Штала је деловала као на силу склопљена слагалица од сивог, неравног камења које је заједно држала једино земљина тежа и њихова сопствена немоћ да се помере и побегну из те ружне гужве. Лимени кров био је бачен преко камења само као привремено решење и чекајући да та привременост прође, заправо је само чекао да се уруши. На улазу, уместо капије стајало је тек неколико дасака овлаш закуцаних једна за другу.
Лако је било ући.
Дрвени рахитични стубови пободени у земљани под, ниске оградице које су само симболично раздвајајале боксове, устајали мирис измета и трулог сена и непрестано зујање инсеката; то је чинило унутрашњост штале која је у својој утроби са тескобом варила свог јединог преосталог станара – Марета.
Маре је био релативно млад магарац, мада се то на њему није примећивало. Тежак рад и лаки оброци учинили су своје и он се временом уклопио у свој дом, па је и сам већ деловао као нешто што сваког часа може да се сруши. Сив и прљав попут штале у којој је обитавао, једино што га је издвајало од окружења биле су бело уоквирене очи и бела спуштена њушка.
Звук првог петла Маре је дочекао нешто уздигнутије главе и бистријег погледа но иначе. Овај нескривени ентузијазам значио је да у питању није био сасвим обичан дан. Била је недеља, дакако, али не она лења и усамљена која га је немилосрдно и увек изнова награђивала чамотињом магарећег живота, већ она посебна која осване једном у четири године и подсети га да живот свако, па чак и он, држи у својим копитама.
Наиме, Маре је данас бирао.
То, наравно, није било у потпуности тачно, јер да је он могао ишта да бира он би по васцели дан наскакао на дивље магарице по доловима и у кратким паузама брстио детелину, али како универзум није много марио за то шта Маре жели, избор који је данас требало направити био је нешто ограниченији, али не и мање важан.
Данас је Маре бирао свог газду.
Да је могао, Маре би изабрао Мару, старицу из оближњег села која је пристојно хранила своје животиње, готово их никад није тукла, а међу живином се кокодакало да неке од њих заправо и воли, па им неким данима када јој се крстобоља умири или наиђе црвено слово, чак и тепа док им дрхтавом руком узима топла, тек положена јаја.
Универзум је и по том питању био крајње незаинтересован, па је Маретов избор спао на два слова, односно на старог или новог газду.
Додуше, нови газда некада је био стари, а стари био је некада нови, и све то било је крајње збуњујуће ако би ко узео баш да размишља о томе, али магарећа природа ионако није била склона таквим перипетијама, па је Маре јутро дочекао обузет много важнијом дилемом – шта ће данас да једе?
Било је то логично питање.
Јер доручак је, барем у овом случају, заиста био најважнији оброк дана.
ПОНУДЕ
У шталу је прво ушао стари газда. Био је нарочито насмејан, а како се он готово никада није смејао, чинио је то прилично неспретно. Вечито разбарушена коса била му је благо зачешљана у страну, чекиње на бради избријане, а чизме чисте, и уопште деловао је као човек који се након дугог смуцања и тулумарења најзад упутио у цркву – и даље мамуран, али некако свечано оран. У рукама је држао платнену врећу и по начину на који је носио, Маре је закључио да је тешка.
Маре, иначе, није волео тешке вреће, јер би оне обично завршавале на његовим леђима, али за ову је знао да је намењена његовом трбуху. Изванредна је магарећа промућурност кад су вреће у питању.
Стари газда пришао је Маретовом боксу и окачио врећу о дрвени стуб, а пред њим се, као провиђење, указао њен садржај. Наранџасте и од земље опране шаргарепе засијале су и обасјале шталу као залазак сунца на Санторинију – најлепши на свету, кажу магарци са тог острва. Газда му је тихим гласом причао нешто о домаћем пореклу шаргарепе, колико сопстевног труда и зноја је уложио да израсту тако велике и сочне, и како ће их свако јутро доносити овако свеже, али Маре је немирним ушима терао све те испразне речи од себе као досадне муве и посматрао изобиље пред собом неспособан да ишта више разуме и слуша.
Глад је лако задовољити и без много приче.
Стари газда био је задовољан.
Пун племенитих осећања изашао је из штале размишљајући како јако мирише моћ у њој.
Затим је у шталу ушетао нови газда. Он шталом још увек није газдовао, али ушетао је у њу управо због тога још импресивније него његов претходник. Очешљанији и чистији, као да се није ни трудио да спере са себе прљавштину беде коју није поседовао нити морао да одржава, али подједнако оран да то чини већ од сутра. И он је носио врећу. Исте запремине, приметио је Маре ржући својом белом њушком и севајући бело оивченим очима.
