„Добар дан.“ одговорио је Аркадије.
„Желиш ли нешто да попијеш, да се освијежиш?“
„Може, кафу и чашу воде.“
„Весна, и мени ћеш донијети кафу, али ја ћу узети и један виски. Не заборави лед, пуно леда!“
Када се Весна окренула, Миленко се са широким осмијехом украшен свјежим клицама блудног и нисконагонског примитивизма загледао у њену стражњицу, облизујући се, стишћући прсте које је по том преселио на свој велики стомак, слегнувши раменима и издахнувши. Аркадије је само мало накривио усну пратећи његово лице и очи које су биле гладне њеног тијела.
„Шта кажеш, Аркадије, на ову медаљу?“
У том тренутку, да је Аркадије хтио рећи шта мисли, остао би без могућности запослења, али овако са маском на лицу није постојала никаква шанса да ствари крену лоше.
„Чујте, изгледа фантастично. Није вама лоше овдје“, рече Аркадије подржавши Миленкову изјаву уз издах.
„Е, друже мој, да би могао имати овакакав украс покрај себе, који ћеш моћи да трошиш када хоћеш и гдје хоћеш, мораш бити директор. Мораш имати новац и моћ. Бити утицајан и важан. Жене воле способне мушкарце.“
Аркадију се моментално смучило. Згрожен што пред собом има ауторитет још једног човјеколиког облика који не осјећа даље од ниских порива и коме је позиција мјерило свих стања. Уствари, био је оно чему је тежио сваки мушкарац који не види даље од потребе својих гениталија. Пресрећан у својој директорској фотељи и сам Бог зна по којој заслузи у академској љуштури.
Аркадије је стално морао да побјеђује себе, спуштајући се на ниске менталне гране, играјући игру каква се очекује од сваког просјечног човјека.
„Слажем се са вама, много је згодна и лијепа, али то мора да много кошта.“
„Кошта, кошта, на њу трошим више него на своју жену, али вриједи је имати покрај себе. Њен јој муж не би могао све ово што има и носи купити од своје шестомјесечне плате. Мада има и скупљих од ње. С новцем можеш све. Али ти то нећеш моћи са мјеста ноћног чувара. Дозвољавам ти да само гледаш“, смијао се самоувјерено као неучтива самоувјерена простачина, понижавајући статусно слабије од себе.
У Аркадију се распламсавао вулкан емоција. Њега нису занимале дроље и лаке жене, моћ, новац, статус и власт.
Људи попут Миленка у данашње вријеме углавном нису могли да знају ништа о унутрашњим тежњама и креативним превирањима, о нервним сломовима и плачу самоће, о умјетности и спознајама, Достојевском, Пикасу, Дантеу, Кобејну, Милану Младеновићу. Унутрашња температура је расла, а налазио се на рубу, клатећи се тамо-вамо између правог себе и оног под маском. Међутим, кроз рапидно враћање на размишљање о свом плану, о томе шта он позитивно доноси, успио је да овлада собом и цјелокупном ситуацијом.
„Не брините, господине, нећу ја ни гледати ако вам се то не свиђа“, мирно је изустио Аркадије пуштајући се под ноге великој звијери.
„Гледати смијеш, ево то ти дозвољавам, али ништа више, млад си и згодан, а жене некада падају само на то. Него да поразговарамо о послу.“
„Слажем се.“
„Шта си завршио од школе? Некакав занат?“
„Права.“
„Молим?“, уозбиљено и намрштивши лице упитао је Миленко.
„Завршио сам право“, хладнокрвно је поновио Аркадије.
„Чуј ти, момак, немам ја времена да се зајебавам с тобом, ти тражиш посао, а не ја. Ти то мене зезаш, не знаш шта би са собом?“
„Па завршио сам право, имам положен и правосудни испит. И не зезам вас, стварно ми треба посао.“
„Слушај ти, немој да се са мном зајебаваш…“
Док се Миленко повишеним гласом обраћао Аркадију, спреман да покаже сву своју сирову директорску величину, он је извадио своју диплому из торбе и потврду о положеном правосудном испиту и све то пружио директору директно у руке.
