ГОСПОДИН ЧИСТОЋА
Вријеме је након испловљавања из априлског океана, упловљавајући у луку маја, зеленим конопцима везало своју барку за мол прољећа. Био је дан за пожељети, са угодних двадесет степени. Божанствени дан, који је за осјећај угодне свјежине, имао подршку лаганог повјетаца са сјевера.
Враћајући се са успјешног разговора за посао, Аркадије је пролазио покрај парка гдје су мајке са својом дјечицом сједиле на простртим декама по трави, играјући се са њима. Парк је тог дана био највеселије и најневиније мјесто на планети. Клинци су скакали, вриштали и смијали се, играјући се играчкама. Имали су своја дијетињства, своје мирне свемире, која ће радо памтити када постану људи, када постану гладне, прождрљиве и похлепне звијери. Није им сметало то што су се вукли по влажној трави, блату, пијеску и што су били упрљани до ушију. Они нису знали ни то да ли им је вруће, хладно, да ли их нешто жуља, сврби.
Каква лакоћа свеприсуства са толико доброте и толико невиности. Зашто човјек не може заувијек остати дијете? Одрастао човјек што више зна, само носи теже и веће бреме које га условљава и ломи, вукло се Аркадију кроз главу.
Дјеца нису обавијештена баш ни о чему, и то је најсјајнији факат када је човјек дијете. Она ништа не знају о себи, о људима, о послу, о бригама, правима и обавезама, о умјетности, креативним тежњама, о љубави, мржњи, разводима, убијањима… Дјеца су као пројекат за изградњу. Човјек га добије, сваки дан гледа у њега, улаже и бори се свим силама да направи креацију вриједну дивљења, а ако почне лоше да гради, од те грађевине неће бити ништа. Све се само сруши. Као прве пирамиде у Египту.
Од дјеце се ништа не може сакрити. Једног ће дана само сазнати да посједују менталне и биолошке нагоне. Сазнаће да постоји љубав, мржња, убијање, умјетност, музика, књижевност, превара, крађа, силовање, блуд.. Питање је само шта ће издоминирати. Као мач са двије оштрице. На једну се кад-тад морају посјећи…
У првом случају, ако дијете крене на вријеме да чита књиге или свира, има шансе да постане узвишено, просвећено и продуховљено биће развијених менталних капацитета. У исти мах може постати и девијантни лудак који се неће лако уклопити у овај наш простодушни свијет, ако болује од хроничног вишка интелигенције.
У другом случају, ако се дијете гради на компјутеру, телевизији, гледајући МТВ и сличне гадости модерног капиталистичког времена, постају неизлијечиви овисници без свог разума, подобни за лаку обраду и манипулацију.
Или још горе, ако се дијете сачува од свега, свих ризика спољнога свијета, нецензурисаних и оштроумних књига, околине која васпита, квалитетних медија, као што су то радили госпођа и господин Вијом у Золином Кључалом лонцу, желећи да сачувају своју кћер за удају, добиће наивног дебила над дебилима неспособног за живот, који ни са 30 година неће знати ништа без скута маме и тате, живећи са њима, не одвајајући се од њих и који се никако неће својом вољом знати адаптирати у свијет друштвених токова, блуда, разврата и порнографије.
Када се овако посложе ствари, поставља се логично питање да ли би људи били другачији када би се дјеца могла сачувати од утицаја друштва и створова са лименим душама? Међутим, дјеца немају избора, све им је доступно, а развијати се морају. Ни сами нису свјесни колико су пресрећни ако успију што дуже одагнати формирање човјека у себи.
С обзиром на то да је пред Аркадијем била сва неизвијесна будућност, још пола дана који није испланирао и који би као сви други дани само исцурио као бензин из пробушеног канистера, безусловно се одлучио упутити у парк, слушати птице, гледати стабла, слушати лишће, навијати за малене мраве док их велики нападају и отимају им храну коју су они намјенили себи, слушати жубор воде у фонтани. Просто опустити ум и тијело.
