РАЗГОВОР ЗА ПОСАО
Тог пресудног дана јутро је угостило благотворно дејствујућу свјежину и голубове на огради балкона. Никада прије нису долазили. Изгледали су весело. То су само они знали чему су се веселили. Истрипована перната створења. У стану се чула меланхолија зидова и времена. Календар од прије три године још је висио на зиду, помало накривљен на десно.
Биљке су биле прекривене росом док их је Сунце гађало својим јутарњим зрацима директно у стабљике и младе листове. Ново прољеће било је у потпуном замаху, све је цвјетало, свијет је био дрогиран бојама, у чудесно разбукталом и небеском ритму хемијских процеса. Камион за смеће правио је несносну буку. Чистачи што су висили на задњем дијелу камиона, бацали су контејнере као бомбе које ће им експлодирати у рукама, желећи да их се што прије ријеше.
Једна од ријетко позитивних ствари посједовања дипломе је што никада нећу морати радити овакве ствари, ма колико ми се све гадило. Бар иоле могу да бирам… Е баш сам изабр’о, ноћни чувар, а имам диплому, који је мени враг..? Господе…
Седам и двадесет, људи су већ били на својим пословима, директори су већ шизофренисали на запослене или на своје секретарице које ће послије посла водити као ескорт пратњу на ручкове и оргијања, канализације су одводиле људски измет у ријеке, мачке су се лукаво умиљавале својим власницима који су имали канаринце у крлеткама, а Аркадије је имао нови задатак. Пронаћи локацију предузећа којем је потребан ноћни чувар. С обзиром на то да се радило о дијелу града у коме до никада није био, требало је сазнати како до тамо доћи.
Могао је чекати још један мјесец и не радити ништа, те се посветити себи и своме креативном раду, јер би га покрила плата коју је требало добити од предузећа гдје је добио отказ, а и имао је солидну количину уштеђеног новца, с обзиром на то да је новац углавном трошио на књиге, а врло мало на одјећу, изласке… Међутим, дани су пролазили, прилике се нису могле тек тако испуштати из хоризонта. Бити без новца, то је водило у пропаст, новац се морао поштовати онолико колико је био потребан и користан. Стварност није имала милости, само је чекала погрешан корак па да човјека гурне у понор.
Након што је сазнао како стићи до М…, морао је телефоном назвати предузеће и најавити свој долазак. Број телефона записао је када је био у Арени глади.
Телефон је звонио. Јавила се секретарица.
„Добар дан, предузеће Опека и Бетон.“
„Добар дан, при телефону Аркадије Бродић. Зовем поводом конкурса за упражњено радно мјесто ноћног чувара…“
„Ах то, ви сте први који је назвао, конкурс је објављен прије шест дана.“
„Шта да вам кажем, ја сам за то јуче сазнао у Арени глади и ево…“
„Молим? Гдје сте сазнали?“, упита секретарица збуњено.
„На бироу“, одговорио је Аркадије.
„Учинило ми се да сам чула брена кади или тако нешто.“
„Ма учинило вам се, телефон никада није поуздано средство комуникације, везе се стално прекидају, свашта се може чути.“
„Да, у праву сте“, узвикнула је смијући се тупаво, „Па господине, кад сте овако рано назвали вјероватно ћете добити овај посао…“
„Надам се. Ко рано рани, живот га сигурно гази, а можда се човјек и запосли прије него што га прегази ваљак на тротоару док умаче кифлу у јогурт“, прекинуо ју је Аркадије.
Она се у том тренутку поново криштећи насмијала. По звуку је звучала одушевљена Аркадијем. Помислио је А. да је једна од оних које је лако задовољити јефтиним перформансом, особа која се смије свему, па и испруженом прсту.
„Могу ли ја с неким да разговарам везано за посао или да се најавим, па да дођем у неко вријеме?“
„Сачекајте тренутак, морам питати директора.“
У том тренутку, док је Аркадије био на чекању, пустила је некакву лоше искомпоновану музику која би га наводно требала опустити и забавити док чека. Гледајући у под док је чекао, уочио је на својим босим ногама нокте који су били завидне дужине. Смрачило му се, јер је водио рачуна о хигијени. Дешавало се и најоданијим себи. Још једна напорна и досадна обавеза која захтјева ангажман и исцрпљивање.
„Најрадије бих вас спалио да више никада не нарастете“, љутито се продерао Аркадије.
„Хало, хало! Ма шта се ово догађа? Хало, хало! Хало, јесте ли на вези?“ Док је Аркадије био озловољен својим ноктима, баш у часу када им се обраћао, секретарица је спојила директора.
„Хало, чујем вас“, одговорио је Аркадије.