Настала је тренутна тишина од неколико секунди, а онда је Миленко напокон проговорио.
„Човјече, па ти си луд, који је теби враг? Ми требамо ноћнога чувара, а не правника, јеси ти добро читао конкурс? Имаш ли ти проклете очи, знаш ли да читаш?“
„Јесам, читао сам. Ја и нисам дошао да бих се запослио као правник, већ као ноћни чувар. Зар постоји проблем?“
„Можда и постоји. Ти си стварно луд, мајке ми, зашто не тражиш посао у својој струци? Гдје си прије радио?“
„Не тражим. Прво зато што је немогуће доспјети било гдје од високо котираних маминих и татиних полуписмених и ретардираних потомака. Друго, главни разлог је то што сваки посао везан за право убија интелигенцију, оскрнављује креативне зидове у мозгу, одузима ми личност као и потребно вријеме за писање и креативни рад. То су такве глупости! Глупости које може обављати сваки цивилизовани хомо сапиенс, неважно да ли он био економиста, љекар, правник или се звао магистар или доктор. А радио сам свагдје, у суду, тужилаштву, општини, у два приватна предузећа, све правне и заступничке послове и сада сам дошао овде. Уморан сам. Видио сам све. Ужаснут сам. То су стварно невјероватне глупости. Проклети шаблони и мозаици неиспиративних образаца. Само глуп човјек, без више интелигенције, неко ко нема креативне капацитете може обављати те послове и још уживати у томе.“
Овдје је Аркадије већ схватио да је искочио из колосијека, отишавши са својим објашњењима сувише широко, која би могла указати на његову, како би то психолози рекли, социјалну неурачунљивост. Ко је иначе способан да објасни неком, а у овом случају непросвећеном човјека да постоје људи који посједују виша стања свијести, менталну дубину и самим тим другачије потребе. И уистину, како би било ко схватио човјека који има завршен факултет, положен стручни испит, са толиким искуством, а да не жели да се бави тим послом, већ хоће да буде књижевник, пјесник, музичар? Али како Миленко, као и многи академски богаљи који котирају високо у друштву, није баш могао да се похвали са некаквом посебном духовном елоквенцијом, ситуација је ишла Аркадију у прилог.
„Боже, па ти си тотални чудак. Значи умјетник, шта да радим са умјетником? Мени треба ноћни чувар“, почео је са осмијехом и смиреним тоном да понавља Миленко, некако одушевљен или још увијек потпуно зачуђен човјеком који се налазио пред њим. Наставио је:
„Чиме се бавиш у умјетности, шта радиш, сликаш, свираш? Можда си ти интересантан лик.“
„Не бих се назвао умјетником, само вријеме просуђује ко је прави умјетник и шта је умјетност, а ко је покушај умјетника и плагијатор…“, одговарао је Аркадије, у исти трен се питајући зашто њему било шта објашњава о умјетности, али је ипак наставио са причом:
„Пишем пјесме, свирам, некада компонујем. Имам завршене пјесме и приче, али их нисам издао, неко то треба да плати, а немам новца за такве егзибиције. Можда их никад и не издам, можда их спалим и заборавим. Живот иде даље, не треба се обазирати.“
„Младићу, за свог живота нисам никада наишао на човјека који с факултетом жели да буде ноћни чувар, а има све услове који су више него довољни за успјех у каријери. Твоја лудост је запаљућа, градциозна…“
Аркадије се тргнуо и изненадио чувши ријечи које су изашле из његових уста. Миленко је засигурно мислио на ријечи запањујућа и грациозна. Такви људи би научили нове ријечи за посебне прилике, пословне састанке или вечерње домјенке, запамтивши их за сва времена, читајући Вујаклију да би испали паметни и начитани, што је одлика површних и незналица. Аркадије је почео помало искрено да говори:
„Мене не занима никаква каријера учмалог бирократског чиновника устајалог на бурек и саламу из сендвича, нити каријера банкара, судије или тужиоца који ће читав свој биједни живот подредити рјешавању нечијих бесмислених судбина које немају никакву наду и смисао. Али сам спреман радити било шта само да могу егзистенцијално опстати и да се могу посветити себи и креативном раду. По цијену да ни сав мој креативни рад не буде имао никакав значај. Можда ми је потребно да осјетим све то и да схватим и бесмисао тог живота како ми сви говоре.“
„Фрајеру, ти си заиста чудан човјек“, неколико пута је поновио Миленко. Схвативши да је потпуно изгубио компас и оријентацију са маском која је само склизнула са лица и открила правог Аркадија, поново се повукао пред самим собом и почео да се извлачи из закопаног бријега земље.
