Симонид са острва Кеа, миљеник муза и хетера, управо је завршио са рецитовањем своје оде састављене у част племенитог Скопаса и његове победе на недавно одржаним Олимпијским играма, када је схватио да нешто није сасвим како треба. Његови живописни наступи обично би се завршили тапшањем окупљених гостију, куцањем до врха пуних пехара и бујицом извештачених, али у сваком случају пожељних комплимената, тек тренутно је као одјек своје поезије једино могао да чује гласно мљацкање свог домаћина.
Симонид са Кеја није био тиме претерано узрујан, јер на крају крајева он није писао за славу, већ за новац, а задовољавајућа количина истог била је унапред договорена. Зато је он достојанствено и смирено прилегао назад на своје место, одлучивши да се утихлој гозби и сам што тише поново прикључи, као да се ама баш ништа значајно, а још мање непријатно, није ни десило. Његов домаћин, међутим, сматрао је да су песници нафракане пијавице које знају неке речи и само је чекао прилику да једног од њих прикладно почасти.
„Богови заиста нису штедели када су те појили музиним соковима, Симониде“, огласио се домаћин. „Са твојих усана теку речи слатке као мед.“
„Великодушан си као и увек, Скопасе“, одговорио је песник срамежљиво. „Твоја ловором овенчана победа била је надахнуће сасвим довољно, те ми помоћ богова, иако увек добродошла, овог пута није била потребна.“
„А опет, њима си посветио далеко више стихова но мени“, приметио је олимпијац.
Симонид је прогутао маслину.
„О Диоксурима1 се наслушах од тебе поприлично“, наставио је Скопас. „А моје име једва да је двапут споменуто.“
„Као што ти, Скопасе, од свих нас најбоље знаш, једнолики синови Зевсови, прелепи близанци Олимпа, Диоксури, а које ја тако скромно и онако успутно опевах, свети су заштитници песничења, спорта у коме си, а сами смо томе били сведоци, ненадмашан био и остао у читавој Хелади. Учини ми се сасвим прикладно да твоје име крај њиховог ставим.“
„Прикладно, нема шта“, потврдио је Скопас не баш уверљиво. „Него, подсети ме, колико сам ја оно беше дужан теби за ову част коју си ми указао својим стиховима?“
„Част је мени указана, што сам имао прилику да твоју славу својим даром овековечим“, подједнако уверљиво узвратио је Симонид. „Ако се добро сећам, пола таланта2 била је награда коју си ми наменио за ту привилегију.“
„Пола таланта, заиста…“
Скопас је замишљено подигао свој пехар и сачекао да га голишави момчић вином поново напуни до врха.
„Него, не чини ли ти се исто тако прикладно да пола од те суме дугују ти, како ти већ лепо рече, моји заштитници – Диоксури“, упитао је Скопас и након великог гутљаја наставио: “Јер кад већ оду твоју заједно настанисмо, зашто не би и рачун за њу поделили?“
Маслина се вратила Симониду у грло, додатно му укиселивши осмех.
„Прикладно је сасвим, Скопасе“, одговорио је песник. „Као и све друго што твоја мудра боксерска глава докучи.“
„Е, па у то име“, узвикнуо је Скопас добронамерно, попут човека који пљује нокаутираног противника, и позвао плесачице и музичаре да Афродитиним жаром и Аполоновом китаром свечану гозбу поведу у следеће поглавље – нешто живље понадаше се остале званице већ добрано ошамућене од вина и досаде.
Лирска музика није успела да поправи Симонидово расположење. Па чак ни када је гозба попримила све карактеристике оргије, песник није могао да учествује у њој искрено и са уживањем. Заправо, једино што га је спречавало да истог тренутка напусти свеопште славље, била је чињеница да је и даље седео без свог, ионако знатно умањеног хонорара. Како су ствари стајале, Скопасу је исплата песника била последња рупа на свирали, док је рупа и свирала тренутно било више него што је Симонид могао да их преброји.
