Говори тихо
Поново испитни рок, цветају липе
Испитани од петних жила до утабаних стаза
на којим нас чекају страшила,
над чијим ранама развлачимо тон плача након порушених црепова,
рогова којих расту у нама
Говори тихо, јун скида етикете љубави, ставља у вешерај,
испира од мириса одбачености, преобликује у прашину.
Дошао би у мој град, да на починак оставиш плишано тело.
Говори тихо, плашим се да ми не рашијеш утробу,
отмеш сламке уз које се држим,
и ја тебе рогом својим не повредим,
Тебе, мој добри димњачару, који моје прсте стаништем зовеш,
језик булеваром на којим војују неимари твог имена.
Говори тихо, јавићу ти се предвече,
кад вучја крв престане да кипи, од ње штит излијем
против крезубе немани која се слади завичајном нити,
отима креде од нејачи која бележе звонак смех младенаца,
у постељи конзервира смрзнут дах.
Зажмури, врати се у жиже где бол не куца на двери и не лепе се умрлице.
Рекламирај Богу брме, капариши нову парцелу испод небеске капе,
Са мном не полази, разградићу ти штит док потисујем договор са собом.
Потписујем пресуду да се не огледам у пределу твог ока.
И то боли, боли, зебе, трне.
Kућа
Подсећа ли те наша кућа на још једну у низу алеја
прогнаних,
уписаних у влакна Торинског платна?
Подсећају ли те те беле ране заливене одзвањањем
воштаних корака на сенке које станују у нашој оази,
месе нашу погачу, именују у окидач за косидбу семена
под тихом месечином.
Подсећа ли те наша кућа, на још једну у низу алеја
испред које смо обед увили у јуту, кашике повезали.
Kренули према хоризонту.
Личе ли ти наша лица на Пирово?
Kао да ни то није довољно, даћу ти Јудин пољубац.
Све тече низводно.
Улива се у мрежу ко зна којег мердијана,
Нека ту смо, где јесмо. Учворени.
Причам ти мимиком,
Не личи ли ти наша кућа на картонску кутију,
где дувар диригује своје, кроз отворе увлаче се мишеви,
а наше очи одмарају након сеоба.
Исповест води
Вода односи сваку брану,
Срушене бедеме са твојих руку месије.
Не пали ми свећу када својим очњацима закују пролазе.
Носи, о носи ме, бићу ти ушће, притока
Ти знаш моја помрачења, скривање испод балдахина
после протицања воде.
Буди спреман да ми скинеш ешарпу, проникнеш у мој жиг на образу.
Не стоје ли жигосани у угловима поред којих се полажу венци у име побуњеника?
И кроз чија шупља тела клија закалемљена младица посечена пре раста?
Буди спреман да проникнеш испод рушевина
у ноћи Црвеног месеца када ми мати посипа путеве трњем.
Исповеди се води у осећају одвајања нокта од меса.
Гледај моја лелујања, нека те не завара обруч око струка.
Служи да те именујем у весника водоношу који утољује жедне,
Опрости што сам баш загризла твоју бутну кост.
Једино ми је то избацила мајка земља, после клецања у прологу ноћи.
После мене саме
Шта ми нудиш, коју закуску спремаш?
Ас у рукаву, руковање које ће ме зажуљати кроз поноћи.
Ескалирати у вечиту рану која цвили из ормана, лоша слушкиња
И гора господарица, буди поткожне гмизавце.
Опомени их да не рију предубоко, у хладу почива ми крвно зрнце.
Шта ли нудиш мени, после мене саме?
Које ли проклетсво ил’ благослов куваш у стомачној кеси?
Бог нам дише у гласним жицама. Везао нам вуницу искушења о зубе.
Оседлан дан кратким фитиљем неизречивости.
Клекнем пре него што канем и претворим се у пару.
Удахни честицу мог расткожњавања и допусти да те оголим кајањем.
Покајем ли се што не испуних бушотине душе оловом,
Три пута ћу те се одрећи након расткожњавања, подрхтавања вене која поји оду.
Разложи ме на фрактале. Нека ме буде више од мене саме.
Копрена
Између нас пред вечерњом копреном,
беседе духови о ризници трајања, о томе како је дан фосил
светлости уписан у севдалинкама.
Пред вечерњом копреном, постиђене реке пред друмовима опраштања,
Под вечерњом копреном вртим новчић,
писмо или глава, дијалози кроз зенице, често воде до
Протока расветалог пупка са чијег извора се могу опити
спознајом о оголелости људства, ломности.
Сви су ту и никог нема, да прекрије клицу из које израстам,
Надвило се над раме по које тапшање, испрошена милостиња,
о ревер закачен мирис перунике,
бачен грош пред бесребрену пукотину.