Морао је постати полтронска кукавица која се клања пред квазиауторитетом.
„Господине Миленко, молим вас схватите, ја сам млад човјек којем је заиста много потребан посао. Плаћам кирију, живим у изнајмљеном стану, па би ми овај посао много значио. Имајте разумијевања. Нећете пожалити, сами сте рекли да посао ноћног чувара не захтијева посебно умијеће и знање. Спреман сам дати све од себе…“
Аркадије се потпуно предао и понизио пред Миленковим мизерним и смијешним ауторитетом. Од нечег се морало живјети. Живот је уцијењивао немилосрдно и без устезања.
„Овако, можеш почети да радиш. Рећи ћу ти сад све везано за посао, твоје је да ли ћеш прихватити или не. Договорено?“
„Па желио бих да чујем све, о самом послу, условима, плати?“
„Није твоје да постављаш услове, знаш?“
„У реду, знам, али нисам ништа ни поставио… Извињавам се што вас прекидам.“
„Записуј или памти! Радно вријеме ти је од 23 h до 7 h ујутро, бићеш пријављен, уплаћиваће ти се доприноси, а нето плата би ти износила 400 евра. Размисли, могу те пустити до сутра да добро изважеш ствари?“
„Нема потребе, прихватам, када почињем?“
„Баш си одлучан, мора да ти се Весна толико свидјела да ти је драго што ћеш је гледати сваки дан“, насмијао се наслонивши се преко своје фотеље и испруживши руке.
„Почињеш сутра навече, ако ти то одговара. Примићу те прво на мјесец дана да видим како ћеш се снаћи.“
„Одговара ми, хвала вам господине директоре, нећете се разочарати. Обећавам!“
„Пази да одржиш обећање, нећу имати милости према теби. Немам милости ни према коме. А сада иди у кадровску службу и предај радну књижицу. Диплома није потребна, сутра ћеш потписати уговор.“
„Али, зар није потребно да прође вријеме које је расписано за пријаве за конкурс, да не бисте заглавили у проблеме…“, говорио је Аркадије желећи да се стекне дојам како му није јасно да се ствари одвијају по вољи појединца, када га Миленко прекину:
„Слушај, умјетниче, ниси ти баш паметан, не буди смијешан, за радна мјеста у државним органима и предузећима гдје се захтијева и диплома и искуство, не поштују се рокови и услови конкурса. Такви конкурси су увијек за некога расписани, а такви као ти само легализују конкурс. Не брини за овај конкурс, овдје ја одлучујем о свему.“
„Разумијем, ви одлучујете. Хвала вам.“, Аркадије се устао и пружио руку Миленку. Наравно, овај га је потпуно искулирао препун своје бизарне величине.
„Довиђења.“
„Довиђења“, одговорио је Аркадије, повукавши руку и изашавши из његове канцеларије, једва одолијевајући да му покаже шта мисли о његовој узвишености. Али гњев који се накупљао у њему потиснуо је размишљајући о томе колико добија. Био је то тријумф разума.
Весна је стајала нагнута на прозор уврћући своју дугачку плаву косу правећи се да није чула Аркадија да је изашао.
