Марта месеца навршило се четрдесет пет година од смрти Иве Андрића. Са довољне временске дистанце, у безмало пола века дугом интервалу, може се без сваког устручавања рећи да се књижевност којој је припадао у огромној мери одужила свом једином нобеловцу. Разуме се да српска књижевност то још увек чини и чиниће у будућности на ваљан начин – проучавањем и континуираним изналажењем нових смерница у Андрићевом импозантном књижевном опусу и драгоценим записима личне природе. За проучаваоце су готово једнако занимљиви и Андрићево дело и Андрићев лик. Ваља рећи и то да од тренутка када је овенчан Нобеловом наградом, интересовање за његов књижевни опус готово не опада – изнова се штампају нова издања и преводи на европске и светске језике, преводе се како приповетке, тако и романи.
У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот Михаела Мартенса, немачког новинара, писца и стручњака за балканска питања, сасвим сигурно није „прва свеобухватна биографија нашег нобеловца“, како се то негде наводи. У прилог овоме говори то да је још 2012. године Жанета Ђукић-Перишић своје интерпретативне увиде, подробно разматрајући целокупан Андрићев опус и живот, изнела у студији Писац и прича: Стваралачка биографија Иве Андрића, превазишавши све дотадашње биографије и монографије посвећене Андрићу. Дакле, јасно је да сасвим сигурно није прва, а још је мање прва свеобухватна биографија, но ова студија Михаела Мартенса јесте прва биографија Иве Андрића која долази из пера страног аутора. Тим пре може бити интересантна за ишчитавање, будући да је намењена страној читалачког публици и да је Андрић сагледан из визуре аутора за чију је домовину Андрић везао значајан период живота.
Мартенс у предговору српском издању експлицитно наводи да његова књига првенствено није писана за „југословенску“ публику, већ за међународну, односно, читалачку публику са немачког говорног подручја и да му је циљ да је заинтересује за дело и живот Иве Андрића. Са намером или без, Мартенс је кроз Андрићев животопис са прецизношћу паралелно описао и историјско-политичка дешавања од времена Османлија, дотакавши се чак и обичаја и менталитета регије из које је Андрић потекао. Позитивистички метод осликан биографским приступом, где су прецизност и сагледавање прилика у којима личност делује са више аспеката главно средство при приказу личности као што је Андрић, право је оружје у рукама аутора са намером предоченом у предговору.
Није зачудо да „југословенски“ читалац на тренутке застане суочен са приповедањем о догађајима са којима Андрић нема непосредне везе, готово као да пред собом има историјску читанку. Посезање за оваквим поступцима сасвим је оправдано не само због примарне публике која природно није сасвим информисана о овдашњим историјским околностима, већ, на првом месту, због елементарне чињенице да се велике личности најјасније сагледавају ако се предоче околоности у којима су деловале и када им се дода општепсихолошки призвук тих околности. На тај начин аутор је остварио стабилан и бистар простор за развој и деловања личности о којој је реч. Мартенс ово чини двојако. Наиме, непосредним сведочењем самог Андрића или његових савременика кроз преписке, записе и изјаве – примера ради, у поглављу о Андрићевом доласку у Београд, где аутор допушта Андрићу да лично проговори записом: „По разривеним улицама и рушевним, запуштеним кућама са видним траговима рата, ваљала се шарена бујица света, која је непрестано расла, јер су се у њу бацале свакодневно стотине придошлица, главачке, као ловци бисера у дубоко море […]“1 или то чини простим навођењем историјских чињеница и података, те ће тако, не би ли боље осликао Југославију у коју се Андрић 1941. године вратио у јеку рата и немачко-усташког терора, рећи: „Павелићев најбитнији инструмент власти биле су усташе. Они Хрватску и Босну од маја 1941. претварају у крвава балканска стратишта. У НДХ ће између 1941. и 1945. погинути више од 300.000 Срба […]“2.
Мартенс има тенденцију да ослика Андрића што верније и комплетније, не либи се да своје приповедање започне пар векова пре Андрићевог рођења, узгред извештавајући о породицама из којих потичу његови родитељи итд. Од тренутка када говори о самом Андрићу, он не робује устаљеним мишљењима које о великом писцу постоји код шире публике, већ све што изнесе аутор документује. Мартенс је свестан комплексности захвата и имплицитно раздваја Андрића младића, зрелог човека, писца, Андрића дипломату и најзад нобеловца. Опрезно раздваја бавећи се предано сваким периодом пишчевог живота. За аутора Андрић није личност задатих особина којој само мења амбијент и не приказује га читаоцима преко штурих података испуњених годинама и насловима. Мартенс са једнаком пажњом пише о Андрићу као о гимназијалцу који због математике понавља разред, бунтовном, али самосвесном револуционару, студенту са отпором према Загребу, младом дипломати који готово хировито мења места службовања, о дипломати оличеног мудрошћу и искуством и најзад о писцу са стажом и реномеом, на такав начин да читалац прати његов развојни пут дословно као да је аутор свезнајући приповедач. Квалитет ове биографије огледа се и у томе што Андрић није приказан обезличено ни у једном тренутку или амбијенту (што уме да буде чест случај у биографијама). Наиме, посегнувши за Андрићевим бележницама, дневницима и писмима или уметнувши усмено Андрићево сведочење, Мартенс пружа увид у његово психолошко стање и расположење повезано са местом боравка, те читалац пред собом има Андрића „у три димензије“. Није погрешно читати ову Андрићеву биографију као својеврстан роман времена и простора, са мноштвом динамике, дескрипција и дигресија.
