Тад је крај, кад је крај.
И није тад крај, кад се завршава, јер кад је крај, тада се још може наставити, али то ама баш ништа не значи.
И није тад крај кад негде другде (неком другом згодом, с неком другом, итд.) прцају, него кад је крај.
И није тад крај кад примете, него кад је крај, а није ни тад, кад изговоре или измисле или поверују или уоче, него кад је крај.
И није тад, кад нешто ново почиње, јер од тога што је крај, још ништа не почиње.
Крај није тад, кад пуца веза, оставе те, посвађају се, одлазе, побегну, избаце те, маглу хватају.
Тад је крај, кад је крај.
Кад је крај, тад је крај.
Није тад крај, кад више нема смисла, јер кад више нема смисла, тад још може и те како дуго и ђаволски лоше.
Није тад крај, кад се завршава, јер могуће је, кад се завршава, још уопште није крај.
Није тад крај, кад окончати желе, јер кад окончати желе, тад још увелико траје.
Није тад крај, кад нешто ново почиње.
С тим да нешто почиње, још неће бити краја, јер можда баш зато треба нешто да почне да не буде краја.
Није тад крај, кад сваки аргумент о томе говори да је крај, и не тад кад те аргументе и наређају. Тад је крај, кад је крај.
Ако средом поподне у три сата се завршило, још је могуће да увече у шест, или у четвртак ујутро поново тако осећамо, да увелико траје и само две године касније, у уторак преподне у десет сати смо сигурни у то, али није тад крај, кад смо у то сигурни, него кад је крај.
И могуће је да у међувремену још верујемо да је тако, како је некад било, међутим врага.
Увек је тако, како је сада, а сада је крај.
Кад је крај, тад је тешко.
Због тога неки пре но што би дошли до краја прекидају, а други пак настављају иако је већ одавно крај.
Препјевао са мађарског:
Илеш Фехер