„А, чујем и ја тебе. Добар дан, учинило ми се као да причаш са неким, а мене игноришеш, тешко ћеш тако до посла…“
„Добар дан, не игноришем вас“, Аркадије је већ сада био довољно понизан, свјестан свог плана и обећања самом себи.
Маска у гласу је ипак попримала убиједљив звучни облик.
„Ма само сам посматрао грмове које имам засађене на балкону и коментаришем како сам их скоро шишао, а већ су порасли, мислећи да вас секретарица још није спојила.“
„Ах, кућа и двориште, рупа без дна, знам како ти је.“
„Ма страшно, увијек у радном одијелу“, одвратио је Аркадије, с тим да уопште није ни споменуо да живи у стану, а не у кући.
„Него, рече ми секретарица да зовеш због конкурса.“
„Да, треба ми посао.“
„Чуј, треба ти, треба и мени неколико милиона евра па ти се не жалим.“
„Жао ми је. Да и ја имам милион било чега не бих вас звао за посао. Него, важи ли конкурс још увијек?“
„Овако, ако си данас слободан да дођеш да мало поразговарамо о условима рада, о плати, и ако се сложиш са мном, можеш почети радити већ сутра. Посао ноћног чувара не захтјева претјерано умијеће и знање, никакву нарочиту памет.“ Тада се насмијао помало дивљачки. Никако није могао знати да је на линији имао академски образованог човјека који презире то што јесте, а камоли свијест о томе да је тај неко непрослављени умјетник, писац. Али Аркадије се није дао изнервирати, правио се као да ништа није чуо.
„Може, када вама одговара да дођем?“
„Па сада је осам и двадесет. Може да се видимо у десет овдје код мене у предузећу?“
„И мени одговара.“
„Онда се видимо.“
„Довиђења“, завршио је Аркадије.
Какви академски монструми држе диригентске палице, да повратиш од муке… И све док само плешемо и пјевамо туђе ноте, такви ће нас газити, мумљао је, тражећи маказе да исјече нокте на ногама.
Спремивши се и узевши руксак, изашао је вани упутивши се ка трамвајском пристаништу.
Од своје станице се превезао трамвајем до центра, а затим је чекао градски аутобус који је возио у Мали…
Није трајало ни десет минута када је пристао аутобус који је носио број који су му рекли на информацијама. Ушао је, људи су гурали једни друге, било је тијесно…
„Извините, је ли ово аутобус који иде до Малог…?“, упитао је Аркадије возача. „Јесте, на задњој станици се излази.“, возач је противно својој вољи дрско одговорио гледајући напријед кроз шајбу, не обраћајући пажњу коме се обраћа. Аркадије се ни најмање није чудио нити изненадио његовој исфрустрираној реакцији и дрскости. Помислио је да би вјероватно и он био исти, можда чак и гори, да сваки дан мора да превози различите људе са тачке А на тачку Б.
Стијешњен у гужви која је имала посебну ноту одвратног мириса, гласно је изговорио:
„Човјече, каква лудница. Све сами пацијенти обољели од живота.“ Путник који је стајао до њега збуњено и блиједо га је погледао, а онда се само окренуо и прогурао на крај аутобуса збуњеног и престрашеног погледа. Возач је возио толико споро да се Аркадјие почео презнојавати од нервозе. Возачу се није журило, он није цијенио туђе вријеме. Уствари, нико није цијенио ничије вријеме. Само су лудаци негдје журили, да би сигурно умрли. Било му је потпуно свеједно да ли неко иде на разговор за посао, или неко касни на састанак или нешто десето…
Човјече, нико своје вријеме не налази на улици, убрзај мало ову канту, мрмљао је себи у браду Аркадије пун нервозе и динстаног бијеса.
Недуго потом, послије неколико стаjања, на усамљеном пристаништу аутобус се зауставио.
„Посљедња станица!“, узвикнуо је шофер.
Само је Аркадје остао у аутобусу. Изашао је. Осврнуо се око себе. Прво што је угледао била је псећа стрвина поприлично распаднута, коју нико, наравно, није имао намјеру склонити док Сунце не одради своје. Страшно је заударало. Животиња је сигурно била невина док је прелазила улицу у моменту када ју је покупио пијани или објесни људски облик.
„Човјече, гдје је ово, гдје сам се посадио?“, изговорио је тихо.
У том дијелу града није било стамбених зграда, тек по нека кућа са предивним домаћинским двориштима. Одмах по силаску из аутобуса могла се видјети велика лимена табла на којој је писало: Предузеће Опека и Бетон 1500 метара. Кроз главу су струјале мисли:
Од оволиког града, ја сам баш одабрао да радим Богу иза ногу. А могао сам у граду наћи било шта друго да радим и да се не цимам оволико око путовања. Лакше би ми било да истоварам гајбе на Савском доку…
Али већ је био ту, лаганим корацима упутио се у правцу у којем је показивао знак на табли.
