Случај је хтио да се Иванка и Вељко, премда родом из истог посавског села, упознају тек у штутгартском предграђу једне кишне октобарске вечери године деведесет и друге. Крупна и наизглед незграпна Иванка вјешто је избјегавала барице на плочнику, носећи у обје руке управо импресивну количину намирница, којима је себе, након неколико мјесеци сустезања, почастила у име добијеног посла и прве зарађене плате. Лакоћа њеног корака нешто је што је Иванка стицала годинама, радећи као конобарица у Добоју и Теслићу, све док јој крајем маја комшија, повремени љубавник и милиционер, није рекао:
Можда би било паметно да се негдје склониш док ово не прође.
Немам се ја рашта склањати, успротивила се Иванка, а ујутро се спаковала и понудила му 300 марака да је некако пребаци до Тешња.
Немам више да ти платим, рекла је. Послаћу ти још пара кад се снађем у Њемачкој.
Љубавник и милиционер су одбили новце, али је комшија прихватио надокнаду за нимало лаган посао.
…
Иванки су требале три седмице да преко Сплита, Ријеке и Беча стигне до Штутгарта. Нашла је скроман собичак у западном предграђу и читаво љето се мучила чистећи по туђим кућама и становима и повремено помажући родици која је држала неугледну пиљару у близини. Крајем септембра родица је упознала са својим познаником Фрањом, који је у кварту држао једнако неугледну кафанчицу, у којој су се окупљали људи спојени језиком, безнађем и склоношћу ка опијању.
Фрањо је Иванки понудио посао, а да она није морала чак ни лећи с њим, јер се Фрањо плашио крупних жена. Можда би чекао неку виткију да је запосли као конобарицу, али кад је угледао Иванку како у пратњи родице улази у локал, знао је да је она једноставно створена за тај посао. Већ сутрадан је почела радити, а Фрањо јој је пружио коверту с авансом, ухвативши се како мисли о томе колико би добро било када би се Иванка мало стесала.
Она се, међутим, није имала намјеру стесати, па је зато искористила своје прво слободно вече да оде у добро опремљену трговину упркос киши која је падала тако упорно, да је људи више нису ни примјећивали. Тек кад је изашла из трговине, схватила је да јој недостаје рука за кишобран, па тихо опсова, натуче капуљачу на главу и пружи корак да што прије стигне до свог собичка, удаљеног неколико стотина метара.
У том се часу на посве пустој улици појавио Голф, чији возач, гледајући пуначку женску фигуру како жустро иде између барица, као између кафанских столова, при том љуљајући заобљеним куковима на начин који га подсјети на жене из његовог родног краја, није уочио бару пред собом. Штрап прљаве воде обли Иванку, која овај пут опсова нимало тихо.
Јебем ли ти мајку сељачку, и теби и ономе ко ти волан даде!
Неколико ријечи успјело се, кроз бректање мотора и добошање кише по каросерији, пробити до возача, који заустави аутомобил и отвори прозор крај празног сједишта за сувозача.
Извини, млада, стварно нисам видио бару, рече. Хајд макар да те повезем кући.
Вељко, који је у Штутгарт стигао из Кисељака након што му је прољетос комшија и пријатељ, а иначе милиционер, рекао
Можда би било паметно да се негдје склониш док ово не прође
показа се веома услужним и не дозволи Иванки да сама носи големе кесе. Она га заузврат позва на кафу. Искуство конобарице говорило јој је да нема разлога плашити се овог корпулентног човјека са доброћудним осмијехом, који је сачувао понешто од оних затворених вокала њеног родног краја.
Иванка је приставила воду и отишла у купатило да се пресвуче. Отамо се вратила у тамноцрвеној кућној хаљини, у којој су њене облине изгледале једнако привлачно као и њено лице са крупним, црним очима и са пуним, сочним уснама из којих ријечи нису звекетале, већ брујале.
Вељко се те вечери још једном показао услужним.
…
Сутрадан се Вељко појавио на вратима Фрањине кафане, у плавом карираном одијелу и са срцоликом бомбоњером у руци. Осмјеси које му је Иванка упутила када је ушао и када је наручивао своје пиће били су једине видљиве потврде да Вељко ужива нешто посебнији статус него остали гости. Попио је два пива, прелистао новине, одгледао квиз на телевизору и изашао напоље прије него што је Иванка пребројала пазар и предала га газди.
Бомбоњеру јој је уручио испред кафане, невјешто и скоро театрално, као што то чине људи ненавикнути да дају поклоне.
Богами сам мислила да је то за твоју жену, зачикавала га је Иванка улазећи у ауто.
Немам ја времена за жену, рече Вељко па се брже-боље исправи. Мислим… нисам досад имао.
Предложио је да оду на вечеру али Иванка то одби, правдајући се умором. Затим се она брже-боље исправи.
А што не бисмо поручили пицу па вечерали код мене?
Тако је успостављен ритуал који ће се неколико наредних мјесеци понављати сваке вечери у којој је Иванка радила. Мијењаће се само Вељкови поклони и мјеста на којима су вечеравали. Вељко, који је открио радост даривања, није штедио на поклонима, али није ни претјеривао са њиховом вриједношћу. Лијеп букет или чак само један, али изузетан цвијет, бочица парфема, новчаник, брош… Иванка је сматрала да је то претјеривање, али како то да каже добродушном Вељку који се давању радовао више него она примању.