Приповедајући о Андрићевом животу и држању у појединим ситуацијама, Мартенс се вешто труди да не прекорачи пристојну границу тенденциозности, притом не либи се да изнесе и свој суд, а опет не прикривајући ни један познати детаљ из живота. Код широког дела јавности слика о Андрићу је слика о салонском мудром господину у чијем животу је комфор континуиран, те се Андрић као такав могао учинити као далек и типизиран читаоцима у овом веку. Пожаром светова Мартенс приближава Андрића природном човеку (што је Андрић и био) управо нагласивши све оне особине које се за њега баш и не везују на први поглед. Пред читаоцем се појављује мудар, али ипак обичан човек – нервозни Андрић који Хитлеру уручује акредитиве или као крајње уплашени амбасадор који само неколико сати пре почетка рата трагикомично покушава да спаси своју земљу од рата. Готово да је немогуће не осетити емпатију према Андрићу који дању због природе посла и деликатности положаја мора да проводи време са њему изразито непријатним нацистима, а ноћу осећа мучнину и готово телесни отпор према овој врсти лицемерја на које је приморан или у тренутку када мисли да долази у милост и немилост комуниста Титове Југославије, где га не сасвим прећутно не прихватају као свог ни комунисти, ни стари Београђани. Период Андрићевог живота од 1935, када заузме високу позицију у државној хијерархији и постане сарадник Милана Стојадиновића, преко боравка у Берлину, па све до послератног односа са комунистима, Мартенс обрађује и предочава са посебном пажњом. Није читаоцу далек ни заљубљени Андрић кога спознајемо кроз писма Милици Бабић-Јовановић. Безброј је ситуација које аутор преноси готово као да је реч о лику који је потекао лично из његове маште, а на делу је само умешно повезивање Андрићевих прича, причања и деловања.
Претходно је било речи о томе да се јасно уочавају Андрић писац и Андрић дипломата, но Мартенс наговештава да писац не би био успешан да у себи не садржи успешног дипломату и обрнуто. У Андрићу се персонификује теза да су писцу (као и било ком уметнику) главно оружје његова дела и ставови које изговарају његови ликови. Код њега, можда и више него код било ког другог писца, његови ставови недвосмислено се наслућују кроз његова дела. Међутим и овде Андрићева домишљатост постиже виши ниво, јер под плаштом далеке прошлости говори о приликама чији је савременик и ту треба тражити његов став о њима – најсветлији примери за ово умеће да се себи не нашкоди, а да се став ипак пренесе несумњиво су између осталих и приповетке Симон Боливар Ослободилац објављена 1930. у време диктатуре краља Александра (када је Андрић конзул) и Проклета авлија објављена 1954. у време Голог отока у комунистичкој Југославији. Знао је Андрић веома добро да живе речи лете, а да записано остаје. Особина великих писаца је да могу да проговоре кроз сваког од својих ликова, за њих писати више него за друге значи пројектовати себе у одређеној теми. Андрић је несумњиво један од њих. Ово се добро да илустровати на примеру Алихоџе у роману На Дрини ћуприја у тренутку када је скептичан према возу који су Хабзбурзи „даровали“ становницима Вишеграда: „Возај се ти, жив био, возај куд год хоћеш, ама све се бојим да ће ти то возање једнога дана на нос ударити. Доћи ће вријеме па ће те Швабо возити и тамо гдје ти није мило и гдје никад помислио ниси да идеш“3. Сетимо се да Андрић своју вишеградску хронику пише седећи у окупираном Београду, кроз који пролазе возови Јевреја депортованих на губилиште.
Разуме се да је најважнији тренутак у Андрићевом животу био онај када је постао добитник Нобелове награде и њега Мартенс посебно осветљава износећи мало познате податке како је до Нобелове награде дошло, ко га је уопште препоручио, расположење према Андрићу у Нобелеловом комитету и Југославији итд. И овде, кроз интимне белешке и писма амбасадору у Шведској види се крајње затечени Андрић, који испрва није знао ништа ни о протоколу, ни шта да обуче на свечаности, а ни после доделе како да изађе на крај са упорним новинарима. Да не буде забуне, нобеловац ни у једном тренутку није исмејан, једноставно је приказан са природном људскошћу.
Оно што ваља издвојити као још један квалитет ове Мартенсове студије огледа се и у томе што страница где је реч о Андрићевој смрти није и крај ауторове приче о Андрићу. Наиме, значајан део на последњим страницама поклоњен је свему ономе ружном што је уследило безмало две деценије након Андрићеве смрти, када је услед крвавог распада Југославије одавно мртав писац са својим делом био злоупотребљен и готово означен као идеолошки инспиратор оружаних сукоба. На овом месту, више него игде, из Михаела Мартенса проговара новинар снажног истраживачког замаха са списатељском вештином и на крају поентира да Андрић нипошто не може бити крив за скарадну интерпретацију сопствене писане заоставштине.
На концу овог излагања, као и након што затвори Пожар светова, читалац може мирне душе аутору Мартенсу и писцу Андрићу приписати исте речи, речи обележја заната и једног и другог. Речи Ковачевићевог Луке Лабана: „Ја сам био само професионалац“.
____________________________
1 Martens, Mihael (2020). U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život, Beograd: Laguna, str. 76.
2 Наведено дело, стр. 176.
3 Нав. дело, стр. 172.