Поштовани књигољупци,
Библиотека Атрибут исправља превиде издавачке дјелатности! Овом сензационалистичком уводном реченицом смо само хтјели најавити нови наслов, десети по реду, ове наше едиције – збирку приповиједака њемачког експресионисте Георга Хајма Лопов. Већини знан као пјесник, Хајм бива прихваћен као врстан и рано преминули поета, чији прозни домети остају предмет проучавања ужег круга студената књижевности. Пошто познајемо јачину отклона који читаоци имају спрам мање познатих књижевника и бомбастичних паратекстова, којима се издавачи служе за привлачење пажње купцима, одлучили смо упознати публикум са величином Георга Хајма преко његове најпознатије новеле Аутопсија (објављене у петом броју СРП-а).
АУТОПСИЈА
Мртвац је лежао сам и обнажен на бијелом столу у великој сали, у тјескобној бјелини, окрутној трезвености операционе сале, у којој као да су још дрхтали крици бескрајних мука.
Поподневно сунце га је прекривало и будило мртвачке мрље на његовом челу; из његовог голог стомака избијало је свијетло зеленило које га је надувало попут велике водене вреће.
Његово тијело личило је на огромну бљештаву цвјетну чашицу, на тајанствену биљку из индијских прашума, коју је неко стидљиво ставио пред олтар смрти.
Дивне црвене и плаве боје развијале су се дуж његових слабина, а на врућини се полако, као црвена бразготина, ширила рана испод његовог пупка, од које се осјећао ужасан смрад.
Уђоше љекари. Два пријатељски настројена мушкарца у бијелим мантилима, са ожиљцима части на лицу и златним цвикерима.
Приближили су се мртвацу и загледали га са занимањем, образлажући закључке научним терминима.
Из бијелих ормара извадили су свој прибор за сецирање, бијеле кутије пуне чекића, пила са јаким зупцима, турпије, језив сет хватаљки, мале гарнитуре огромних игала које као да су, попут кривих кљунова лешинара, стално вриштале за месом.
Започели су своје одвратно дјело. Личили су на страшне мучитеље док је преко њихових руку текла крв. Они су их све дубље урањали у хладан леш и вадили његов садржај, попут кувара у бијелим одорама који су празнили утробу гуске.
Око њихових руку су се мотала цријева попут зеленожутих змија, док је измет, та топла а одвратна течност, капала на њихове мантиле. Проболи су мјехур; хладни урин сијао је унутра као жуто вино. Сипали су га у велике посуде; смрдио је љуто-кисело на амонијак.
Али мртвац је спавао. Стрпљиво је допуштао да га развлаче и повлаче за косу тамо-овамо; он је спавао.
И док су ударци чекића по његовој глави тутњали, у њему се пробудио један сан, остатак љубави, који попут бакље освјетли његову ноћ.
С друге стране великог прозора простирало се широко небо испуњено малим, бијелим облачићима који су пливали у свјетлости, у послијеподневној тишини, попут малих, бијелих богова. А ласте су путовале, горе високо у плаветнилу, дрхтећи на топлом јулском сунцу.
Црна крв смрти слијевала се преко плаветне трулежи његовог чела. Испаравала је на врућини у прљав облак; смрт је уцртавала путеве преко мрца својим гиздавим канџама. Његова се кожа почела комадати. Стомак му је побијелио као у јегуље, под похлепним прстима љекара чије су се руке у влажном месу купале све до лактова.
Трулеж је развукла уста мртваца, учинило би се човјеку да се смијеши; сањао је о сјајној звијезди, о љетњој вечери пуној мириса. Његове усне, које су се распадале, дрхтале су као од страственог пољупца.
„Колико те само волим! Толико те волим! Требам ли ти рећи колико те волим? Док би ходала кроз поље мака, сама би постајала јаркоцрвени мирисни мак, цијело вече би се утопило у теби. А твоја хаљина, која се увијала око твојих чланака, таласала се попут ватре на залазећем сунцу. А глава ти се повијала на свјетлости, твоја коса је још горјела и искрила од силних ми пољубаца.
Кад би одлазила својим путем, увијек си се освртала за мном. А свјетиљка у твојој руци се њихала одмичући у сумрак као каква усијана ружа.
Сутра ћу те опет видјети. Овдје испод прозора капеле, овдје гдје се свјетлост свијећа помаља ван и твоју косу претвара у златну шуму, овдје гдје нарциси додирују твоје чланке, и њежно их љубе.
Виђаћу те опет, сваке вечери у сумрак. Никад нећемо напустити једно друго! Колико те само волим! Морам ли ти рећи колико те волим?“
И мртвац је дрхтао од блаженства на своме бијелом, мртвачком столу, док су жељезна длијета у рукама љекара проваљивала кости његових снова.
Превела са њемачког:
Јелена Ђудуровић Вајкић
Свој примјерак можете поручити контактирањем издавача на besjeda@blic.net или чланова наше редакције на мејл srpcasopis@gmail.com. Такође, исти наслов ћете ускоро моћи купити у Антикварници Рамајана (као и на њеном штанду у Банском двору на Императивовом мини-сајму) као и свим боље опремљеним бањолучким књижарама. Пунктови у другим градовима биће накнадно назначени.