Мојој мајци
троглодитске претње
пламених готских језика
бљују од свих страна,
и с лева и с десна,
(као она стара
спартанска песма.)
трновити бичеви
сада
спремно
стоје
спреда
и страга,
ни напред
ни уназад
ни лево
ни десно
ни у небеса
ни у земљу.
свуда је
суморно и
оклопски
тесно.
(сваким барбаризмом
хоће да ми одреде
место.)
живот, и са тиме
пуста тмина,
учмала, досадна
празнина;
(рат и борба,
порази
победе
и страдања
не доносе
ништа
ново:
неизвесности,
нејасна хтења,
непредвидљиве
последице?
већ закратко
дашком буре
таласају
ужегло,
умртвљено
и старо.)
али џабе,
мало је.
све је бадава
бесциљ,
узалуд,
моја
је
кожа,
још
увек
тесна,
лимена,
непробојна
као у
најжилавијег
јежа.
они и даље прете,
али ни моја игла
није
ништа
тупља.
јер,
јеж
није
кртица.
а ни хрчак.
(бодље
има да
боде.)