Весна
Насмјешена богињо, кажу
Да си омиљена као полен,
Окрепљујеш вјетар који те доноси
И Горовит због тебе не спава.
Вијенац у твојој коси
Проживљава поново младост,
Усуђује се да ороси
Мутан осјећај, контраст
Прошлог и сутрашњице,
Само тебе пожеле „опет“
Гледати као негацију коначнице,
Ситницу која оживљује заплет.
Јешуа
Можда је времена требало
Да се разуми неочекивани позив,
Познати, промукао глас, трен
Потмулом свјетлу прикладан, везан за тло.
Није прошло још довољно
Да прођем силно кроз вртлог ноћи
И спакујем од себе шта било,
Бар мало за понијет, бар дио
Оног што видјеше очи, што се снило.
У кофер ћу спаковати амбис.
Из себе у труло ткиво преточићу
Ништавило и скројићу космос,
Спржићу отровне ране… волићу
Никада исто, никада само, иако некад
Не буде мало, на вријеме склонићу
Носеће греде, срушићу високи плафон.
Грубим материјалом скројени заклон
Пашће у блато, дозволити разне погледе
У даљину, за корист бића.
Шта се руши?
Јутром усне се налише,
Паром збијених тонова,
Сликом дјевојке док плеше
Рубом свједочанстава.
Зида ме јесен као неимар
Небодер на сутерену;
У њему, свака је соба нијема,
Ријеч је заробљена у камену.
Додирни ћутке траг изнад усне
И спакуј пар вриједних ствари;
Кроз тебе продиру трусне
Нарације о забаченој урари.
♡