НОЋ НА СТАБЛУ
Зашто Господе стојиш далеко,
Кријеш се кад је Невоља?
Псалми Давидови
Псалам 10
Нови дан. Небески свод је био мајка која је рађала мали оптимизам. Боје су се протезале свуд куд је полубудно око шетало у својим нанулама од суза. Сунце се издизало изнад дрвећа. Ништа ново и значајно. Клима-уређаји висили су на зидовима зграда. Једино што је Аркадија радовало био је нови посао за који је вјеровао да ће му одморити и оваплотити душу. Док је пио јутарњу кафу слушајући птице сједећи на балкону, размишљао је о претходном дану. Толико дешавања и људи. Марина…
Ни сам Аркадије није знао с колико је жена био у младости. Све су оне биле лошије или боље од некаквог имагинарног просјека. Сјетио се своје „покојне“ дјевојке која га је исто онако очарала као јуче Марина у парку. Питао се стално:
Да ли Човјек може да упозна прави унутрашњи лик жене док с њом не ступи у брак или нешто дубље и комплексније?
Сада је сасвим сам, посвећен умјетности, аријама и симфонијама ријечи, алкохолу, књигама, читајући повремено Нови завјет. Аркадије га наравно није читао на начин да га је уско и слијепо упијао као највећи дио човјечанства, својом друштвено избраздираном и колективно изманипулисаном свјешћу. И наравно, не да би вјеровао у свештеничке и црквене догме, каноне и покорности, већ да би искључиво открио правог себе, сводећи читање на постепено и терапеутско тријежњење делиријског ума, као и извлачење позитивних и слабашних нити живота из утробе храпаве друштвене пукотине.
Истина је да препознавањем своје крви, жеђи и поста душе у фрагментима Новог завјета, човјек може да научи паметније живјети. Кроз мудрост праисторије, удишући је постепено и опрезно, Аркадије је желио да начини бар обрис оног што је желио да учини Исус Христ, а то је подизање свијести на виши степен од човјека који је био некада и данас.
…
Мрак је поново широм раширио своје хладне и дугачке руке. Мазио је Аркадијево лице украшено суморним оптимизмом.
Увијек је некако волио јаке загрљаје таме која се сада просто могла опипати. Били су као заљубљени и нераздвојни пар. У даљини су се чули лавежи паса луталица. Стајао је на станици чекајући аутобус.
Прије него је дошао на пристаниште, Аркадије је то вече шетао градом. Наравно, сам. Покрај њега су пролазили многи људи, махом жене и мушкараци. Личили су на људе, мада није био сигуран. Тада се сјетио како су га родитељи учили свим техникама живота како постати једнина од људи – човјек. То исто су му радили у обданишту, предшколској, основној и средњој школи, а онда опет на факултету. Закључио је једно, а како је увијек у торби носио свеску у коју је записивао своје мисли, извадио ју је, затим стао покрај стуба за ноћну расвјету записујући:
Ауторитети нас од почетка погрешно уче, или да кажем лажу. Од почетка сам био покретна мета у коју су разни људи испаљивали шанжере превара и обмана, инпутирајући свој рецепт владања и манипулације. Све оно чему су нас учили у животу било је потпуно погрешно, лицемјерно и смијешно.
Спознаја људи, живота, љубави, мржње, алкохола, дрога и сличних патологија ствар је индивидуалне снаге и сопственог генератора за схватање, а који спава у језгри интелигенције. Тешко је разумјети нешто ако то ниси никада осјетио или био. Нарочито ако никада ниси имао или си имао прилику бити људи какви они данас јесу. Одувијек ми се чинило да је све што има везе са људима, или тим појмом, потпуно болесно и неизвијесно. Најљепше је било одрастати, бити дијете и имати властити свијет произашао из маште. Али када човјек постане људи (како то зову становници Tрећег камена од Сунца), тада схвати колико је само мало потребно да би индивидуална јединка без имало блата на души лако постала део прљаве, завидне, деструктивно настројене масе.
У том тренутку га је прекинуо аутобус који вози његову линију до посла.
Ушао је, сјео и чекао станицу на којој треба да изађе.
Унутра је смрдјело на зној помијешан са прашином и подераним скајом и спужвом са сједишта. У градском превозу човјек је могао често да свједочи таквим коктелима за повраћање. Али Аркадију у овом тренутку ништа није могло покварити расположење.