Под високом липом у бетону била је посађена клупа на којој су фалиле три летвице, али то није пуно утицало и одвратило Аркадија да не сједне. Недуго по том када је сјео, испред себе је уочио чистача у наранџастој униформи, који је чистио парк скупљајући папире, флаше, чикове од цигарета, искориштене и пробушене кондоме (неко можда и не зна да је синоћ постао потенцијални отац. Какво ће то изненађење да буде, за конзументе секса и њихове родитеље…). Под клупом се налазило неколико лименки од пива.
„Извините, ако бисте били љубазни да на трен помјерите своје ноге? Испод клупе се налази неколико лименки…“, обратио се Господин Чистоћа са изузетном опрезношћу, танким и дрхтавим гласом, што је одмах привукло Аркадијеву пажњу.
Заударао је помало на алкохол, што није изненађивало. Сви радни људи су пили, од чистача улица, водоинсталатера, поштара, гробара, бравара па све до премијера, предсједника, судија, адвоката, љекара, свештеника. Радни свијет је локао до бесвијести, како у слободно вријеме, тако и на радном мјесту. Када би се строго примјењивале одредбе Закона о раду, сви запослени у државној управи, правосуђу, привреди итд. били би отпуштени, а тада не би имао ко да ради па су људи пили и радили… И пили, пили, пили да би радили… Да би издржали!
Чему такав тон, чему страх у очима и понизност? Па и он је човјек, оно рђаво као ја, као сви. По чему се он разликује од било кога. То што је чистач не умањује га. Можда је он бољи од свих људи које сам упознао у животу… прохујале су Аркадију мисли кроз главу.
„Нема проблема, господине, само изволите“, одговорио је Аркадије.
Чак је сам помјеривши своје ноге, дохватио двије лименке од пива иза клупе.
„Хвала, млади господине, врло сте љубазни.“
„Нема на чему.“
„Ви сте много добар човјек.“
„Господине, само сам дохватио лименке, није ми било тешко.“
„Хвала још једном. Заиста хвала!“
Господин Чистоћа се са осмијехом и дубоким поштовањем загледао у Аркадија, да се сам Аркадије помало зачудио и осјетио посрамљено, осјећајући неугоду, не знајући шта да одговори.
„Извините ако вам одузимам вријеме“, наставио је господин Чистоћа, “али морам вам рећи да овај посао радим већ двадесет и шест година, и нико ми до сада није помогао, а камоли да ме неко назвао господином. Обично на нас чистаче сви гледају као на мраве, с висока, као да смо бића која нису достојна постојања, бића неутврђеног реда, јер смо испод дна. Као отирачи, као тринаесто прасе у друштву које је крмача. Одбачени. Нас нико не примјећује. Ми никоме нисмо битни…“
„Не одузимате ви мени ништа, а најмање вријеме…“, прекину га Аркадије, додавши: „Времена свакако више нема, оно је већ исцурило и отишло у бесповрат. Људи су дресирана крда, добри мој господине. Не осјећајте се лоше и небитно ако вас лоше третирају. Ви радите свој посао да бисте преживјели. Не живите због других. Ви сте много бољи човјек од свих њих.“
„Али тешко је то поднијети младићу. Нарочито сада када сам стар“, искреним тоном који је позивао на сажаљење исповиједао се господин: „Ми стари некако смо рањиви, вољели би имати оно што немамо, а морамо се одрицати свих задовољстава које млади упражњавају да бисмо још мало поживјели. Само се сјећамо, јер нам ништа више не остаје. Старост је, вјеруј ми сине, као некаква врста казне за све оно што је човјек чинио у младости, а која се не може одложити. О како је Младост предивна. Двоглед у сутра, у будућност. Нема ништа љепше од младости. Али она тако брзо прође, у лутању, у проналажењу. И теби ће се десити исто, видјећеш, а онда ћеш се питати шта ти се десило.“
