Утом се Аркадију провукоше кроз мисли Давидови псалми које је запамтио читајући Нови Завјет:
Псалам 9
Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.
Али ни ове ријечи древне мудрости које су му се прикачиле на мисли што су лепршале попут снијега на вјетру, нису му освијежиле сужену свијест пред смрћу која га је могла задесити од разјарених звијери.
Боже, какав си ти то пак облик па са мном тјераш оволику шегу? Зашто си се само на мене окомио? Зар ти је досадно тамо горе или гдје си већ у простору и времену, као да си сам, не знаш шта би са собом. Искулирај мало, умријећу једном и ја. Чему оволика пародија? Спрдња на мој живот, на тежње и недаће које су ме снашле?
Претпостављам да је ово приједлог за извршење на смртни исход. Како си ми само ово генијално смијестио. Зар је ово пут до вишег стања свијести? Вјерујем да приговор не одлаже извршење… Зар се и ти бавиш правом, том шаблонском науком за површно изрезбарене умове и фишкале? Да ли ћеш Ти икада постати праведан! Погледај мало испод себе или из себе у себе, погледај колики си, погледај простор, биљке, шуме, стабла, куће и несрећне људе. Па има још на милијарде несрећних и неуклопљених људи и умјетника, окоми се мало и на њих. Окоми се на себе…
…Ово није ни страшно, ни драматично колико је смијешно.
Какве су ти ово изрежиране представе и сцене у чиновима. Какве су шансе и прилике да се некоме деси нешто овако, и то док човјек иде први дан на посао који би му могао донијети мир и спокој, да га појуре двије бијесне животиње и да човјек спасавајући живу главу заврши на дрвету као мајмун чувајући се од лавава у Африци. Погледај ме. Стојим на крошњама међу лишћем, комарцима, мравима, додирујући кров неба од звијезда и мрака са узнемиреном простатом која је попустила од страха. Знам ја шта ти хоћеш, хоћеш од човјека поново да направиш мајмуна, Ничеовог старца који не зна да је Бог мртав. Сада када сам се свјесно одлучио повиновати животу…
…Постојиш ли ти уопште, од чега си саздан? Чему се ја обраћам или коме? Јеси ли ти надсвијест, надум? Чему или кому су се обраћали Ноје, Аврам, Мојсије…? Или су и они били напушени дрогери? Јеси ли Ти над свима нама, у нама, изван нас, у природи? У материји? Ми смо с тобом Бог, а ти си опет тако недодирљив. Одакле све ово, одакле материја? Из нечега се све рађа, из нечега су написани природни закони. Из нечега си све ово морао створити. Можда си ово ти, говорио је гледајући у грану за коју се држао.
Јеси, јеси. Открио сам те кукавицо! узвикивао је на сав глас док се бука отезала низ дуга и ненасељена поља, несвјестан да нема ни људи ни било кога или чега у мрачној и сабласној осами:
Пронашао сам Бога. Стојим на њему. Ово је он, природа.
Када је престао да галами почео је да ломи танке гране на стаблу говорећи љутито:
Сад ћу ти вратити проклетниче, за све. Одломићу ти гране, све је ово дио тебе, ја сам твој рак, да видиш како боли распадање. Ја сам твоја смрт, умри скоте недодирљиви…
Ништа се није дешавало, свијет је ћутао, поља су се протезала кроз мрачна пространства. Звијезде су сијале, Мјесец је био уморан.
Звијери су лежале на земљи играјући се Аркадијевим телефоном кидајући странице блока и Васкрснућа. Увидјевши бесмисао ломљења грана убрзо се зауставио говорећи:
Добро, побиједио си, не боли те. Не боли ни мене. А сада те искрено молим да се држиш даље од мене. Заборави да постојим.
Пси су поново почели да лају гледајући према стаблу, као да су га дозивали:
Хајде, кукавицо, сиђи доле да ти покажемо ко је Бог.
Аркадије је у том тренутку одлучио бити кукавица.
Мислио је у себи гледајући према њима у бијеле и оштре зубе који су се пресијавали од свјетлости Мјесеца:
Постоје бољи и безболнији начини окончања живота. Ако већ могу да бирам, не бих желио да ме живога растргају и поједу.
