ПРОЈЕКТОВАНИ ЧОВЈЕК
Аркадије се враћао у свој стан заобилазећи људе на тротоарима као чуњеве. Свијет је био велики свемирски контејнер. Предивно и идеално мјесто за размножавање пацова, буба шваба, људске врсте. Простор од времена, пепела, прашине, еволуције, ватре, воде, љеба и игара. Двориште изопачених и болесних људских облика и појава, покрај којег су текле ријеке крви, у којима су плутали откинути комади људских тијела. Сви су се огледали блиједи и преплашени у сопственим ријекама времена. И не само то. Свијет је био одлагалиште људске глупости, јефтиних трикова и отрцаних фраза. Уточиште изузетно добро ухрањених шаблоснских режима.
У свом том хаосу бесмислених и изрежираних догађаја, Аркадије је долазио до закључка да је од сваког стања свијести, чак понекад и више од умјетности, највећа умјетност радовања. Радовање стваралаштву, сопственим и аутентичним достигнућима, као збиру сабраних менталних бројева. Идејама које извиру из креативног гротла свијести, које су свјетлосно удаљене неколико менталних галаксија од редовних и изрежираних животних догађаја. Радовање ономе што је изван досега просјечне људске свијести, ономе чему је све вријеме тежио, гледању очима душе. Наравно, таквих тренутака је било сасвим мало, али када су наступала, свако је себе, па и сам Аркадије, називао најсрећнијим становником ове атмосферске куће.
Проналазећи се само у себи, у својој свијести и страсти према писању и књигама, живећи у свом менталном дворишту које је одбијало корјенито подруштвљавање, не лаке душе, потпомогнут разумом који је сада морао издоминирати над армијом креативне интелигенције, прихватио је чињеницу да ће морати наставити радити било шта да би преживио. Било какве шаблонске и баналне послове, али опет уз одређену задршку, без претјераног улагања себе.
Себи сам најпотребнији, тјелесно очуван, духовно свјеж. Сви имамо свој пут, само га треба пронаћи и означити, загребати површину земље. Све што требам већ се налази у мени, само се треба отворити, издићи се изнад ствари и бити свој Бог. Око себе видим само људе који лутају. Забијају се у зидове и стабла, једни у друге, убијајући се и мрзећи. Углавном зато што нису срећни и задовољни у својим смијешним и лоше обликованим љуштурама, с отежавајућом околношћу што тога нису свјесни. Зато што су препуштени уобичајеном току и редослиједу ствари, кукавично прихваћајући све што им се гурне пред очи. То је заиста тужно и жалосно, мрмљао је Аркадије ходајући, гледајући трамваје који су превозили људе.
Читав свијет је лутао журећи, а у ствари је само непомично стајао. Милиони километара путева, пруга, мостова, вектора, курсева и смјерова.
Много више кукавица је било међу људима него птицама, неко је ово давно рекао или написао. Неко коме писац не памти име. Али је било мудрости и истине у свему томе…
Аркадију је било сасвим јасно да мора наставити да ради и то је њему било донекле у реду. Док је размишљао о томе у овом тренутку се није много поганио и противио. Од нечега је требало да се живи. Кирија се не може плаћати сама од себе, а пекари нису толико добродушни да ће поклањати непрослављеним писцима топао хљеб…
Живот је био сурова игра нерава, полигон сналажљивости. Све је зависило од људи и односа са људима. А с људима је било изузетно тешко, мада мало лакше него са женама.
Дошао је у свој стан поприлично накресан. Сумирао је читав разговор који је водио са Ршумом. Наступило је усклађивање клацкалице морања и хтијења личности.
Морам помирити дух и тијело. Склопити унутрашњи пакт, склопити модус вивенди личности. Модус вивенди између оног што јесам и што треба да будем. Између оног чега волим и не волим. Само ћу тако надмашити живот и прославити себе…
Скинувши јакну и кошуљу са себе, ушао је у купатило и погледао своје лице које је било претворено у портрет крвавих и косо оборених очију које су биле видно уморне и спремне за сан. Свјетлост од сијалице сметала му је као зраке Сунца које се одбијају о снијег. Одлазећи према кревету, узео је своје пјесме које је писао у задњих пола године, да би након читања самокритичност одрадила своје – да ли да све баци у смеће и спали или да себи призна да у њима тиња нит искрености и умјетничке вриједности. Након неколико минута читања, слова су бјежала по хартијама, мамила су осмијех и понос на његовом лицу. Дрекнуо је записујући:
Ја сам писац! Ја сам писац који ће једнога дана умријети и нико неће знати да сам био писац, јер ћу када осјетим долазак смрти све спалити и бићу највећи. Највећи пред собом! Све ћу понијети са собом. Коме да оставим ово? Ја сам свој писац. Писац за своју бесмртност, за будућност! Не дам свињама своје богатство, њима је свеједно шта жваћу…
Иако је ово била истина, ипак је самом себи поставио питање.