„Баш сте ме утјешили, могао бих одмах главу ставити на пањ и замолити некаквог маскираног џелата да ми олакша пут према старости, добри господине. Али није ни ваше још готово. Зашто не пецате, ријеке су велике? И Дунав и Сава. Мада отприлике знам како вам је, сваком је његова мука најтежа. Не могу вас утјешити, волио бих помоћи, заиста. Како вама, тако и себи у својим менталним собама немира. Врло често не знам како доћи до једноставних одговора док се саплићем о многа питања. А младост је можда тек обични тест пред старост да бисмо у старости могли полагати пред самима собом испите зрелости…“
Говорио је ово Аркадије осорног лица, мрштећи се и правећи чудне гримасе, истовремено се по ко зна који пут питајући каква је заиста логика и оправданост живота ако човјек сазре тек у старости када више нема моћ, снагу, жеље ни прохтјеве. Чему онда живот? Наравно да се зрелост огледала у прихватању баналног и просјечног живота који су сви упражњавали на идентичан начин, али Аркадија, нарочито послије свих расплета који су га задесили у животу, сав тај изрежирани живот није интересовао. Ово управо из разлога што му је такав живот био досадан, лако остварив, једноставан и неинспиративан. Не желећи да пренесе ово схватање бесмисла на господина Чистоћу, наставио је:
„Понекад мислим да је најбоље само сјести и чекати старост не би ли спознао живот, пустити ствари да се дешавају саме по себи, а онда са стеченим знањем почети живот који је на корак до смрти. Боље живјети са спознајом и знањем пар година, него читав живот трагати па уморан умријети. Не знам како да се увјерим у супротно.“
„Вараш се, сине мој, ја сам полуписмен и необразован човјек, не могу ти пуно рећи, али знам једно. Старост је глупа, тупава и наивна, човјек у старости поново постаје дијете. Тако се и понаша, тако осјећа. Ништа не зна. Ништа не може сам. Тражи пажњу, јер не може без туђе помоћи. Ево, ја сада ништа више не знам.“
Знао је Аркадије да у том човјеку нема мјеста за умјетност. То се просто лако могло уочити, слушајући говор и начин на који су излазиле из уста граматички непотковане ријечи. Али за разлику од многих који су нешто површно просвећени и продуховљени, господин Чистоћа је имао душу и тешко искуство. Био је просвећенији од многих академских и образованих људи које је Аркадије познавао.
Међутим, Аркадије је схватио да би потпуно бесмислено и сулудо било покушати Господину објаснити бесмисао његовог прохујалог живота.
Сву ту биједност живљења и његову анонимност. Иако је био поприлично ружан, необријан, несиметричног лица, био је некако умиљат, попут пса. Носио је некакву топлину у грудима, просто се чула доброта из његовог срца.
„Још једном хвала. Извините што сам вас гњавио. Ништа ми не замјерите. Довиђења и да вас Господ чува“, поновивши задњу реченицу неколико пута.
„Нема не чему, хвала и вама. Чувајте се људи. Довиђења“, одговорио је Аркадије.
Још један човјек кога сам срео у животу, с којим сам разговарао, коме не знам ни име, ни адресу, ни националност, вјерску припадност и кога вјероватно више никада нећу срести. И све то није битно. Уствари, људи и не знају да су се можда понекад сретали са појединим људима на десетине, можда и стотине пута, али нису обраћали пажњу на њих, зато што нису постојали узроци који би их спојили , мислио је у себи Аркадије, те је записао све што му се мотало по глави у блок који је носио са собом у торби.
Диван осјећај, мада и помало тужан, али овог човјека Аркадије ће засигурно похранити у бокс сјећања. Данас му је господин Чистоћа рекао да је добар човјек, а то му већ дуго није нико рекао, осим чика Часлава, који је био отприлике истих година као господин Чистоћа. Са младим људима Аркадије би само долазио у конфликт и неслагање. Можда зато што је био неколико менталних спратова у односу на своју генерацију. Људи су код чудака и генија увијек видјели проблем у алкохолу. Тако их је најлакше било објаснити, а шта се стварно крило иза свега тога то није никоме било битно, јер вихоре ума нису могли разумијети, неријетко академски и образовно потковани, али духом сиромашни.