Усред покушаја да то ипак учини, један од Скопасових спољних робова пришао је Симониду и тихо му прозборио на уво: „Уважени Симониде, опростите што вас ометам, али траже вас на капији.“
„Мене?“ са сањивом збуњеношћу упита песник. „Ко?“
„Нису желели да се представе. У питању су два брата. А и то само претпостављам, јер личе ко јаје јајету.“
Симонид се на брзину преслишао са колико је тачно удатих жена спавао у овом полису3. Затим је исти рачун извео узевши у обзир људе од којих је позајмљивао новац. Схвативши да своју репутацију у овом крају Хеладе још увек није оправдао, упитао је нешто више заинтересовано: „А изгледају ли отмено?“
„Веома“, одговори роб. „Лепше хаље од њихових нисам овде виђао, а красе их и украси од злата. Готово ме заслепише њима кад се појавише.“
„Ма, шта кажеш“, рекао је Симонид и очистио браду од коштица. „Није угодно остављати такве људе да дуго чекају на сунцу.“
„Бога ми, упекло је“, сложио се роб и облизнуо суве усне, не скидајући поглед са охлађеног грожђа у Симонидовим рукама.
„Па шта бленеш онда“, узвикну Симонид саосећајно. „Води ме њима!“
Роб је повео Симонида до излаза, вешто прескачући отмене госте који су се ваљали у барицама вина и урина, те успеше да напусте гозбу сасвим непримећени. Једном на капији, Симонид и роб се погледаше тупо, како то само умеју уметници и припадници ниже класе када остану сами. Каква год очекивања да су имали један од другога, изгледало је да ће она бити изневерена.
„Нема никог“, оштроумно је закључио роб.
„Па, то није сасвим тачно“, приметио је Симонид. „Нас двојица смо ту.“
Песник је затим засукао рукаве и кренуо лагано да крцка вратне пршљенове, забацујући главу час на једну, час на другу страну, што је његовог саговорника почело да чини благо нервозним.
„Кунем вам се Хермом4“, започео је роб излагање убедљиво. „Два младића, лепи к’о богови, у златним оклопима, појавише се однекуд и наредише да одмах изведем Симонида песника…“
Наставак излагања није био сасвим разумљив услед притиска које су Симонидове шаке вршиле над гласним жицама, а уједно и над остатком врата несрећног роба, а што је све било пропраћено масним псовкама у дитирамбу5.
„Је л’ те Скопас на ово наговорио, магарче уштројени“, драо се Симонид попут поменуте животиње. „Да ме измамиш са гозбе, ем пониженог, ем неплаћеног! На прво сам још и навикао, али на ово друго ме нећете навићи, не звао се ја…“
Пре него што је Симонид, у нападу правдољубивости и самољубља, успео да изговори своје име, тло под његовим сандалама је кренуло да се помера и поскакује, да шкирпи и да пуца, као да је и оно само било потакнуто узбуђењем које је завладало испред Скопасове виле. Додуше, Скопасова вила више није могла да послужи као топоним, јер она је већ након првог тектонског поремећаја добила, онај нама тако познати изглед древних рушевина. Крова, спратова и зидова више није било. Остали су само стубићи. А и они су се клатили.
Земљотрес се завршио онако како је и почео, нагло и без икаквог упозорења – мада би ово последње пажљиви посматрач могао да доведе у питање. Симонид је био веома пажљив посматрач и сада је немо посматрао камени крш што је прекривао место које је до малопре сам заузимао на Скопасовој гозби. Пронашао га је веома лако, јер било је то једино парче шута испод којег нису вирили људски удови.
Народ је истрчао на улице и кренуо да се окупља око места несреће. Неко из масе гласно је приметио да је – на срећу – страдала само Скопасова вила. Роб, који је још увек долазио себи услед шока и доскорашњег мањка ваздуха, саркастично је приметио да је срећа релативан појам и врло индивидуална ствар.
„Робе…“, прекинуо га је Симонид у филозофирању. „Она два младића за која тврдиш да су ме тражила. Да ли су са собом водили коње?“
„Два бела пастува“, огорчено одговори упитани.
„А да нису можда на глави носили штогод?“
„А сад ми одједном верујеш, стихоклепче“, упитао је роб увређено, као да и он попут слободних људи поседује неку част коју истина може да одбрани. „Капе шиљате носили су. Једна налик на другу.“
„Богови блажени…“, прошапта Симонид.
Песник седе на земљу и извади пажљиво свитак са својом одом, па прво погледа у онај крш што иза земљотреса остао је, а онда подиже очи ка небу.
„Исплатише оду. Наплатише увреду.“
___________________
1 По грчкој митологији близанци Кастор и Полукс, синови Зевса и Леде, жене спартанскога краља Тиндареја.
2 Одређена тежина и извесна свота новца код старих Грка.
3 Град држава код старих Грка.
4 Бог трговине, лоповлука и гласника у митологији старих Грка.
5 Свечана хорска песма у старој Грчкој.