ЖЕНА И СВЈЕТЛО
Недуго након што је Господин Чистоћа нестао из парка низ улицу, док је Аркадије завршавао своје ријечи дубоко замишљен, у парк се ушетало створење љепшег човјеколиког облика. Предивна жена. И заиста, то није била обична жена, већ на око створ Божанскога поријекла са узвишеном љепотом њеног лица. Све што се Аркадију тада затекло у глави просто је напустило свијест.
Изгледала је као фатаморгана сјаја. Умјетница, сликар. Недалеко од Аркадијеве клупе, спуштајући свој руксак и сталак за платно, не обазирући се око себе, почела је да вади ствари и слаже их око себе. Извадила је конзерву пива и отворила је без имало тешкоће. Отпила је неколико гутљаја.
Њеној љепоти никако није пристајало пиво из лименке, али је то још више привукло Аркадијеву пажњу. Изгледала је узвишено и недостижно.
Убрзо је почела са припремањем кистова и боја. Мијешала је боје дижући главу према небу, повремено жмирећи час на једно, час на друго око. У том трену Аркадије је уочио да има зелене очи које су биле препуне сјаја и беспријекорне загонетности. Пламтиле су страшћу и благим тоном осјећајног устројства личности. Почела је да слика уврћући свој стас. У Аркадију се будила знатижеља, али и истовремено, након дужег времена пожуда из срца, какву не памти.
Каква дубина погледа. Као вода океана која лежи на бијелом пијеску Галапагоса. Од када нисам маштао или размишљао о жени. Од када нисам осјетио заљубљеност. Зар је ово некакав знак? питао се Аркадије сав устрептао од узбуђења потпуно збуњеног и у исти мах озареног погледа. У његовој глави се одигравала драма хемијских процеса која је подстицала заљубљеност.
Привлачила је пажњу, била је уочљива, подераних панталона, распаднутих патика, испараног џемпера развучених рукава на којима су висили опарани конци, црвено-нараџасте и полуковрџаве косе, већ раније умазана темперама по лицу и рукама, дугачких полуобрађених ноктију, у којима је и поред оваквог манијачког изгледа било суровог сексипила.
Какав створ. Жена, да ли је могуће, овако грациозна, слободна од Свемира и доминантна, не водећи рачуна о свеприсутним облицима од људи и твари. Потпуно искулирана и неоптерећена. Изгледала је дивље, помало неукротиво, одушевљен је био Аркадије.
Код жене су ријетко спојени дух и љепота, али када се то двоје споји, не постоји ништа узвишеније и величанственије од природе, а чему би се човјек више дивио.
Мушкарац је тада заиста обична мрља коју природа лоше нанесе на платно простора.
Изводила је чудне трзаје и потезе рукама, жмирећи на једно око, а онда на друго, кривећи главу, затим усне, плазећи меки и влажни језик, повремено мјешајући боје кистом… Аутобуси градског превоза правили су несносну буку док су пролазили возећи људе да ору и вуку у бирократске торове, са тачке А на тачку Б. То је могло бити било гдје у граду.
Све то ни најмање није утицало на њену концентрацију, мирноћу и дубину погледа. Стално је гледала према небу кроз крошње дрвећа, спуштајући повремено поглед, гимнастицирајући по планту. Истовремено се на њеном лицу могла уочити потпуна неприсутност и ходање босим ногама по језеру инспирације и маште, гдје су лептири ловили Анђеле са крилима и бацали их у ватру Пакленог Огња.
Аркадије није могао да се отргне утиску и невјероватној узвишености младог женског створа да само тако може нестати у даљину инспирације, не примјећујући ледени свијет око себе. Колико пута би дошао на идеју да напише пјесму, причу или да забиљежи двије или три реченице, а никад то не урадивши зато што су га ометали људи својим пристуством. Потпуни мир и ледена тишина били су његова основна тежња. Сједећи на клупи која је у односу на њено постоље за платно била посађена под таквим углом да је било само мало потребно нагнути се уназад да би се видјело какве трагове, линије и облике оставља на платну.
Оно што су очи у првих неколико милисекунди регистровале, Аркадија је укочило, умањило, потпуно збунило, оставивши га тупавог и зачуђеног погледа. Госпођица Створ сликала је бројеве у облику животињских глава са црвеним очима исплаженог језика. Сви бројеви били су пламени високих свијећа које су горјеле у облацима што су висили са Сунца везани танким нитима свјетла. Примјетивши Аркадијеву избезумљену фацу, Госпођица Створ му се обратила:
„Не свиђа ти се?“, испусти глас од вате.
Могла је бити лијек за глувост.
„Овај, мене питаш… ја, онај… па нисам гледао, мислим… не знам. Боје су, овај…“, Аркадије замуца и застаде са говором. Крв му тада похрли у лице обојивши му образе.
Какво потонуће, какав блам, каква неадаптација ситуацији, какво подметање главе под гиљотину, какво самопогубљење. Земљо, отвори се! Стоко неспособна, као да први пут разговараш са женом, одјекивало је у том тренутку у читавом свемиру као ехо Аркдијевих мисли иако је осјетио врелину задовољства што му се обратила. Био је примјећен од примјетне сличности себи.