Пси су као и људи, нису уопште ништа знали о Аркадију. Нису они никако могли да знају да му је ово први дан на послу који је требало да му промијени живот и обогати свијест вјеровањем у духовно оздрављење и овоземаљско уздизање над животом.
Али никог се не може кривити што се човјек нађе на погрешном мјесту у погрешно вријеме. Сваки трен је резултат свевишње воље, али и судбине која се увијек умијеша са изненађењем.
Аркадије је стално размишљао како да се извуче из ситуације која није обећавала happy end. Требало је побиједити два велика лава, док је он био свјестан да је обична газела на ријеци без имало изгледа да умакне пред двије гладне машине од мишића и немилосрдних чељусти.
Није ишло. Никако, мисли су се напрезале, али без успјеха. Није постојао никакав план који би га избавио из ове ситуације.
Сати су пролазили. Као да су се и пси уморили, више нису лајали, али су још увијек били ту. Лежали су један покрај другог без показивања икакве намјере да ће отићи. Били су стрпљиви, имали су времена. Аркадију се учинило да један од њих спава.
Готов сам. Проклети баксуз. Ко ће ми икада вјеровати ако се извучем жив, да су ме потјерали крволочни пси и да сам читаву ноћ провео на дрвету. Рећи ће ми да сам луд и да измишљам. Боже, зашто ми ово радиш? мумљао је Аркадије на ивици плача и хује од муке и бијеса.
Вријеме је цурило. Сати су се низали, пролазећи споро као вјечност. Његове невине руке биле су везане ситуацијом. Све вријеме се трудио да не заспи, да се не би нашао на земљи.
Екстремитети су га толико бољели од чврстог држања да их је престао осјећати. Нагон за самоодржање је чинио своје.
Небо испуњено звијездама постепено је почело да добија свјетлију боју. Свањивало је. Сунце се иза хоризонта пењало свемирским степеницама на трон неба да обасја простор од мрака. Уочивши то у Аркадију се ништа није промијенило на емоциналној скали која је била закована на само дно душе.
Сада је већ касно, нисам се појавио на радном мјесту, шта ми сада вриједи и да се спасим од немани? Добићу отказ! Боже, добићу отказ, а нисам провео ни сат на послу. Аркадије, па ти си екстреман случај, баксуз, треба те завести у књиге… обраћао се Аркадије неутјешно самом себи. А онда му је синуло, провлачећи се кроз уморну турбину мисли:
Када би неко наишао да ме спаси од ове немани прије радног времена, отишао бих у предузеће и можда бих успио објаснити портиру шта ме задесило, наговорити га да никоме ништа не помиње. Већ бих му се некако одужио. Радићу мијењајући га ако треба седам дана сваки дан и по ноћи и по дану. Бићу и портир и ноћни чувар. Зар то није исто? Није ни важно. Можда се извучем из ове проклете ситуације…
Мрак на небу је из трена у трен попримао све јачу боју дана. Птице су цвркутале, створови и биљке су се будили у јутарњој симфонији. Историја је отварала нову чисту страницу док је вријеме оштрило своја пера умачући их у тинту исцијеђену од људских живота.
Погледао је доље, коначно је могао да види о каквој врсти паса се ради. Била су то два питбула. Спавали су.
Проклетници, откуд такви пси у овој вукојебини? Нисам ни ока склопио, а ви спавате, мрмљао је.
Били су добро угојени, сјајне длаке са кожом око врата на којој су висиле плочице.
Како су одвратно угојени. Зато ме можда нису стигли, ово су нечији пси, неко их је добро ухранио. Да су ме појуриле доге, вјероватно би се сада моји комади тијела вукли по каналима, путу или гдје све не по овом болесном и уклетом пространству.
У том се из правца пута за који Аркадије није знао куда иде указало нешто као обрис човјека. Изоштравајући уморни и ненаспавани поглед у даљину био је сигуран да се ради о човјеку.
Почео је да виче:
„Господине, у помоћ! Господине!“
Многи људи, када им се десе непредвиђена стања не би звали у помоћ док год им вода не би дошла до грла, јер би осјећали стид. Али Аркадије након овако проведене ноћи није имао чега да се стиди.
Пси су се тргли из свог сна и поново почели да лају.