Ходајући лаганим ходом врло брзо Аркадије се нашао пред предузећем.
Ушао је у двориште и прво што је урадио обратио се портиру.
„Добар дан.“
„Добар дан и вама. Шта требате?“, поздравно упита портир.
„Дошао сам на разговор за посао са директором“, прозборио је Аркадије сасвим уљудним и пријатним тоном.
„Како се зовете?“, упита портир.
„Аркадије Бродић.“
„Само трен, сачекајте, морам да назовем управу и кажем да сте дошли.“
„Ок. Сачекаћу.“
Док је портир разговарао са управом, Аркадије је разгледао портирницу. Био је то до пола циглом сазидан објекат од око десетак квадрата. Од пола према врху све је стајало на бетонским стубовима, а простор од стуба до стуба прекривале су велике стаклене шајбе. Унутра је стајао сто и столица на коме се налазио телефон и стари радио којему је антена била жица и разваљена хемијска оловка закажена за офингер који је стајао на ормарићу за кључеве. На зиду су висила два уређаја за гашење пожара.
То ће можда већ сутра бити моје ново радно мјесто и почетак новог живота као писца који има времена да ради оно што воли. помислио је осјећајући благо усхићење.
Аркадију је управо такав штимунг највише одговарао. Тада би могао да чита књиге у миру и да се посвети своме креативном раду, покушају првог значајнијег и конкретнијег писања. Поезију је већ некако прерастао, али ју је изузетно цијенио. За квалитетну поезију човјек је морао имати посебне емоције, другачију профилизацију. Није волио баш много да је чита иако ју је и сам писао. Чудесна ствар, чак помало необјашњива, али све оно што је носило ноту генијалног парадокса, било је сконцетрисано у Аркадију.
„Секретарица је рекла да можете да уђете“, прекинуо га је портир у разгледању.
„У реду, хвала“, одговорио је Аркадије.
Ушавши у предузеће, на десну страну се улазило у ресторан, право у постројење и дугачке хале, а на лијево уз степенице у управу. Аркадије се упутио према управи. Стигао је пред врата на којима је писало директор.
Ходник је био сувише таман и мрачан. Нигдје није било прозора, а свјетла нису радила из ко зна ког разлога. Покуцао је на врата и ушао. Унутра је сједила секретарица. Имала је цирка тридесет и пет година. Била је лијепа, безобразно и охоло згодна. Дугачке плаве косе, плавих очију, стиснутог сакоа из кога су кипјеле њене набујале млијечне жлијезде, као два сочна и сазрела манга. Аркадијеве очи су се прво залетиле у њих, а онда у њене очи. Из њених незаситих очију су као дим из вулкана избијали блуд и позив на флерт. Изгледала је тако јефтино да би сваку мушку животињу довела у искушење.
„Добар дан“ рекао је Аркадије разгледајући канцеларију лијево десно, трудећи се да она не примијети да је прво погледао у њене груди. Био је то чудан и необјашњив Закон гравитације очију, чиста физика, приородни феномен, није се могло не примијетити.
Зашто се ружно и нелагодно осјећам? Па погледај је како је само озарена, нахрањена и похваљена њена примарна награда коју је добила од природе, помислио је Аркадије.
Само је уочио оно што је уочљиво, а у Аркадијевом случају није било значајног пламена нагона. Барем не у том тренутку. Тада је порастао у очима свога бића. Али њој је било више него драго, била је жена ниског морала са јединим оружјем које има, а то је изглед који позива на блудни чин. Њен посао је био да заводи, њена бестидност ју је тјерала на унапријед смишљени гријех. Све до чега јој је стало било је да само добро подешено и затегнуто изгледа, изазивајући гладне погледе. Такви створови сањали су да буду трофеј директору, некоме ко је тако „високо“, као медаља на креденцу. Ескорт пратња на сваком кораку, симпозијуму, путовању, семинару.
Жени којој импонује то што је неко посматра као сексуални објекат, као топло и сирово месо за обраду, довољно говори о њој. Али такве жене су добијале све што би пожељеле. Шта би оне друго знале осим да своје бесмислено вријеме и новац троше на јефтин изглед који скупо кошта, а који плаћа увијек неко коме је потребан украс у канцеларији? Таква жена је била само барут у чахури мушкарчевог нагона.
„Добар дан, ви сте? “, одговорила је еротично трептајући и удишући влажни ваздух, у исто вријеме дувајући своје груди које су добијале завидну запремину.
„Ја сам Аркадије Бродић, јутрос сам звао за посао…“, У том га је прекинула, осмијехнувши се тупаво.
„А ви сте тај господин што ме је засмијао, ха ха, хе хе хе?“
„Да, тај сам… господин?“, подигнувши обрву одговори Аркадије.