У чему или у коме је био проблем? У схватању? узвикнуо је Аркадије питајући се.
Двадесет и шест година господин Чистоћа је радио у градској чистоћи, на службу и вијек. На његовом лицу могле су се врло лако уочити све кише, магле, мразеви, сњегови, лед и врелине док је у својој дугој и богатој радној историји чистио улице, паркове, игралишта.
Шта ли је радио прије овог посла да је завршио овдје гдје јесте? Не могу да замислим страхоту његовог живота, питао се Аркадије.
Господин Чистоћа био је спреман за старост, за ту неизбијежну и надолазећу истину, чекајући њен сасвим извијесни долазак. То је било једино сигурно стање које ће га задесити прије смрти. И не само њега, већ и све људе. Била је то охолост Свемира, дах Господа, цијена постојања у позоришту човјечанства.
Човјек је извршавао бројне жељене и нежељене задатке, а онда када би завршио са свим успјешно или безуспјешно, остављао би неком другом своју улогу, пакујући ствари, узимајући подеране кофере и нестајући са сцене. Заувијек.
Размишљајући о свему, Аркадије је поново похрлио за блок у своју торбу, нашавши оловку на дну своје торбе те је брзински записао:
Сваки дан ме подсјећа на гладијаторску арену у којој се људи такмиче као звјери. Примитивци се боре за моћ и богатство, умјетници ратују са самима собом трагајући за истином, остављајући своје дубоке ожиљке и трагове у камену времена којима ће се кроз неколико година хвалити неки нови примитивци…
Живот је уистину клизава подлога по којој се хода. Дубока замка за геније и умјетнике. Обичним Људима који остварују задатате циљеве заиста је свеједно за њихове животе. Они се рађају, остварују оно што су и многи прије њих, осјећају битност и незамјењивост својих површних душа, а умиру анонимни и заборављени прије смрти. Живот страћају на неважен и небитне ствари, редовне животне задатке и ту се таложи сав смисао њихове будности.
А Ја, болесни кловн, сада са вјештачком маском на лицу, имам само једну душу, која је само моја, рањену и креативно запрегнуту. Много се плашим за њу, све што чиним је у правцу њеног очувања од спољашњих утицаја. Уопште ми није свеједно када морам да идем на тамо некакав досадни посао, у устајалу бирократску рупу, кад морам да обављам уобичајене и тривијалне ствари које нису достојне пажње и интелигенције. Све ми то одузима вријеме, умара ме физички и психички и одвлачи од онога чему бих се емотивно посветио. Зато сам Немоћан под небом у пољу простора, сам као цвијет на ливади што га вјетар њише, потпуно неједнак и неспојив са силама друштва. Са силама живота. Велико ништа у ничему и свему. Запањује ме како људски мисле да су креатори и власници свога времена и својих живота. Несхватајући сопствену безначајност у простору и времену, несхватајући да су обичне слуге јачима своје врсте. Човјек је и слуга природе ма колико мислио супротно. Услови које диктира природа нису никако људски. Поплаве, пожари, катастрофе, цунамији, само су малени дио шта би нам природа могла учинити. Ако природа пожели да покаже сву своју сурову и разорну снагу, оштре зубе у својим немилосрдним чељустима, тада може да учини оно што наш ум не може ни да замисли. Природа је најнеизљечивији шизофреничар. Ни један писац није довољно велики да опише и креира фабулу љепота и катастрофа као што то може сама природа. А Свемир? Он ће увијек бити ту. Неко ће га већ истражити. Човјек живи у заблуди, у процијепу између времена и свемира, уопште се не дешавајући.