„Господине, у помоћ, чујете ли ме, помозите!“, дерао се Акадије на сав глас. Човјек се приближавао. Био је то сељанин обучен у плави испрани комбинезон на трегере и гумене чизме. На глави је имао качкет. Испред себе је гурао тачке, а у њима је носио виле и косу за кошење траве. Пси су поново све више лајали. Примијетивши Аркадија како га зове док је њихао врх дрвета, човјек је убрзао ход.
„Молим вас, помозите ми, доле су два пса!“ викао је Аркадије.
Видјевши два велика пса човјек је почео да узвикује:
„Марш, марш! Mарш!“.
Пси су се тада окренули и потрчали према њему, лајући и режећи као ноћ прије када су напали Аркадија. Сељанин није показиваo знакове страха нити је устукнуо, јер је у рукама имао оно што је синоћ Аркадију требало више од ичега. Хладно оружје које не гријеши када се нађе забодено у нечије месо. Стајске виле.
„Марш, марш…“
Изговарао је сељанин дохвативши виле са својих колица. Тада су и пси привремено застали, били су довољно паметни да не искушавају човјека који је био спреман да се брани. Међутим, по ћуди су били звијери па су ипак кренули на сељанина.
Оставши прибран, свом силином је замахнуо вилама, ударивши једног од њих у главу. Пас је заскичао. Ударао је тако брзо и снажно да је одмах дохватио и другог. Заскичали су обојица.
„Марш, марш, марш…“ узвикивао је. У том су пси напокон устукнули
бјежећи поражени у правцу одакле је дошао сељанин.
Аркадије је напокон безбједно могао атерирати на земљу са дрвета. Није могао да вјерује да се напокон завршио хорор у коме је он имао главну улогу жртве. Покупио је свој телефон који је био у комадима, покидани блок и раскупусано Толстојево Васкрснуће.
„Ви сте мој Месија, господине, хвала вам пуно. Спасили сте ме. Много вам хвала!“ са искреним осјећајима и ријечима Аркадије се захваљивао сељанину.
„Јесте ли добро?“ упитао је.
„Јесам, добро сам, сва је срећа да сте наишли, сву ноћ сам провео на дрвету.“
„Сву ноћ?“
„Да, сву ноћ.“
Кратко је објаснио човјеку читаву драму, не помињући му да је ишао на посао. „Добро сте издржали младићу, јесте ли викали? Мада, овдје вас нико не би чуо…“
„Јесам, викао сам, али без ефекта. Него да вас питам, чији су ово пси? Изгледају ухрањено“, упита Аркадије спремајући се да крене према предузећу.
„Они су власништво једног познатог градског тајкуна који овдје има викендицу. Млади су и вјероватно су му побјегли, скоро их је добио од неког свог пријатеља, познатог банкарског менаџера, који је сада у затвору због силовања малољетнице. На викендици је често, долази са скупим аутима. Узнемирава сељане, доводи проститутке и малољетнице, љекаре и адвокате да се проводе са њима. Пију, оргијају и дрогирају се по читаву ноћ. Полиција све то зна. Ми смо их често звали, али они кажу да им не могу ништа“ одговарао је човјек срдито и љутито помало задихан.
„Тако дакле. Држава у малом. Шта им човјек може? Њих се сви боје, господине. Јачи су од полиције и државе“ говорио је Аркадије.
„Нек’ нам је Господ на помоћи. Извините, морам у њиву да косим дјетелину за краве. Чувајте се, не ходајете овуда по мраку, може да вас прогута“, рече човјек искреним тоном стављајући виле у тачке.
„Желим вам срећан рад. Хвала вам још једном, спасили сте ме“ узвикну Аркадије искреним тоном погнувши главом.
Након што су се поздравили, Аркадије се упутио према предузећу са идејом која му је пала на ум док је још био на дрвету. Ходајући са само једном патиком, успут је пронашао другу те ју је обуо. Била је поприлично хладна и влажна.
Какав пас, такав газда. Ко год је био власник ових звијети засигурно није неко ко је просвећен и продуховљен или неко ко воли своју жену, дјецу и пријатеље. Пас којег човјек посједује доиста много говори о њему, мислио је Аркадије у себи.