Галаксије су се стидјеле умјесто њега и бјежале у скривене углове бесконачног простора. Од набоја адреналина није могао доћи до даха и ријечи. Мозак му је доживио тренутну парализу усљед очарања.
О сликарству није знао баш ништа. Оно мало што је знао, говорлио му је да се из многих слика може пуно тога ослушнути и разумјети, али само су поједине у себи носиле ознаку генијалности потпомогнуте оптималним количинама луцидности, какве су биле слике Салвадора Далија, Пикаса. Схватање дјела сликара, али само генијалних сликара, захтијевало је одређен напор, анализе, тумачење и поистовјећивање да би биле схваћене.
Међутим, Аркадије није знао размишљати на начин како размишљају сликари, нити су они могли размишљати као књижевници ма колико то неко изједначавао и супротно тврдио. Нико не може радити више ствари, а да их уради генијално. Књижевник и сликар могу имати заједничку тему, али ће је свако изразити на свој начин путем своје технике.
„Слика је некако нејасна одавде. Не видим из ове даљине. Видим само обрисе…“, мало се тргнуо зацрвенивши се док је изговарао ове ријечи.
То је била једина и најбоље осмишљена реченица које се у овом стању могао сјетити.
„Зар се бојиш прићи? Ја нисам жена… Истегнућеш леђа тако савијен. Приђи и погледај. Нећу ти ништа, можда ти само одгризем уво. Изгледаш чудно незнанче…“ Потпуно збуњен и затечен њеним устрајањем да јој приђе, Аркадије се потпуно укочио као да је био хиљаду година у једном положају. Није имао избора, услиједило је успорено дизање са клупе, муњевито покушавајући да размисли шта да каже о слици, а да то не буде отрцано, офуцано и клише. Није желио да остави утисак незналца који не види ништа дубље осим тубе за темпере и људског бића које „пије дрогу“, јер је и сам био необичан, лудак из ормара који се храбро кретао по размонтираним и дотрајалим шинама умјености. Просто је обожавао књижевност, а оно што га није занимало то није ни знао.
Пришао јој је нервозним ходом који је одавао малену несигурност. Она и није била жена, била је више отјеловљен лик његове маште потпомогнут њеном необичношћу. Вањштина га није толико интересовала. Била му је важна енергија. Људи или је имају или немају. Био је опчињен, до краја, сигуран да је то био Бог, свемирска свјетлост или чак нешто даље и више. Услиједило је унутрашње дивљење, не толико са сликом колико с чудесним осјећајем обожавања њених ватрених очију које су сијале као камење испод мора у плићаку.
„Здраво, изгледаш мало одсутно? Ја сам Марина.“
„Можда мало, али овдје сам, тик уз свјетло! Ја сам Аркадије“, промрмља он буљећи радознало и збуњено у слику такође пруживши јој своју руку.
Имала је руке од сатена. Њен додир враћао је осјећај живота и постојања. Будила је сваку умртвљену ћелију у његовом тијелу. Град је обиловао младим женама које су биле обучене овако или онако, згодне, лијепе, утегнуте, пожељне, али превише јефтине. Оно што је Аркадију требало било је више од тијела и задовољења сексуалног нагона. Све то је окусио за вријеме средњошколских дана и студирања и просто је постало досадно и једноставно. Нису све жене биле јефтине и бестидне, али оне које су биле слободоумне или су биле у лудницама или се нису могле пронаћи док су чамиле у својим суморним собама саме и без вјере у живот. Марина је била више од реалности, материја која инспирише.
„Видјела сам те како сједиш када сам долазила у парк… Примјетила сам да гледаш овамо.“
„Да, гледао сам. И тебе и све око тебе и себе. Понекад човјек нема шта да види, све је исто, блиједо и досадно, а онда сам видио тебе како улазиш у парк. Просто си обојила простор… Сликаш?“, упита Аркадије желећи да скрене тему с приче како је видно буљио у њу.
„Сликам, волим да сликам, обожавам боје, обожавам њихов тон и музику. Као што рече, све је сувише сиво, а боје ме радују и одводе у далеке крајеве ума. Обожавам свој мир.“, одговори Марина.
„Јеси ли студент са Академије или… Као да ниси одавде, по говору…?“, упита Аркадије.
„Самоука сам. И да, нисам одавде. Из З… сам, још увијек студент.“
„Академија?“, упита одушевљено Аркадије.
„Не, архитектура… Моји су хтјели да студирам архитектуру па сам је уписала тек онако, њима за жељу, већ двије године сам апсолвент, не вуче ме да завршим. Родитељи су ми спремили будућност и живот по својој формули и хоће да радим код њих у предузећу, а мене то не занима. Никакви зидови од 8 до 16. Али су толерантни, још увијек ми дају новац. Може ми се, иако звучи кукавично и безобразно. Захвална сам им. Ипак сам им обећала да ћу привести факултет крају. Волим овако да идем од града до града. Била сам свугдје, по Европи, у Азији. Б… је предиван и инспиративан.“
Аркадије није могао да вјерује да се испред њега налази он сам у женском облику. Из свега је било јасно да је Марина људско биће које такође храбро, помало неодговорно гаји страст према умјетности, које има одличне услове да буде срећно, материјално обезбијеђено и збринуто, али то одбацује, путујући од града до града, упознавајући мјеста, културе, тражећи залогај истине…
У њеном лику препознавао је сваку своју тежњу еманципације од тривијалног и базичног живота.