…
Једног јутра, непуну годину након Иванкиног егзодуса из Теслића, Вељко није пробудио Иванку, већ се тихо искрао из куће и отишао на посао. Када се пробудила и схватила да је сама, Иванка се није осјећала чудно ни неугодно. Напротив, осјећала је да управо ту припада. Након кафе, растворила је прозоре да се кућа прозрачи и прионула на чишћење – Вељко није био неуредан мушкарац, али ни женску руку није имао.
Нарочиту пажњу посветила је чишћењу великог купатила, којег ни Вељко ни она нису користили и које је служило као својеврсна радна соба. Вељко је, наиме, и у Њемачкој наставио упражњавати свој месарски занат, али дискретно и за пробрану клијентелу, без сувишног малтретирања са администрацијом и бирократијом. Започео је скромно, снабдијевајући три југовићка ресторана првокласном прасетином и одојцима, а веома брзо на листи купаца су се нашли и други ресторани и грилови. Приход од посла био је сасвим солидан, а када је стигла испомоћ у виду радишне Иванке, постао је темељ за обећавајућу будућност.
Чак ни они клијенти који су знали да се клање и транширање прасића обавља у преуређеном великом купатилу куће у предграђу, чији је закуп Вељко симболично плаћао свом рођаку, нису имали примједбе на квалитет услуге. Месо је увијек било свјеже и увијек је испоручивано на вријеме.
…
Иванка је била вјешта кухарица, па се месо из великог купатила често јело и у Вељковој кући. Промјена режима исхране и губитак свакодневне тјеловјежбе у виду жустрог кретања међу кафанским столовима ускоро су њено пуначко тијело почели претварати у гојазну фигуру. Доскора чусте и глатке, Иванкине су поткољенице са својим венама сада наликовале на хидрографску карту, стопала су јој се раширила, а пете на њима испуцале. Њени донедавно његовани нокти показали су своје право лице – кратко, широко и затупасто.
Редовнија, домаћа кухиња није, међутим, оставила трага на Вељку или се барем тако чинило. И даље је то био онај исти корпулентни и добродушни Вељко, који је свако јутро сједао у свој Ауди и развозио робу клијентима, увијек одјевен у беспријекорно чисту и испеглану кошуљу, баш као да тргује, рецимо, медицинским апаратима, а не прасетином из великог купатила.
Скоро три године је трајао такав живот, све више постајући налик ритуалу и све се више разликујући од снова о складном и љубављу испуњеном заједништву, што су их двоје некадашњих самаца снивали. А онда је Вељко једног дана престао испоручивати месо сталним муштеријама. То љето водиле су се опсежне завршне операције између домовина и отаџбина југословенских исељеника, па је дио мушкараца у тишини нестао, неки да покушају спасити сроднике, а неки из других разлога. Било како било, и Вељко се нашао међу онима који се навече више нису појављивали у кафанама, но све се то чинило разумљиво и очекивано, те нико није постављао питања о одсутнима.
Вељков нестанак, међутим, није значио и крај уносног посла. Иванка је чак запослила Вељкову рођаку, чија је обавеза била да својим Полом развози испоруке до клијената.
…
Једне топле августовске вечери полицијска патрола уочила корпулентну женску фигуру како полако иде кроз парк ка обали Макс-Аит језера, носећи у обје руке по једну папирну кесу. Током дана такав призор не би изазвао позорност, али сада је било прилично касно за пикник, па полицајци кренуше за женом, приправни на још један сусрет са неком збуњеном и несређеном душом, иза чијег се необичног понашања по правилу налазило какво безазлено објашњење.
Иванку су сустигли управо у часу када је завршавала пражњење прве кесе, вадећи из ње смотуљке величине диње и бацајући их у језеро. На питање шта ради, уз осмијех је одговорила – храним рибе – и посегнула за садржајем друге кесе, но полицајци су изразили жељу да се прво освједоче да је у питању квалитетна храна за рибљи фонд. И била је, барем за прождрљивице попут штуке. У завежљајима су се налазили комади меса.
Полицајци су ипак сматрали необичним то што са меса није била скинута кожа, а поготово то што је та кожа прилично наликовала на људску. Иванка се није противила када је вођа патроле љубазно позвао да пође с њима до станице, а његов се пратилац једнако љубазно понудио да понесе кесу чији садржај није завршио у ријеци.
…
Суђење Иванки развукло се од средине октобра па све до краја године, јер су се тужилаштво и одбрана надметали у стављању примједби на рад психијатријског вјештака, и једни и други од њега очекујући више но што им је он могао понудити. Но упркос дужини, мало је тога са читавог суђења било вриједно хроничарске пажње. Између истицања Иванкине љубоморе, за коју у свједочењима није било могуће пронаћи убједљив доказ, већ само слутњу и говоркање, низала су се патетичним валерима зачињена општа мјеста, стереотипи и предрасуде, којима су и одбрана и тужилаштво настојали поткријепити своје стратегије, па их је судија приликом сваког рочишта у више наврата морао подсјећати на значај чињеница, као и на недопустивост расипања судског времена.
Међу свим детаљима, пажње је вриједан можда само онај тренутак у ком се судија лично обратио оптуженици, која је досљедно незаинтересовано сједила са одсутним изразом на лицу, налик на лица својих некадашњих гостију у добојској кафани. Волио бих да ми само једну ствар разјасните, госпођо Иванка, гласило је судијино питање, зашто сте свог невјенчаног супруга, након што сте га убили, исјекли на скоро стотину комада? Зар вам није било лакше тијело раскомадати на мањи број дијелова?
Вељко је био тежак човјек, одговорила је Иванка гледајући кроз судију. А мој лијечник ми је рекао да морам бринути о здрављу и да не смијем дизати тешка оптерећења.