САНКТПЕТЕРБУРШКИ ХОР
Кад у Санкт Петербургу праве ограду
мајстори ноћима не спавају
смишљају измишљају замишљају
како ће се уклопити пахуљице
како ће пролијетати латице
какву ће музику чинити сјеверац
како ће мигољити југо
хоће ли таласи Неве
реметити одраз за мјесечних ноћи
и хоће ли витица сметати сунчевим зракама
онда кују данима
мјесецима
годинама
и нико не спава
и цар и даље бдије
сав Санкт Петербург чека
да се о небеса окаче невидљиве сајле
да се о њих угоблене бесане ноћи
да се крвљу подмажу шарке
да се ограда види из свих свјетова
и изгуби основну функцију
не ограђује
већ пјева
и тако настане петербуршки хор
који држи равнотежу
свим звуковима
на све четири стране свијета
ПИСАТИ ПРЉАВИМ РУКАМА
Из дубоке провинције
посматрам далеки површни свијет
(данас је све могуће
и из дубине посматрати површину)
и питам се
гдје се то заиста нешто дешава
у дубокој провинцији је мрак
тјомнаја ноч
само вируси у акцији
на снази упозорење о опасности
перите руке перите руке перите руке
не приближујте се никоме
сакријте се и преживите
а кад преживите
не перите руке не перите руке не перите руке
зближите се ако имате с ким
и ако вас није страх
и ако вам је важно
посматрам свијет јер све је доступно
све је јавно
све је reality show
чак и у дубокој провинцији
у мраку дубоко укопаном у старе ровове
гдје још миришу прошли ратови
гдје још мирише барут и крв
чучим у рову
у тами
и у паузама кад не посматрам свијет
пишем пјесме
прљавом руком
РАЗГОВОР С А. П. ЧЕХОВОМ ПРИЈЕ ПУТОВАЊА У АТАКАМУ
Ишла бих
драги Антоне Павловичу
али ме страх
умотава
одузима ми дах
запетљава и збуњује
а и шта имам да гледам
кажу
тамо је као на Марсу (као били и знају)
кажу нема живота
нема људи дрвећа птица буба
гмизавих водених лебдећих бића
нема ничег
има само неба неба неба
и нешто мислим
можда их стварно нема
а можда су само невидљиви
јер свуда има свашта
и зато се храбрим
драги Антоне Павловичу
кажем себи не брини ништа
срце ти је намагнетисана игла
а нешто ће већ бацити сјену
рецимо крст тијела
или ће одјек дати координате
и баш ме брига што се полови обрћу
и што планета успорава
шта је мени измишљена оса орбита галаксија
која попуњава својим измишљеним постојањем
празан измишљен постор који се шири
и није ме више страх
драги Антоне Павловичу
можда је то моја Москва
која ме чека
да процвјета
кад стигнем