„Био сам у З… Лијеп град…“, промрмља и застаде, те након неколико непријатних секунди тишине додаде:
„Не знам како ћеш ово схватити, али помало ме подсјећаш на мене…“
„Како то? По чему?“, упита заједљиво као да није жељела да буде поистовјећена с неким.
И умјетници су исказивали сујету, по томе су личили на људе.
„Како?“, Аркадије накриви усну намрштивши чело, те настави: „И ја волим умјетност, прије свега музику и књиге, пишем и свирам. Раније сам имао бенд. Завршио сам правни факултет, али ме тај позив много гуши, умара и депримира. Гадим се на све то. Нема ту тајни, а још мање креативних ресурса. Нема душе, нема ничега. Само мрак.“
„А умјетник си?!“, узвикну те настави:
„Па и изгледаш помало необично и болесно. Али ниси једини такав. Познајем још таквих људи и у З… и у Б… који се баве и сликањем и свирањем. Али они немају завршене факултете. Немају будућност, немају посао, немају визију. Немају ништа. Ти можда имаш перспективу, они је уопште немају.“
„Можда им и не треба. Визија је једини искрен поглед у будућност, субјективан осјећај неизвијесног остварења када се човјек налази на добром путу, али му циљ зависи од среће и околности на које не може да утиче. Није кривити све те људе, па и нас. Стријемимо, а немамо гаранцију па смо понекад и кукавице. Зато можда није лоше што смо образовани. То нам олакшава преживљавање. Само ми умјетници у том свијету лако изгубимо душу и скренемо…“
Отварао се Аркадије, надовезујући се на Маринине ријечи.
„Све ти зависи од среће. Конфучије је рекао да срећа дође сама, а несрећа у друштву. А како смо ми нужно посађени у друштво, јер нас без њега не би било нигдје, углавном ћемо као умјетници бити несрећни.“, рече Марина потпуно увјерено као да је проживјела неколико живота. Док је завршавала своју мисао, Аркадије се задубио у слику, гледајући је, а онда је рекао:
„Одлично сликаш, слике су ти дубоке, препуне загонетки. Те дрхтаве линије, кругови, тонови. Све је некако живо, само што не проговори. Шта су ти најчешће мотиви?“
„Дајем све од себе, човјек ако хоће да буде добар мора стално да ради. Мора да тежи савршенству, да буде стално бољи од нечег што је претходно урадио. Рекла сам ти да волим боје, зато све бљешти од филхаромоније и симфоније мотива. Ово су живи људи чије несрећне душе лебде изнад нас. Проналазе се међу облацима и солитерима гледајући према земљи. Ово смо ми, ти и ја, а ови нас милују по коси.“
„Да ли их продајеш?“, прекину је Аркадије.
„Не продајем их, чак и да продајем, као што и сам знаш, од умјетности се на овом духовно осиромашеном простору не може живјети. Све што радиш, радиш због себе, јер имаш у себи некакав креативни набој који мора изаћи вани. Али, понекад је тешко бити умјетник који не личи на некога па чак и на самог себе.“,одговори Марина.
„Највећи су они који личе само на себе. Код појединих умјетника проблем је што не умију да се удаље од својих идола и узора па превише личе на њих. А у креативном смислу најтеже је надмашити себе…“
У том Марина прекиде Аркадија:
„Потпуно се слажем са тобом. Како кратко, а јасно, то ми се свиђа код писаца. Ако пишеш као што говориш, могао би успјети.“
„Слушај, само рад и постепени прогрес у креацији могу да те спасу. Потпуно те разумијем што не покушаваш да продајеш своје слике. Нема то ко да купује, а камоли да разумије, људи вриједност виде само кроз новац. Твоје слике вриједе онолико колико их ти волиш. Све моје што напишем вриједи онолико колико пута се будем враћао својим ријечима да се нахраним њиховом снагом. Пишем пјесме, приче. Можда некада све то објавим. Данас маркетинг продаје све па ме то одбија“, говорио је Аркадије пун усхићења подсмијехнувши се када је изговорио посљедњу реченицу.
„Тачно је да маркетинг продаје све, али постоји оно што маркетинг не може, а то је да не може нешто начинити генијалним дјелом“, рече Марина подигавши лице према небу, али држећи очи на Аркадију.
„Тачно, генијалност је ствар божанског трена у човјеку“, сложи се Аркадије, осјетивши навирање крви у главу. Будило се нешто дубинско и надразумно у њему.
„А да те питам…“, рече Марина спустивши главу, „имаш ли бар нешто објављено, ако пишеш као што кажеш? Ти би можда могао да продајеш своја дјела, лакше их је продати него слику. Мада данас многи пишу комерцијална срања…“