Госпођица је носила шешире и салонске рукавице јер вријеме које гази све никада није прегазило њене дамске манире. Она не признаје промјену времена само промјену људи а за људе никада није одвећ марила.
Док је редом обилазила бутике у којем је налазила само костиме за маскенбале мрштила се и продубљивала боре на челу. Онда би их мазaла медом и масирала кафом. Облачила је своје старе костиме јер нове није проналазила. То се више не продаје. Као права дама која држи до своје цјелокупне личности увијек је марила за умјетност. Одлазила је редовно у позориште и сједила у првом реду. И тамо је јога за лице радила своје, на лошу глуму се мрштила и стварала нове боре а од сјајних представа развлачио јој се осмијех на лице или би канула по која суза па је постајала задoвољнија и млађа. Перцепције су такве некада старе а некада подмлађују.
Носила је штикле и још увијек се добро сналазила у њима, неке рупе по асфалту града настале су баш од њених корака. Она их је током ових шездесет година направила. Тако је имала и своју руту до оближње књижаре у којој је редовно навраћала.
Данас је стала испред излога и угледала је своје намрштено лице препуно нових бора .
– Нема Киша – шапутала је у излог. – Склонили су Данила.
Ушла је у књижару и узвикнула на сав глас: – Нема Киша!
У књижари није било купаца јер књижаре су углавном празне, само неколико продаваца који се збуњено згледаше.
– Склонили сте Киша са излога, нема га – узвикивала је госпођица беспомоћно.
– Добили смо нове књиге, све сами бестелери – љубазна продавачица поче да јој показује најновија издања модерне психологије. Са снагом која не приличи госпођици у овим годинама одгурну продавачицу и правац међу рафе на којима су стајали класици двадесетог вијека коју је она знала напамет. Покупила је све књиге Данила Киша које је пронашла, дамски задигла сукњу и попела се на излог.
Продавачи су нијеми и непомични посматрали ову филмску сцену која се одвија пред њиховим очима. Кад су се мало повратили од шока почели су да јој пријете обезбјеђењем које нису имали и полицијом која не долази ни због важнијих прекршаја. Узалуд. Ова госпођица не одустаје.
Аранжирала је излог баш по свом укусу, све Киш до Киша: од Енциклопедије мртвих преко Гробнице за Бориса Давидовича и Часа анатомије, у средини Башта и пепео а на највише мјесто Пешчаник, тако је вољела тај роман. Показала је на њега и у њихова отворена уста убацила информацију: – Седам пута, прочитала сам је седам пута.
Све књиге које су до малоприје биле на излогу лежале су по поду, све од: Како зарадити свој први милион, преко Кундалини јоге за почетнике, Исповијести из харема па до Љубави из Берлина.
– Ово може у смеће – говорила им је поправљајући свој костим и враћајући шешир на мјесто.
И да знате, ако будете мијењали излог нека то буде неко са оне полице тамо, Црњански или Андрић, Крлежа или Селимовић, ма свеједно. Па добро, нећемо стати само на нашим класицима, можемо и у свијет, што да не, мало Вирџиније, Мана или Маркеса, Сабата, ах, стари добри Маркес, Џемс Џојс, уф… и Борхес је одличан…
А да, умало да заборавим Русе, ставите Чехова, он је за излога па нека се пролазници подсјете какав је он мештар за кратке приче.
И таман кад су помислили да је крај ове сцене јер госпођица је са учтивим довиђења узимала кваку у руке, окренула се још једном и шапнула:
– Ма читала сма ја и Буковског, стари лисац, – намигну и нестаде.
За њом су настајале нове рупе на асфалту.