Зашто уопште пишем ако не желим да неко чита моја дјела? Тако су сви почели, то је неопход и суштински резултат писања. Не треба мени слава, она је за сујетне и искомплексиране кловнове. Не требају ми никаква признања и награде! Награда је овај непоновљиви осјећај узвишености и откровења док нешто стварам и пишем. Зар је важна слава? Генијима не треба слава. Она долази сама, неријетко послије смрти, послије прашине, па ако се неки лудак пронађе у мојим реченицама можда ме он открије. Буковски је открио Фантеа. Није ни важно, сви ми имамо свој пут на којем срећу стопамо потпуно сами. Онај коме буде требало, читаће моја дјела.
Писао је ово Аркадије све претешког разума, оптерећен мислима, налазећи се у процјепу сопствених креативних галаксија. Обожавање своје страсти било је претежно пут што води у пропаст, само неријетко пут према циљу и слави. Донекле је био у праву, великим умјетницима не треба слава. Они су славни већ довољно тиме што никоме не нуде и не продају своја дјела, јер умјетношћу се не тргује ма како то данас изгледало.
Умјетност је престала да трага за истином, претворивши се у мануфактурну дјелатност која масовно штанца комерцијалне производе. Данас оно што не може да донесе доходак, није производ, а самим тим ни умјетност. Умјетност се одвојила од истине као и политика од религије.
Хартије по којима је писао бацио је на под, а онда задовољан ушао у ормар и запалио цигарету, истовремено буљећи према вани кроз прозор гледајући у ништа које је бљештало. Тијело се тријезнило, тијело је вапило за водом. Алкохол је излазио на кожу, цурио је низ чело, натапајући мајицу у којој је спавао.
Вративши се у здраво стање, након попијених два литра воде, забавио се слагањем менталних коцкица сопственог да би му као предсказање само синуло. Као свјетло, Господ који је дошао да га спаси од доминације његове личности. Формула опстанка и побједе. Побједе над самим собом, над читавим човјечанством. Побједа над побједама. Нашао се освијетљен на раскршћу свјетова, рација и свјетла.
„Ментална сецесија. Сецесија тијела од душевног интегритета!“, узвикнуо је. Свијест о удаљавању и повлачењу из себе када би се нашао међу људима није била његова слабост која би га поразила пред самим њим. Аркадије је био храбар, пун самопоштовања према себи. Био је још увијек анонимни писац, писац за кога је била резервисана посмртна бесмртност.
На идеју о сецесији душе није дошао да би себе умањио или обезвриједио, нити је био један од оних који сагињу главу да би примали још ниже ударце. Како не би остао биједник који се котрља на точковима живота и да не би остао једно велико ништа у времену, сазнавши новог себе, смислио је план.
Знати венути без хране и воде, трпјети све хладне, мокре и мемљиве зидове што се наслањају на човјека, више је од снаге и воље, више од интелигенције и разума. Неминовно је да свака врста човјековог делања, путем издизања изнад ствари и нагонских потреба, равно је објави рата стварима, баналном животу, просјечним људским циљевима.
Храброст пред душевну сецесију и битку била је ствар снаге, унутрашње жеље и вјере у сопствени тријумф над животом. Генијалност његових мисли и схватања огледала се у томе што је одабрао пут према самом себи што би га највише и сачувало од тривијалног живљења. Да би успио у том походу, заиста је требало знати кренути правом стазом.
Другар, мораш наћи и имати мјеру! Мораш одвојити душу од разума. Увијек се сјети Достојевског, човјек без мјере осуђен је на пропаст. Манипулиши људима, претвори их у средства за своју корист, свиђаш им се, сви те цијене и поштују због твојих квалитета. Зашта да због ситних тренутака губиш прилике, послове, познанства, људе, шансе за освјежења и промјену живота. Овако ниси нигдје, у празном ходу си. Залуд ти потенцијал. Зашто га не би искористио па макар и у исцртаном правцу? Сви смо ми исти…
…Морам… Морам побиједити… Морам искористити сопствене ресурсе. Морам се помирити са животом какав он јесте, морам бити оно што јесте живот, не могу сам против свијета. Не могу ништа… Ја ћу остати писац, свој писац, који ће већ некако наћи времена за себе. Барем нећу гледајући себе у очи пред огледалом признати свој кукавичлук, без обзира побиједио или изгубио. Морам закључати право себе, бацити кључ и покушати бити људи какви они претежно јесу. Показати им да сам као и они, одглумити њих саме, бити све што морам, не причати о амбицијама писца, мумљао је на глас Аркадије намјештајући се у ормару, тражећи прави положај.