Није волио да га нико ословљава са господине, осјећао се једнолично и обезвријеђено…
„О, како сте тачни, директор ми је рекао да је разговор са вама заказао за десет.“. Аркадију је прозујало кроз главу да је то што је дошао тачно на вријеме чисто ствар случајности, чак није ни гледао на сат. Иако му је било стало до тог посла више од ичега.
„Па гледам да не касним, трудим се бити увијек тачан.“, озбиљним тоном јој се обратио Аркадије, накашљавши се.
У исти мах помисли вриштећи у себи:
Ево функционише, одлично, радим све оно што треба да на друге оставим добар дојам, проћи ће, мора проћи. Успјећу!
„Па морам рећи да сам изненађена.“, говорила је еротично увијаући се, одмакнувши се од стола и прекрстивши ногу преко ноге, које су сијевале као одсјај сунчевих зрака на површини воде. Носила је свијетле најлонке. Преко њих је имала кратку бијелу сукњу са дубоким шлицем са стране и која је била припијена уз тијело. До кољена су се протезале црвене кожне чизме које су имале високу пету. Имала је ријетко виђене тврде титанске груди, као два неосвојива врха Хималаја. Биле су изазовно и брутално деколтоване. Читавом својом појавом била је завидних и сурових пропорција тијела од којих би и инсекти који би на њу слетјели добијали моментални инфаркт.
Али оно што је Аркадију највише запало за очи био је вјенчани прстен на руци. Угледавши га, све му се разјаснило. Било како било, она је имала робу која се скупо плаћала. Кући или негдје на некаквом смијешном послу сигурно је имала мужа који је био вјеран и одан, који је срећан што има овакву жену, која има само врхунско тијело и лукавост лисеце, вођен рецептом: имају је сви, али је имам и ја, зашто да не? Не кошта много када сви други плаћају оно што ја имам и користим.
„Не разумијем“, одговорио је Аркадије на њену изненађеност.
На мјесту ноћног чувара свако би углавном очекивао човјека оскудног изгледа, који изгледа неуредно и необријано, јефтино обучен, мален и здепаст, који ће доћи са тужним изразом лица, јер му посао треба да прехрани своју породицу. Али Аракадије, са својом висином, тамним теном, изгледом и хладним држањем покорио је њене похотне очи.
„Па нисам вас тако замишљала?“
„Заиста, шта сте замишљали, зар је то уопште битно?“
„Не изгледате ми као неко ко би требало да ради на мјесту ноћног чувара. Изгледате некако образовано, а и много сте згодни…“, док је изговарала ове ријечи у устима јој се видно накупљала пљувачка.
Дивља мачка којој је евидентно растао апетит, била је спремна на све. „Не бисте разумијели када бих вам рекао зашто желим овај посао, сувише је компликовано. Него, могу ли да разговарам са директором?“
„Шта је то тако компликовано, а да ја не разумијем?“
„Извините, дошао сам на вријеме, могу ли разговарати са директором?“, одговорио је Аркадије помало дрско, водећи рачуна да задржи маску понизности на свом лицу.
„У реду! Сједните, само да му јавим да сте дошли“, узвратила је дрско и хистерично, онако како одреагује сваки женски створ када јој мушкарац игнорише изглед и не удовољи њеном захтјеву…
Аркадије је очекивао да ће узети телефон и да ће директора позвати телефоном, али то није учинила. Устала је, забацила косу и рукама подигла своје млијечне жлијезде које само што се нису измигољиле из свог лежишта. Кипјеле су одашиљући свој понос, у намјери да покаже своју извајану скулптуру од тијела те се зањихала на високим потпетицама према вратима директорске канцеларије. Изгледала је заиста Божанствено, али само за физичку конзумацију. Жене су у великој мјери злоупотребаљавале своја тијела, на овај или онај начин.
Сва снага је била у љепоти женских тијела. Она су мијењала свијет, човјека и умјетност. Жена је била узрок материје.
Није се унутра задржала ни минут: „Господин директор ће вас примити, изволите.“
„Хвала.“
Кроз неколико секунди Аркадије се нашао у канцеларији. Унутра је било загушљиво, директор је пушио, с тим да се осјећала некаква чудна силовина нетретираног задаха. Имао је близу педесет година, ријетке косе, у солидно испегланом одијелу са лоше свезаном краватом глумећи неодољивог заводника. Сједио је за својим столом, иако се није могао потпуно приближити ивици стола, јер је изгледао као трудница. Имао је огромну стомачину. Пословни ручкови лоше су се варили. Понашао се арогантно. Имао је подругљиво, румено и меснато лице.
„Добар дан. Ти си тај Аркадије? Ја сам Миленко, изволи, сједи“, рекао је оштрим гласом, не испруживши му руку. Изгледао је као простак, тако је и говорио. Простаци су код нас чинили крем и елиту друштва.