Борилачки клуб или друштвене мреже
Прво и једино правило Борилачког клуба јесте да се о Борилачком клубу не сме говорити!
Кршим ово правило свестан да за то имам добрих разлога!
Кад сам пре неколико година видео Тајлера Дардена на сцени нишког Народног позоришта, био је то уједно мој први сусрет са феноменом званим Fight Club. Можда то и није за похвалу ако се зна да Борилачки клуб има култни статус у савременој култури и да се подразумева како је свако упознат са филмском верзијом ове приче. У случају Борилачког клуба донекле је нормално, чак и за највеће љубитеље писане речи, да је најпре био филм, па тек онда књига! Али ето, за мене је прво била позоришна представа, затим роман, а филм тек на крају.
Међутим, сâм писац Чак Палахњук, у поговору свом роману, каже да је прво била крига, па тек онда филм, након чега је и почела сва она помама изазвана репликама Тајлера Дардена.
Треба веровати писцу!
Кад се све сагледа, ипак се чини да је прво правило Борилачког клуба било донекле и испоштовано – бар кад је у питању роман, о коме се и није говорило много пре појаве филмске верзије и њеног наглог пробоја, након чега је у публику продро и начин живота главних јунака, тако да је на крају Борилачки клуб обележио малтене целу генерацију, или бар један период њеног живота.
Није чудо што је феномен Fight Club доживео планетарну популарност и што је постао је нека врста лека генерацији која је кренула погрешним смером а није знала на чему да искали сав свој бес. Свако је у Тајлеру Дардену могао препознати самога себе и пронаћи своје друго ја, тачније онај део сопствене личности који има смелости да се упусти у авантуру, да разбије стеге и лицемерне норме свакодневице.
Одавно се зна да је најчешћа кочница у остварењу снова – страх од неуспеха. Али, Тајлер се не плаши, храбро иде напред и крчи пут туђем успеху, остављајући ловорике онима којима и помаже. Притом Тајлер дозвољава да управо на њему буде истресена сва негативна енергија која се у човеку годинама сакупљала и таложила захваљујући неоствареним амбицијама и животу који не иде онако како је било замишљено.
Симболично, Тајлер је и нека врста претходнице самог писца, његова продужена рука која се обрачунава са малограђанском критиком и учмалом публиком.
Ако је јасно да се без Тајлера, у данашњем свету и друштву, малтене не може опстати, где је онда он сада, када је можда потребнији него онда кад је био створен у Палахњуковој машти?
Тајлер се, у годинама које су наступиле, претворио у нешто чиме је човечанство свакодневно окружено.
Претворио се у – друштвене мреже.
Јер, где другде човек може рећи све што му падне на памет а да се не плаши последица, где се може испразнити и до краја изјадати а да његова прича никоме не досади, где било кога може вербално напасти а да не буде оптужен за клевету, где може слободно и без зазора рећи свој суд о било чему а да не мора чврсто стајати иза изнесених ставова, где му је то допуштено да се скрива иза неког другог имена (корисничког!), где се може до миле воље хвалисати и убирати похвале за које и сâм зна да нису искрене мада ипак хране его, где се данас може живети други и успешнији живот ако не на друштвеним мрежама?
Тајлер Дарден вратио се можда и опаснији него што је био, а и његова борба сада има много теже последице, јер више се ту не ради о физичком пражњењу по замраченим и тајним борилачким клубовима, него о даноноћном психичном исцрпљивању на интернету, који заузврат дарује не само лажну сигурност, него и нестварни успех.
Не само Тајлер, него је у данашњем друштву присутан и роман Борилачки клуб као целина, јер сваки ће се читалац тргнути док чита како главни јунак романа (не Тајлер, него безимени приповедач) из дана у дан само иде на посао и враћа се кући без икакве друге активности, падајући тако не само у депресију, него и у шизофренију; свако ће осетити језу кад прочита да најпаметнији и најјачи људи сипају бензин и конобаришу; свако ће се сетити уобичајеног телевизијског програма након реченице да су рекламе убедиле људе како ће једног дана свако бити популаран; нико неће остати равнодушан након реченице да су генерације радиле послове које мрзе само да би куповале оно што им уствари није ни потребно; неко ће се уплашити и самога себе кад схвати да јунак Борилачког клуба у дубини душе жели да уништи све оно лепо што никада неће моћи да поседује; најзад, сваки ће се читалац запитати да ли је горе ништавило од пакла, да ли је горе не чинити ништа и бити анониман, или пак чинити зло а бити славан – ако човек већ није у прилици и могућности да ради оно што воли и прослави се добрим делима?
То су средња деца Бога у Америци, како Палахњук каже, али у суштини, то је средња класа свуда у свету: поштена а анонимна, паметна а неамбициозна, жељна свестраности а опет укалупљена у норме малограђанске свакодневице. Једино бекство и једини спас постале су друштвене мреже, где анонимни на моменте постају познати и вољени, а неуспешни привидно, али само привидно остварују своје давнашње снове.
Стога, чувајмо се Тајлера Дардена, јер видели смо да његов успех може бити и Пирова победа – али не његова, него наша Пирова победа, зато што ми, а не Тајлер, сносимо све последице, па понекад добијемо и ловорике, али често бивамо и кажњени што смо живот препустили нестварном, виртуалном свету.