Био је то осјећај буђења, али Аркадије никада раније током свог избичеваног и изрежираног живота није осјетио, нити је знао да у његовим мислима постоји танки процјеп од свјетла, простор између јаве и сна, у којем би већ сада на тренутак све заборавио и напокон се осјећао живим, па макар и кратко.
Али зашто се човјеку мора десити нешто лоше да би научио живјети, зар се само учи на сопственим грешкама? Господ стално подсјећа на терет од крупних комада стијена које носимо на леђима.
Живот је био ту. Муњевит, али је текао као љети устајала ријека прекривена жабокречином.
Генијално, постаћу пројектовани човјек. Човјек из ормара. Овдје је све и почело, одавде ће све да се дешава, одавде ће да се и заврши. Бићу човјек за свакога. Издржаћу тортуру над самим собом, исплатиће ми се, мора се исплатити. Носићу проклете маске личности, јер сви их носе. Од сада ће ме свако видјети онако како хоће. Носићу маску када сам са женама, када сам са колегама са посла, када причам о Богу. Бићу оно што сви желе, бићу обичан, без сјаја у очима, смијаћу се кад се сви смију, плакаћу ако треба, само да себи олакшам корачање ка свом трону. Ако им будем мање трн у оку, и мој ће живот мање бити црн. Ма да, само ћу климати главом, слушаћу глупости, причаћу глупости, радићу безначајне ствари. Нека мисле да су бољи и да знају више од мене. А када дође моје вријеме, бићу напокон слободан.
И заиста, одлучио је практичан план провести у дјело, менталном сјекиром одвојити своју душу од биолошког интегритета и тријумфовати.
Људи заиста нису вољели оне који одступају од просјечности. Замислите како је бити Аркадије те се одлучити за овакав корак „напријед“? Лице је обиловало свјежином и новим изгледом за које постоји вјера и нада да ће све поново почети како треба, као у вријеме прије посла, тако и послије отказа, када је прихватао обичност оправдавајући је себи конформистичким условима материјалног живота.
Биће то умјетност. За мене, оваквог створа, одглумити улогу какву жели аудиотријум у датом времену и на датом мјесту биће највећа способност међу свим способностима у царству увенулих идеја. Биће то више од спектакла и умјећа. Биће тешко, али поново имам шансу да се уравнотежим између својих креативних стања и досадног бирократског живота. Покушаћу, морам спровести опит над самим собом, изговарао је на глас Аркадије ове реченице гледајући у слику на зиду на којој је стајао човјек са косом на пространој ливади. Сјетио се тада Толстојевог романа Ана Карењина. Очи су се затварале, свијест се гасила. Крв је скоро цурила из њих од дима и алкохола. Људи су у цијелом свијету умирали од алкохолизма и усамљености. Није било лијека против таквих болести.
Овакво овладавање сопственим умом, свјесно враћање на ниске гране је свакако примарна нужност сваког преинтелигентног створа, једини рецепт уклапања и прилагођавања, да би могао преживјети. Живот и друштво нису трпјели непослушне. Његова пустоловна умјетничка душа морала је бити спутана.
Устајале колотечине и помиреност са таквим режијама живота су били још увијек једина достигнућа за маленог човјека који је старац из шуме и који не зна да је Бог мртав. Све је водило и упућивало на пораз интелигенције, а тријумф колективне и друштвено извајане људске свијести. На сваки други начин Аркадије није могао опстати у свом том тору примитивних, гладних и дресираних животиња.
Морало се постати пројектовани човјек (робот) од комадића друштвених елемената и дијелова мисли које су Аркадија оробиле у ормару као резултат сумирања лоших и самоизазваних догађаја, а самим тим и постојања свијести о промјени интеракцијске личности. Ничеов натчовјек се једноставно није уклапао у животињском дворишту гдје је човјек мајмун, предмет стида и смијеха, а кога је Аркадије хтио превазићи, попевши се на једну уздигнутију љествицу достојанства.
Људи читав свој живот крећу из почетка, а опет не одмакну далеко од гране са које су сишли.