13. марта 2002. године у среду, у пола седам увече, Анисимов је путовао покретним степеницама станице метроа „Тирјазевска“, у граду Москви, враћајући се с посла.
И угледао је кору банане која је лежала доле, мало лево, и то не тамо где људи стоје, него тамо куда ходају. Неко ју је, ваља мислити, недавно бацио. Добро је, помисли Анисимов, што сам је угледао и што идем десно, а не лево. А да сам наишао слева и да је нисам видео, могао бих да је нагазим, да се оклизнем и да се гадно повредим.
Како је подао човек, тај који је бацио кору, помисли још једном Анисимов.
Али други људи, помисли он одмах, неће је приметити – и сигурно ће се оклизнути. Треба је бацити.
И он се премести у леви ред и, прилазећи, замахну ногом, како би шутнуо кору. Али. тада се сети да је при крају радног дана мало попио. Координација његових покрета била је сумњива. Он истог часа може да направи погрешан покрет, да изгуби равнотежу, да падне и просто да расцопа лобању, јер је поред коре све ојачано гвожђем и тврдо.
У једном трену читав живот се пронесе пред унутрашњим Анисимовљевим погледом. Босоного детињство, узаврело дечаштво, дрзновена младост, мучна зрелост. Сетио се да му је посао одавно дојадио и он је већ осам година мислио на други, али некако му није успевало да га нађе. Ако сад умре, ништа од тога и неће бити – ево шта вређа! Он се сети да је његова жена – стрвина и гад, и одавно је требало да оде од ње, али ако он сад пропадне, онда ће он и тако остати њеним мужем и она ће лити сузе на његовој сахрани, иако га је, у суштини, својеручно отерала у гроб. Он се сети да су његова деца – у суштини нерадници и паразити, и он се стално припрема да им научно објасни, захваљујући чему они могу да живе ведро, лако и безбрижно. Али, ако он сада одапне, онда им нико неће ништа објаснити, и они ће и тако остати деца која оца не уважавају. Краће говорећи, у том кратком тренутку Анисимов је до бола јасно схватио да његов живот није испао како треба, и ако сада заковрне, ништа од њега неће испасти, а ако се не буде дао, онда још има шанси.
Зато Анисимов у последњем тренутку и није шутнуо кору, него ју је широким кораком прекорачио, спасавајући, дајте да се изразимо прецизно, своју кожу. Али и корак се испоставио сувише широким, Анисимов се заклимао, накренуо се, ружно замахао рукама, као да диригује невидљивим оркестром, пао, лупио из све снаге леђима на оно исто место где је лежала кора, а главом на степенице, тако да је истог трена умро, не долазећи свести.
Пожаливши Анисимова, ви тамо, не мање, наравно, питате због чега сам га назвао херојем у наслову приче.
Проста ствар.
Нека и није извршио подвиг, али ипак је намеравао! Мислио је о томе! А већина, видевши кору те вечери уопште ни о чему није ни мислила. Преостала мањина, опет у својој већини, злурадо је мислила само о томе како је добро што су они приметили кору а нису нагазили на њу. Било је, могуће, појединих болећивих људи који су мислили на друге, на оне који, можда, неће приметити и нагазити, али размислили су апстрактно, посредно и ограничено. И једино је Анисимов не само помислио, него и хтео да предузме мере. Каква је за вас, на крају крајева, разлика о чему је мислио онај који вас је спасавао, а Анисимов је управо спасавао, некоме, ако не живот, онда здравље.
Да, сумњао је, чак је, у последњем моменту хтео да побегне од херојске судбине, али судбина му је одредила да постане херој – и он је постао херој, јер, познато је, од судбине не можеш побећи.