Нови газда своју врећу окачио је за други стуб Маретовог бокса. У њој су такође биле шаргарепе, подједнако наранџасте и велике. Штала је сијала од раскоши и деловала као унутрашњост лава лампе, а каротинска светлост хранила је очи ошамућеног магарца. Нови газда шапутао му је нешто о свету из ког шаргарепе долазе, где магарци трче слободно као лептири и сви имају права да се ритају док их товаре тешким врећама, али магарац, опчињен блаженим предосећајем пуног стомака, више ни ушима није показивао знаке живота.
Обиље умртвљује и најотпорније.
Нови газда био је задовољан.
Пун племенитих осећања изашао је из штале са јаким мирисом моћи што му се примио на гуњ.
ОДЛУКА
Сада је све било на Марету. Из које вреће јести? То је био његов избор. Наизглед мала ствар, али велике ствари су зависиле од тога.
Но, магарац између две вреће шаргарепа није се померао. Онако укочен могао је Маре без разлике бити и воштана фигура. Чак му је и реп стајао у ваздуху као скамењен.
Маретов избор увек је био врло једноставан. Јео је из оне вреће која му се чинила пунија и наредне четири године сећао се тог оброка као празника. Овог јутра, пак, збило се нешто неочекивано – обе вреће су деловале подједнако пуне и примамљиве. Маретов инстикт је заказао и он није могао да изабере. Заправо, није могао ни да трепне. Био је растрзан између две идентичне силе, подједнако привлачне, и пошто није могао да се одлучи ни за једну, једноставно се остао заробљен у међупростору. И то прилично гладан, што је читаву ситуацију чинило мучном.
Газде су се неколико пута враћале у шталу, али како магарац није ни окусио шаргарепе, збуњени би се враћали у двориште и у тишини пили ракију. Правила су била јасна, магарац је једини могао да одлучи победника и његов избор се морао сачекати. У тој муци и недоумици протече дан мирно ко поток, а ништа не би још решено.
Када је ноћ пала на камену шталу и остатак сиротињског газдинства, магарац, и даље непомичан у свом боксу, схватио је да мора нешто да учини, а како није могао да се миче преостало му је још једино да мисли. То је било нешто што Маре није често практиковао, јер су му сопствена мишљења задавала главобољу, а туђа прузроковала бол у осетљивијем делу тела; али очајнички потези морали су се вући без обзира на последице и Маре је кренуо да мисли својом главом.
Уколико су вреће биле идентичне, а јесу, морала је да постоји нека друга разлика између газда која би му помогла да направи свој избор. Нешто што није имало везе са шаргарепама и њиховим бројем. И што је Маре дуже мислио, то му је бивало све јасније да праве разлике између њих нема. И један и други газда су га товарили колико су могли, тукли када су стигли и хранили га када би се сетили. Просто речено, третирали су га као стоку. Тако је било од када је знао за себе. Те шарагрепе у врећи јесу понекад остављале горак укус у устима, али биле су једино што у читавом том циркусу један магарац може да искамчи за себе; а сада више ни то није могао.
У том тренутку, Маре је почео да доживљава просветљење – као прво, схватио је да избора за њега заправо никада није ни било, а као друго, на сред штале је заиста кренула да блиста јарка светлост која је постајала све интензивнија и већа. Да је могао, Маре би затворио очи, али буквалан какав је био, он заиста није могао ни да трепне.
И утом магарац спази анђела Господњег.
Маре није био нарочито религиозан, али није био ни нарочито луд па да игнорише анђела који му се указао у рођеној штали. Нажалост, своју пажњу бестелесном госту није ничим другим могао да покаже до бело оивченим очима којима га је очајно посматрао. Срећом, анђео је могао да чита Маретове малобројне, али оштре мисли, па чак и да општи са њима када је то желео.
„У чему је проблем, Маре“, упитао је анђео магарца.
„Гладан сам“, одговорио је Маре искрено.
„Па што не једеш те шаргарепе?“
„Не знам које да изаберем.“
„Свеједно је, Маре. Које год да изабереш, јахаће те наредне четири године.“
„Знам, али у чему је онда поента?“
„Поента је да није важно ко те јаше… док год му се ти тврдоглаво опиреш и не радиш шта ти се говори.“
Маре је осетио снагу те просте истине у читавом свом, и даље укоченом телу.
„Ти си магарац, Маре”, Анђео је наставио своју мисао. “Према томе понашај се тако.“
„Мислим да разумем, анђеле.“
„Наравно да разумеш. А сада једи. То је за живот најважније.“
Светлост и анђео нестали су у изненадном бљеску, а Маре се још једном обрео у мрклом, али познатом мраку смрдљиве штале.
Након неколико минута, из тог мрака се напокон зачуло слатко мљацкање кртих шаргарепа.
У кући крај штале, пијане газде певале су сеоске песме, чекајући зору и прве прелиминарне резултате.