Поштовани књигољупци,
Библиотека Атрибут, након јучерашњег, има још једно изненађење за вас! Једанаеста књига у оквиру наше едиције представља омаж корифеју њемачке експресионистичке новеле – Алфреду Хеншкеу Клабунду. Иако ће на помен овог имена и најодличнији студенти германистике усне изврнути у упитник, давање простора горепоменутом у едицији која се бави свјетском књижевношћу, није случајна нити субјективна одлука уређивачког одбора. Ратовник је Клабундова разноформна збирка којом се жели исправити начињена екстрадиција забораву овог писца (посљедња његова књига у региону је објављена 1952. године). Да ли је уредништво Библиотеке Атрибут било у праву што је претресло обимно стваралаштво овог писца и из истог направило избор оличен у новом наслову наше едиције, остаје Вам да утврдите након читања приче Војник на самрти, већ објављене на нашем сајту.
ВОЈНИК НА САМРТИ
Нема више дана и ноћи. Нестали су као једрилице на хоризонту. Не знам више за дан и ноћ. Сунце и лет сивих врана у сумрак. Врти се Земља као куглица на рулету док играч слути добитак. Марширамо. Марширамо дању. Марширамо ноћу. Спавамо ноћу. Спавамо дању. Кад се окренем, вријеме стоји испред мене као зид. Нема дана. Нема ноћи. Нема мјесеци. Нема година. Само једно поље крви, поље крви из чијег тла ми ничемо попут бијелог цвијећа и растемо у небо. Попут росе, небо ми влажи очи. Желим бити цвијет. Љиљан. Ирис. Никад нисам имао вјере у себе колико сад имам. Кад подигнем руку, ухватићу гранату у лету. Жедан сам. Воде. Ватре. Желим гутати ватру попут мађионичара са Истока. Мој коњ је мртав. Сигурно лежи негдје поред или испод мене. На чему ћу сад јахати? Јахаћу у пакао на једном мртвом Енглезу. Али Лили то не жели. Лили ми додирује руку, ја сам слијеп, али она ће ићи са мном да тражимо пут у небо. Лили, кажем јој, овдје миришу љубичице, овдје је небо. Она испушта моју руку из своје. Више је не видим. Тамо напријед је нека друга рука. Сва ужарена, поцрњела од трулежи. Она је таква чупала шиндру с куће. Рука се одједном претвори у уста. У хипу је прогутала кућу. Жвакала је кратко. Да наредник зна како ја овдје лежим и љенствујем, одмах би стао да врши прозивку. „Улане Бубенројтер”, звао би он. „Улане Бубенројтер…?” Нико се не јавља. „Улан Бубенројтер недостаје…” Жедан сам. Морам нешто попити. Нешто ми је вруће. Хладно ми је. Врућ чај. Морам се смијати кад помислим на пољске Жидове који нам продају чај: „За један новчић, госпон, добићете врућ чај…” Они су без домовине. Нико нема домовину. Само смрт. Она је око свачије куће. Гдје је нестао градић у којем сам рођен? Оне уске улице криве попут старачких леђа? Младе дјевојке што се клижу по леду? Ужурбани грађани што са важним изразима лица јуре на посао, састанак или у пивнице? Одра што шуми испод мостова? Патина купола Маријенкирштурма што сијају на зимском сунцу љубичасто и зелено? Мора да је неко умро – црквењак јако цима конопац звона. Ох, кад бих имао снаге махнути копљем! Можда ме и виде.
Превео са њемачког:
Предраг Коцељ
Свој примјерак можете поручити контактирањем издавача на besjeda@blic.net или чланова наше редакције на мејл srpcasopis@gmail.com. Такође, исти наслов ћете ускоро моћи купити у Антикварници Рамајана (као и на њеном штанду у Банском двору на Императивовом мини-сајму) као и свим боље опремљеним бањолучким књижарама. Пунктови у другим градовима биће накнадно назначени.