Прво његово вече на новом послу. Нови изазов. Више слободе, излаз из таме, корак у свјетлост. Више времена да човјек ради оно што највише воли. Књиге и писање. Још да је могао живјети од тога, ко зна…
Након двадесет минута вожње, аутобус се нашао на пристаништу, својој окретници. Аркадије се упутио према излазу.
„Довиђења, младићу, лаку ноћ“, рече возач, што је Аркадија изненадило. Обично се возачи ником не обраћају ни прије, ни током, а ни послије вожње. Углавном су нервозни од саобраћаја и дивљих путника који увијек нешто захтјевају и цицијаре. Можда му је било досадно. Али није могао знати да за Аркадија тек почиње да се исписује нова страница времена у роману који ће бити испуњен радошћу. Страница која обећава бесмртност и духовно оваплоћење.
„Довиђења, господине“, одговорио је Аркадије.
Изашавши из аутобуса у Аркадију се порађао ријетко присутан осјећај благостања, духовне свјежине, узвишености и усхићења. Небо обојено у мрак такође се радовало, било је ведро и насмијано у својој црнини. Свуда је владала тама, у близини и даљини мрака, огромна црна рупа испуњена неизмијерним кубицима празнине. Та обојена празнина је одзвањала по ливадама, путу, дрвећу, лишћу и усјевима. Све се купало у ваздуху који је личио на мртвачку таму. Још је само Мјесец одавао наду у постојање свјетла и живота.
Поглед према центру града спајао се са свјетлима високих зграда које су се истицале у мраку, а које је миловао лагани повјетарац. Свијет се отварао. Махао је као птица са широким крилима помјерајући мисли из трена у трен. Слике, фигуре, грађевине и фреске свих историјских генија провлачили су се Аркадију кроз главу. Као да су му сви жељели срећу, знајући колико му значи овај чин тријумфа и еманципације, радујући се његовој побједи.
У кућама које су се указивале у даљини по брдима и околним низинама горјела су свјетла, која су сијала као звијезде на небу. Свака кућа била је свијет за себе. Људи су живјели, разговарали, уживали у својим догађајима, рађали су дјецу, планирали дане опстанка, свађали се због новца и нагомиланих рачуна, разводили се због превара…
Аркадије није могао да вјерује да му се дешава нешто заиста бриљантно и несвакидашње. Неочекивано увијек дође када се човјек најмање нада. Зато се радујемо као дјеца. Промјена коју је себи донио у живот поставши пројектовани човјек донијела му је унапређење. Претварање пред људима, колико год то било тешко и заморно уродило је плодом, заиста се исплатило. Није могао вјеровати да ће напокон успјети не радити оно што га не занима, већ ће се посветити својој страсти и то на послу који ће му доносити новац, довољно за преживљавање.
Осам сати на послу, а радим оно што волим, још ми плате. Читам књиге и пишем. Генијално, ја сам геније, какав план! Бићу ја писац, не треба ми то нико рећи.
Зар је могуће након свега што ми се догодило да ћу напокон угледати поларлну свјетлост невиђеног спектра боја на дну душе своје? мислио је Аркадије у себи.
У торби је носио Толстојево Васкрснуће. Генијалним стварима човјек се по некаквим неписаним правилима увијек враћа. Никада није било више писаца, а никада више сиромашне литературе ријечима, стиловима, емоцијама, духовношћу па се човјек увијек могао вратити никада ненадмашним и недостижним класицима. Наравно, поред књига које је читао, увијек је носио блок или свеску у које је записивао сва своја опажања и коријене инспирација.
Прешавши тек неколико десетина метара у даљини према предузећу зачуо је некакво шуштање из траве, ходање које по звуку никако није било људско. Зауставио се ослушкујући. Узвикнуо је:
„Хеј, ко је то тамо?“
Чим је завршио реченицу, зачуо се лавеж паса. Лајали су као суманути. Чуо их је како трче према њему. Почео је да бјежи у супротном правцу од предузећа нашавши се на путу за који није знао куда води. Били су разјарени, као да су реаговали на панику, плус што су имали супериорну машину за убијање, чељуст. Били су све ближе, пришавши му на само неколико метара. Трчао је као никада у животу, бјежећи испред крволочних звијери. Били су тик иза њега, лајали су без престанка и режали. Са лијеве ноге му је пала патика. Наставио је бос да трчи.