„Извињавам се, сутра почињем да радим. Само да ти се јавим и да те поздравим.“
„Стварно?! А, већ ме не персираш. Нема везе, знам да ти није лако гледати ме овакву, знам да ти се свиђам. Знам то, ја се свима свиђам. Али, ја сам удата жена, имам и дјецу, а види ме како изгледам“, осмехнувши се и избацивши груди, заблистала је од свог еротичног усхићења подржаног вањском љепотом.
Жене су својом љепотом трговале, купујући мушкарце, чак су своју љепоту повремено и злоупотребљавале за постизање високих циљева.
Незнатан је број жена које свој успјех дугују памети. Углавном се служе својим тијелом за постизање резултата, у исти мах изигравајући побожне принцезе морала и часне мајке. Глупост из њених очију потпомогнута вјештачком вањштином просто је Аркадија позивала на искреност.
„Не свиђаш ми се, само си згодна и лијепа, али испод тебе је шпиља без руде. Не би се исплатило копати“, сурово је одговорио Аркадије осјетивши да је поново онај стари.
„Не разумијем, од буљења у мене изгубио си се, не знаш шта причаш, видиш ли ти како ја изгледам. Али честитам ти, твој би се посао могао прославити“, увјерено, неискрено и нагонски настртљиво, одреаговала је Весна.
„Извини, али ја нисам од оних који славе што су добили посао. Прије бих се објесио него славио. Радим за рачуне, не зато што волим посао. Довиђења.“
„Знаш, да ти само кажем. И ја студирам, уписала сам факултет.“ Говорила је извјештачено пућећи усне, желећи да изгледа академно.
Била је тако плитка, чак несносно површна. Све је то у Аркадију изазвало неподношљиво гађење.
Још један Балкан сапиенс који почиње да студира са својих 35–36 година. Данас сви студирају, купују памет. Тренд. На дуге и лијепе ноге добиће диплому, затим нечије радно мјесто о коме неће знати ништа, а које ће одговарати њеној струци. А онда ће се сви дивити како је успјешна супруга, чедна и невина светица мајка која је успјела у каријери имајући и породицу која ће њој лично бити у другом плану. Муж ће, наравно, бити поносан и глуп. Фуј. Колико огавности може да произведе једно овако наизглед предивно створење, окренувши се и гледајући у њу таложило се Аркадију у глави…
Али блуднице су опет више привлачиле мушкарчево око него племените жене. Племенита жена пружа љубав, доброту и честитост, а блуднице су као пикантно јело, зачињене и опорне, а то прија нагонском створу какав је мушкарац. Има и различитих мужјака, оних који би хтјели да су им жене чисте и небестидне у послу и међу људима, а код куће да се претворе у блуднице.
„Заиста, па срећно са учењем…“, промрмљао је Аркадије и изашао у ходник. Маске са Аркадијевог лица скоро да су пале и склизнуле откривши прави облик и садржај његове нутрине. Једва да је могао да издржи мучење и претварање. Ипак је истрајао, потискујући емоције, борећи се против себе.
Колико понижења и ниских удараца од људских стрвина за мало наде.
За сада се исплатило. Побједа! Одглуми како друга страна жели да одглумиш и добићеш улогу за Оскара… Успио си човјече, твој пројектовани човјек из ормана коначно је тријумфовао, мислио је Аркадије док је одлазио.
Добио је оно по што је дошао, а то је посао. И то не посао гдје би морао интелектуално пуно да се троши те је сву снагу могао усресредити на себе и свој креативни рад. Вријеме је чекало на новога генија и књижевника у успону.
Кроз пар секунди крупним корацима нестао је из круга предузећа.
Одмах се упутио на аутобуско пристаниште чекајући превоз у град.
Портир је сједио под настрешницом своје портирнице и слушао вијести што су управо стигле, мада ништа није разумио, што се могло видјети по његовом равнодушном и отромбољеном изразу лица.
