Седан угашених свјетала стајао је покрај пута одмах изнад Пајни Фолс моста и док сам га пролазио, дјевојка избаци своју главу и рече, „Извините“. Њен глас је био озбиљан, али у њему није било довољно узбуђења да га начини ни грубим ни пискавим.
Стиснуо сам кочницу и вратио се. До тада је човјек изашао из седана. Било је довољно свјетла да ми дозволи да видим да је млад и прилично крупан. Пружио је руку у смјеру којим сам ишао и рекао, „Својим путем, друже“.
Дјевојка је поновила, „Хоћете ли да ме одвезете до града, молим Вас?“ Чинило се да покушава да отвори седанова врата. Њен шешир јој је падао преко једног ока.
Рекох, „Наравно.“
Човјек на путу закорачио је према мени, показао руком као и малоприје и зарежао, „Чисти се!“
Изашао сам из свог аутомобила. Човјек на путу наставио је према мени кад се глас другог човјека зачу из седана. Груб, пријетећи глас. „Полако Тони. То је Џек Бај.“ Врата седана се отворише и дјевојка искочи.
Тони рече, „Ох!“ и његове ноге несигурно клецнуше на путу; али када је видио дјевојку како се креће према мом ауту, викнуо је огорчено, „Слушај, не можеш се возити са…“
До тада већ је била у мом кабриолету. „Лаку ноћ“, рекла је.
Он се окрену ка мени, тврдоглаво вртећи главом, поче, „Нек сам проклет ако дозволим…“
Ударих га. Био је прилично ошамућен, зато што сам замахнуо јако, али мислим да је могао да се придигне да је хтио. Дао сам му тренутак времена, а онда упитах колегу у седану, „Све у реду с тобом?“ Још увијек га нисам могао видјети.
„Биће он у реду“, брзо одговори. „Побринућу се за њега, без бриге.“
„Хвала.“ Уђох у ауто поред дјевојке. Киша, од које сам бјежао према граду, поче да пада. Купе са човјеком и женом обиђе нас док смо се возили према граду. Пратили смо их преко моста.
Дјевојка рече, „Ово је ужасно лијепо од тебе. Нисам била ни у каквој опасности тамо, али било је – гадно.“
„Не би били опасни“, рекох, „Али били би – гадни.“
„Познајеш ли их?“
„Не.“
„Али они знају тебе. Тони Форест и Фред Барнс.“ Кад ништа не одговорих, она додаде, „Плашили су те се.“
„Ја сам очајник.“
Насмијала се. „И баш лијепо од тебе, такође, вечерас. Не бих пошла ни с једним од њих насамо, али мислила сам да са обојицом…“ Подигла је оковратник свога капута. „Киснем.“
Зауставих кабриолет поново и почех да ловим платнени кров са њене стране аута. „Дакле, име ти је Џек Бај,“ рече док сам качио кров.
„А твоје је Хелен Ворнер.“
„Како си знао?“ изравнавала је шешир.
„Виђао сам те около.“ Завршио сам качење крова и вратио се унутра.
„Да ли си знао ко сам када сам те дозивала?“ упитала је док смо кретали даље.
„Да.“
„Било је глупо од мене да тако пођем с њима.“
„Дрхтиш.“
„Свјеже је.“
Рекох да ми је жао јер ми је пљоска празна.
Скренули смо у западни крај Хелман авеније. Било је четири минута послије десет по сату испред јувелирнице на углу са Лаурел улицом. Полицајац у црном, гуменом капуту наслањао се на сат. Нисам знао довољно о парфемима да бих знао име њеног.
Рече, „Прохладно ми је. Можемо ли стати негдје на пиће?“
„Да ли стварно то хоћеш?“ Мој глас мора да ју је збунио; окренула је главу брзо, проматрајући ме при слабом свјетлу.
„Вољела бих,“ рече, „осим ако си у журби.“
„Не. Можемо код Мека. То је само три или четири блока одавде, али… то је црначка рупа.“
Насмијала се. „Све што тражим је да се не отрујем.“
„Нећеш, али јеси ли сигурна да хоћеш да идеш?“
„Свакако.“ Нагласила је своје дрхтање. „Хладно ми је. Још је рано.“
Тутс Мек отворио нам је своја врата. Могао сам закључити, по љубазности којом је повио своју округлу ћелаву главу и рекао, „Добро вече, господине; добро вече, мадам,“ да би желио да смо отишли негдје другдје, али нисам био нарочито заинтересован за то шта он мисли. Рекох, превише весело, „Здраво, Тутс, како си вечерас?“
Унутра је било само пар муштерија. Отишли смо за сто у углу најудаљенијем од клавира. Изненада, забуљила се у мене. Њене очи, већ веома плаве, постадоше и веома округле.
„Мислио сам да си могла видјети у ауту,“ почех.
„Како си добио тај ожиљак?“ питала је, прекидајући ме. Сјела је.
„То?!“ Ставих руку на образ. „Туча – прије пар година. Требало би да видиш овај на мојим грудима.“
„Мораћемо да идемо на пливање некада”, рече весело.
„Молим те сједи и немој да чекам на пиће.“
„Јеси ли сигурна да…“
Почела је да пјевуши, ударајући ритам својим прстима по столу, „Хоћу пиће, хоћу пиће, хоћу пиће.“ Уста су јој била мала, пуних усана, и повијала би се на горе, без развлачења у ширину, када се смјешила.
Поручили смо пића. Причали смо пребрзо. Збијали смо шале и смијали се превише лако на њих. Постављали смо питања – једно је било о имену парфема који је носила – и пружали превише или нимало пажње на одговоре. А Тутс је снуждено са шанка гледао у нас, када је мислио да ми не гледамо према њему. Било је све прилично лоше. Попили смо још једно пиће и рекох, „Онда, хајмо полако.“
Није била превише нестрпљива ни да крене ни да остане. Крајеви њене блиједе плаве косе коврџали су се преко задње стране њеног шешира.
На вратима рекох, „Слушај, иза угла је такси стајалиште. Нећеш имати ништа против ако те не одбацим кући?“
Ставила је руку на моју. „Хоћу. Молим те…“ Улица је била лоше освијетљена. Њено лице попут дјечијег. Склонила је руку са моје. „Али ако би радије…“
„Мислим да бих радије…“
Рекла је полако, „Свиђаш ми се, Џек Бај, и ужасно сам захвална на…“
Рекох, „Ох, у реду је.“ Руковасмо се и ја се вратих у бар.
Тутс је још био за шанком. Приђе ми. „Не треба ово да ми радиш,“ рече, жалосно вртећи главом.
„Знам. Жао ми је.“
„Не треба то да радиш ни себи,“ наставио је, једнако жалосно. „Ово није Харлем, момче, и ако стари судија Ворнер сазна да његова кћеркица трчкара около са тобом и долази овдје, загорчаће живот обојици. Свиђаш ми се, момче, али треба да запамтиш да нема разлике колико год ти кожа била свијетла или колико год факултета похађао, ти си још увијек црнчуга.“
Рекох, „Па, шта ти мислиш да хоћу да будем? Кинез?!“
Превео са енглеског:
Горан Крагуљ