Ово не може да траје, или ће ме стићи или ћу се спасти, провукло се Аркадију кроз главу док га је паника тјерала на спасење.
Већ је чуо своје кости како пуцају, како му пуцају тетиве његових мишића у устима немани. У тами у којој се једва прст могао видјети захваљујући свјетлости Мјесеца, Аркадије је скренуо са пута у грмље не знајући куда иде. Нагон за животом тјерао је ноге брже него што могу да трче. Грање га је гребало по лицу, ударајући га по рукама. А онда се у свом том хорору нашао пред не тако високим стаблом. Скочио је ухвативши се за грану, а неман је била већ испод њега. Секунде су биле пресудне. Пси су лајали, један од њих је скочио и дохватио Аркадијев руксак. Док се узвлачио уз стабло, баш у том се отворио џеп руксака за који се закачио пас и из њега је испао мобилни телефон, блок у којем је Аркадије све записивао, као и Васкрснуће.
Мрак је гризао лице, простор у мраку био је гладијаторска арена, звијезде су навијале за смрт, Мјесец је судио. Непоштено. Одједном је ваздух постао хладан и сабласан. Чули су се зрикавци, свирали су валцер за посљедњи плес.
Док је бјежао, Аркадије се није окретао. У ствари, то тада није ни схватио, већ тек када се попео на дрво. Кроз главу му се у само неколико милисекунди провукло на хиљаде мисли.
Човјек не зна колико брзо може трчати док се не нађе у ситуацији када му од брзине и дужине корака зависи живот. У муци и невољи се и на рукама трчи. Углавном је нејасно како, али се трчи.
Попевши се на већ сигурну висину, једва долазећи до даха, док је срце било на рубу престанка рада, држао се чврсто за гране мислећи да ће у кори остати утори прстију од његовог стиска. Гледао је према доле. Била су то два пса, мада није могао да распозна која раса је била у питању. То тада и није било битно. Требало је извући живу главу.
„Човјече, па шта је ово, какве су сада ово глупости и хорори из бајки?“, Било је прво што је Аркадије проговорио, невјерујући шта му се дешава. И заиста, хороре које је живот приређивао, тешко да их је могао изрежирати ни сам Хичкок. Пси су лајали и скакали на стабло. Нису престајали, као да су по сваку цијену хтјели да дохвате и растргају Аркадија.
Изгубићу посао, човјече, изгубићу посао! Изгубићу прилику да почнем да живим! узвикивао је Аркадије са горчином у грлу.
Не могу да вјерујем шта ми се дешава! Већ је вријеме за смијену, човјек ме тамо у портирници сигурно чека гледајући у сумрак улице; ко зна шта сада човјек мисли? Добићу отказ. Човјече, добићу отказ. Да ми бар телефон није испао… Шта да радим сад? Гдје си сада, Господе, кад те требам?, мумлао је Аркадије пун бијеса и разочарања.
Вријеме је пролазило, пси су и даље били ту, повремено сједећи, а онда поново лајући, прво на лавеж паса који је долазио из далека, а онда, када би ти лавежи престали, наставили би да лају гледајући у крошње према Аркадију. Повремено би почели да скачу према стаблу кидајући гране које су хватали у своја гладна, крволочна и халапљива уста.
Ко зна шта би мени урадили када би ме дохватили. Ово су праве машине за убијање. С њима нема расправе, мислио је у себи Аркадије гледајући њихову глад која је допирала из слинавих чељусти.
Већ је више од два сата био на дрвету, ноге и руке су га бољеле од држања. Постепено се све више умарао. Није ни помишљао да се опусти мислећи да је нашао прави положај, јер би се тада десило сигурно оно што би најмање желио, а то је да се нађе на земљи у оштрим зубима звијери.
Аркадије се понадао да ће отићи ако помисле да се нешто негдје у трави дешава или крије. Тада је почео одламати гране и бацати их у даљину, али није било никаквог ефекта. Гране нису могле да одлете далеко од стабла. Они су и даље били испод, довољно бијесни и стрпљиви чекајући да им се Аркадије преда у чељусти.