тако је и бесмртност коју она даје била варљива. Наиме, Бах је ипак умро као смртник, али је пронашао начин да се као дух увуче у душу овог народа и тако је народ гостољубивог домаћина постао бахат.
